Nove knjige ­

MNOGO JE TAMO GDJE JE MALO

Dom je tamo gde je ragastov
Milan Beštić
Alma, Beograd - 2015

Dosadašnji opus aforističara i pisca kratkih priča, Milana Beštića, sastojao se od pet knjiga aforizama i jedne kratkih priča. Jubilej od četvrt vijeka stvaralaštva proslavlja objavljivanjem nove knjige kratkih priča pod naslovom "Dom je tamo gde je ragastov". Riječ je, dakle, o, prevashodno, piscu kratkih formi čiji nas opus ubjeđuje da se i kada se štede riječi može napisati zaista mnogo.

Povodom prve knjige kratkih priča ovog stvaraoca, Vitomir Teofilović primijetio je da su i naslovi njegovih knjiga aforizama koje su joj prethodile ("Cvrčak svira himnu", "Cvrčak je pojeo mrava", "Tako je govorio Pinokio", "Neću da trošim ćutanje") sadržali "narativna jezgra, nagoveštaje priča". I zaista, iskustvo aforističara jeste veoma osjetno u ovim pričama, tako da jednako kao što se za njegove aforizme može reći da su "nagovještaji priča", za kratke prozne tekstove ovog pisca, ne bi se mnogo pogriješilo ako bi se ponudila i odrednica prošireni ili višestepeni aforizmi. Poneki znak da je sličan način pisanja kratke proze fundiran u srpskom humoristično-satiričnom izrazu prije pojave Beštićevih sočinjenija, teško da se može naći.

Knjigu "Dom je tamo gde je ragastov" otvara mikro-naracija pod naglašeno simboličnim naslovom "Ab ovo", u cjelini ispripovijedana kvalifikativnim prezentom, čime joj se pribavlja jedan uopštavajući karakter koji knjizi u cjelini daje univerzalan okvir.

Kako nam i o čemu govori ova priča? Latinska izreka "Ab ovo" ("Od jajeta") samo u naslovu zadržava ustaljeno značenje, ali i to je sasvim dovoljno da ga čitalac do kraja ne izgubi iz vida. U samom tekstu priče ovo je konkretizovano i približeno opažajima pripovjedača-posmatrača, ali i čitaoca, u čijoj svijesti kodovi univerzalnog i pojedinačnog treba da se isprepliću i na taj način omoguće osoben čitalački doživljaj u kojem će sadašnje vrijeme biti izjednačeno sa svim vremenima ab ovo. Takvim amalgamom pojedinačnog i opšteg treba da se prenese poruka kojom će biti ironizovana humanistička dimenzija čovjeka: "Tako, zahvaljujući nama, živina zatvara životni krug". Tako nam se već prvom pričom formiraju obrisi pripovjedača koji je gotov da problematizuje i fundamentalna ljudska uvjerenja.

U sljedećoj priči, naslovljenoj imenom "Izmenjeno stanje svesti", pozicija pripovjedača biva već znatno determisanija jer će u prvoj rečenici direktno skrenuti pažnju na sebe, opaskom o vlastitom stvaralačkom postupku: "Do­ži­vljaj, ne baš na­ši­ro­ko opi­san u na­slo­vu ovog tek­sta, mo­že se po­sti­ći na vi­še na­či­na”. Reklo bi se da pripovjedač ne osjeća potrebu da se samosituira u odnosu na dijegezu o kojoj pripovijeda, koliko u odnosu na tekst koji organizuje. Narativna instanca pozicionira se izvan teksta, čime joj je omogućeno da postane i metatekstualna, to jest i da vlastiti tekst, s vremena na vrijeme, učini predmetom pisanja. Vidjećemo da će to biti pripovjedački manir s kojim ćemo se počesto sretati u ovoj knjizi.

Razlika priče "CO2" u odnosu na priču prethodno opisanu, u tome je što ovog puta pripovjedački subjekt stupa u odnos sa drugim tekstovima, i to tekstovima dogme. Taj subjekt je u ovoj prilici pažljivo čitajuća instanca koja više nego ono što je navedeno u tekstu primjećuje ono što je iz njega izostavljeno. I priču gradi na popunjavanju uočenog rascjepa u pripovijedanju dogme. Priča se gradi na nivou čitanja. Logika teksta dopušta da se praznina popuni najrazličitijim sadržajima, a iskazni subjekt se odlučuje da drevne dogmatske tekstove groteskizuje na taj način što će predmet njihovih obreda (obredni hleb) dovesti u odnos sa popularnim savremenim artiklima kao što su Dr. Oetker i mineralna voda Knjaz Miloš. Riječ je, dakle, o razgrađivanju dogmatskih tekstova i njihovoj urnebesnoj desakralizaciji. I u nekim drugim pričama pisaće se o sličnoj temi, na sličan način ("Postanak", recimo, u kojoj se potreba za popunjavanjem ovih praznina objašnjava radoznalošću – "Radoznali Gavra upitao onomad teologa...").

I u priči pod naslovom "La Banca Vaticana", prvoj u kojoj se pojavljuje lik Gavra (koji je još u "Gramatici u tramvaju" postao jedan od zaštitnih znakova Beštićevih narativa) primijenjen je sličan postupak, na sličnu temu, kao u priči "CO2". S tom razlikom da se ovdje ne podriva značenje teksta Najtiražnije Knjige Na Svetu, već je fokus stavljen na način na koji se razumijeva, odnosno ne razumijeva od strane centra rimokatoličke vjere, mada je jasno da je poruka univerzalna.

Metatekstualni se postupak zadržao i u priči "Made in P.R.C." Ovog puta je predmet pisanja interpunkcija, koja u ovoj priči biva prenesena u registar materijalnog. Odluku da se piše o čisto grafičkom aspektu teksta možemo tumačiti kao izraz zadovoljstva u tekstu, opsjednutosti njime i zaljubljenosti u sve njegove elemente, pa i u interpunkciju. Ovo neće biti jedina priča napisana o interpunkciji. Takva je i priča pod naslovom "Koma".

Pričom "Ljermontovljev koktel" uveden je beogradski hronotop u umjetnički svijet knjige "Dom je tamo gde je ragastov". Nastanjen je gospodinom Kisićem, penzionisanim profesorom jezika i književnosti koji će, pošto primijeti grešku u nazivu beogradske ulice Ljermontove, konstatovati da je jedna oznaka ostala bez označenog ("Ljermont? Slično se preziva kao ruski pisac Ljermontov, pomisli profesor i zainati se da sazna ko je taj Ljermont. Ne sazna, jer ga nema"). Na kraju ove priče napušta se tačka gledišta profesora Kisića i vraća pripovjedaču koji iznosi generalizaciju o tome kako nikoga nije briga kako se koja ulica i po kome zove, a zatim konstatuje da ne bi bilo toliko svejedno da se ulica zove "po Molotu ili Molotovu". Ovim je naglašena pripovjedačeva hipersvjesnost jezika i hipersenzibilnost za ono što je riječju označeno. Doživljaj koji bi označeno izazvalo prenio se na njegovu oznaku. Molotovljev koktel može da uznemiri bilo koga, ali sama sintagma "Molotovljev koktel" samo subjekte koji su u stanju da i samu riječ dožive kao ono na šta se riječ odnosi. Za tako jezički osjetljivu individualnost ne važi pravilo semantičara Koržibskog da riječ pas ne ujeda. Takvo svojstvo je pripisano i junaku Kostasu iz priče "Kako Kostas nije popio pivo". Vještina organizatora teksta ovdje se sastojala i u sposobnosti da se stvori junak kojeg će određeni iskaz najviše moći da tangira. Sličan je postupak primijenjen i u priči "Ortodoksna ortografija", s tim što se u njoj odnos recipijenta poruke prema oznakama i označenima sagledava dijahronijski. Pripovjedači u ovim narativima su izrazito samosvjesni i svjesni svojih jezičkih kompetencija, što nerijetko i sami ističu kroz proces pripovijedanja. U tom smislu valja obratiti pažnju i na priču "U kamenu uklesano", gdje je jedna vrsta teksta, kao što vidimo, i u naslovu istaknuta, da bi priča koja ispod tog naslova slijedi, govorila, kao i mnoge u ovoj knjizi, o interakciji jezički hipersvjesne instance i različitih vrsta tekstova.

Beštićev pripovjedač uživa i u razgradnji različitih vrsta narativa, kako onih iz najviših registara, tako i onih iz nižih. Tako se u priči "Neizmenjene sposobnosti" na fabularnu probu stavlja jedna kafanska priča i utvrđuje se da ne može da je izdrži. Kafanskoj naraciji o kojoj je u ovoj minijaturi riječi posve je osporen legitimitet.

U priči "Urinokultura", složenica iz naslova dala je piscu podsticaj da spoji dva udaljena registra potencirana već samim naslovom. Pripovjedač u ovoj priči igra na sintaksičkoj inverziji: trag mokraće u pesku – trag peska u mokraći. Dva motiva koji funkcionišu kao ikonički znakovi djetinjstva i starosti, biće objedinjeni trećim, tragom, koji je ovdje uzet kao metonimijska oznaka interakcije, umjetnosti. Njihovo spajanje omogućilo je uobličavanje aforističke poente ove priče koja nastaje u trouglu motiva ljudskog, prirode i umjetnosti. Kretanje asocijativnog niza usmjereno je od pojedinačnog ka opštem.

Za siže priče "Nerešen rezultat" ima se utisak da je ponovo podređen jezičkoj problematici. Njenom je završnicom sugerisana bezdušnost birokratskog saopštenja saobraćajne policije time što se ono parodira. I ravnodušan ton pripovjedača koji prihvata birokratski stil ("po uobičajenoj proceduri došla je saobraćajna policija...") pojačava takav utisak. Utisak je da se odbijanjem pripovjedača da se direktno aksiološki izjasni o konstataciji saobraćajne policije i time preuzme ulogu najautoritativnije instance u organizaciji teksta donošenje konačne ocjene o ovakvom načinu izjašnjavanja želi prepustiti čitaocu. Autorovo je bilo samo da parodiranjem (koje ne mora nužno značiti i izrugivanje) predoči jedan model iskazivanja.

Nešto je drugačiji slučaj sa narativom "Destinacija". Ovdje se pripovjedač ne zadržava na potencijalno neutralnoj parodiji, već otvoreno ironizuje jezik i stil turističkih prospekata, ali i novinarskih tekstova. Parodija je naglašeno obilježje mnogih priča u ovoj knjizi. Vidjećemo da će se ponegdje parodirati govor TV protagonistkinja ("TV"), govor književnih kritika ("Novi roman"), književnih klubova ("Svetska stvar"), učesnika međunarodnih festivala ("Rent A Mađar"), repera ("Jadi mladoga repera iz Batajnice"), pjesnikinja ("Ljubavna poezija"), Crnogoraca ("Vuljuš brdo").

U "Garnijeru za somelijea" pripovjedač je pred TV ekranom, što znači da se priča ponovo dijeli na dvije ravni: ravan onog što se komentariše (zbivanja u televizijskoj emisiji, njeni protagonisti) i ravan onog ko ta zbivanja komentariše, pri čemu je ta instanca ponovo zabavljena jezičkom problematikom, kako se izgovara somelier. Nekad, kao u priči, "Održiva proizvodnja junećeg mesa", ponovo će podsticaj pripovijedanju biti jedna TV emisija i to će biti jasno eksplicirano prvom rečenicom ("Gledali smo u jednoj emisiji...")Vidimo da pripovjedač Milana Beštića za sebe voli da osim funkcije prikazivanja u ovom slučaju TV svijeta (koji, vješto transponovan, postaje i umjetnički) veže i funkciju komentarisanja oznaka kojim se narativna instanca mora služiti da bi taj svijet čitaocu predočila. Kao oznaka će, razumije se, funkcionisati i kozlić u "Održivoj proizvodnji...", koji treba da označava kravu i istog trenutka kada pripovjedač primijeti asimetričnost u tom odnosu, ona postaje za njega izazovna.

Vidjećemo da će funkcija komentarisanja označenog od strane pripovjedača biti zapažena i u priči pod naslovom "Endžio u Beogradu", u kojoj se ispituje mogućnost uspostavljanja proporcija u odnosima između različitih oznaka i označenih. Ponekad se nastoji i iznova uspostaviti izgubljena simetrija između njih, kao što je to slučaj u pričama "Glagoli", "Lipa", "Pomoćni glagoli".

U priči "Znakovi pored puta" uočena sintagmatska homonimija učinila je da se uspostavi odnos između književnosti i sekundarnih sirovina i da se u nastavku, indirektno, uputi kritika odnosa prema kulturi za nju nadležnih institucija. Beštićev pripovjedač je to učinio poredeći preduzetnike koji se bave otkupom sekundarnih sirovina i Ministarstvo kulture, konstatujući da su prvi znatno odgovorniji prema svom poslu od potonjih.

U knjizi "Dom je tamo gde je ragastov" osim sa junacima koji su imenovani i lako se pamte, srećemo se i sa nizom neimenovanih junaka, koji, ujedno, mogu biti i pripovjedači. Kao junak priče "Panta rhei". Njegov nam kratki narativni iskaz govori o uzdržavanju od iskaza. Predmet minijature je komunikacija, tačnije mogućnost komunikacije sa filozofskom i naučnom tradicijom iz današnje perspektive. Neimenovan je i junak u priči "Fotografije za uspomenu", još jedna od Beštićevih kreacija čiji su iskazi naglašeno obilježeni autoreferencijalnošću: "Šta ja to uopšte pričam, ja mene ništa ne razumem. Sve nešto budiboksnama.". Primjetno je da se dvije prethodno analizirane priče tematsko-motivski oslanjaju jedna na drugu i da ih povezuje sumnja u opravdanost izražavanja, jezika uopšte. Dovedena je u pitanje i relevantnost konvencija na kojima jezik počiva u odnosu na ono o čemu se govori ("Of šor pravopis"), ali i druge konvencije kojima su definisani odnosi između oznaka i označenih. Sjajan je primjer za to priča "Termometar". Međutim, ove su naracije, istovremeno i pohvala jeziku, jer se samom činjenicom da se njime koriste sugeriše da se ni poruka da je njegov smisao upitan ne može saopštiti bez jezika, što i obnavlja svijest čitaoca o njegovom značaju i značaju komunikacije, uopšte. Tako se govorni činovi, činovi komunikacije, iako se sa jedne strane dovode u pitanje, na drugoj strani ipak i afirmišu. U to nas uvjerava i sljedeća sasvim mala priča po redu u knjizi, "Razgovor u tramvaju na liniji bilo kojoj", koju čitamo kao veliki i lijepi spomenik komunikaciji.

Među duže priče u ovoj knjizi spada priča "Dulek" u kojoj je nizanje sinonima naslovne riječi i frazeoloških konteksta u kojima se ona javlja zajedno sa asocijativnim nizovima koje pripovjedač stvara omogućilo razvijanje sižea. Riječ je o osobenoj vrsti motivacije, tako svojstvenoj Beštiću, koju je najbolje zvati jezičkom motivacijom. Dakle, nije to događanje po principima vjerovatnog i mogućeg, karakteristično za realističnu prozu, ovdje razvijanje radnje diktiraju različiti paralelizmi u jeziku, u ovom slučaju, pojave sinonimije i antonimije. Na sličnom principu počivaju i priče "Humanista" i "50% lule duvana". Pisac nam na gotovo svakoj stranici demonstrira samodovoljnost riječi i jezika.

Nekad, kao u slučaju priče "Domestos", riječ je i o samodovoljnosti žanra. Beštić se ovdje poigrao sa konvencijama kratke priče na taj način što je ukinuo postojanje njenih elemenata, prije svih junaka. Odsustvo vlastitih junaka opravdano je njihovom zauzetošću nekim drugim poslovima (junaci imaju život mimo priča čiji su likovi) i u tim okolnostima se pozajmljuje junak od kolege-pisca, koji se ubrzo zatim "umre", čime se onemogućava dalja radnja sa pozajmljenim junakom, a fokus pripovijedanja se vraća na izvandijegetičku ravan odnosa sa piscem od kojeg je junak pozajmljen. Taman kad se učinilo da će radnja izostati iz priče, ona se razvija na drugom planu i to na planu pisanja. Okolnosti stvaralačkog čina postaju zanimljiva i obradiva tema. Tu je i osobena vrsta odnosa sa junacima. Pripovjedač naglašava svoju presudnu ulogu na njihovu sudbinu neobičnom upotrebom glagola umrijeti koji ovom slučaju postulira postojanje i subjekta i objekta ("Umreš mu Trejvora"). Pripovjedač je blagonakloniji prema vlastitom junaku Gavri u priči "Ajdaho", kada spriječi njegov neslavan kraj. Radi se, prosto, o demonstriranju moći pripovjedača da sa junacima radi bukvalno šta hoće. Tim povodom je Veselin Mišnić veoma dobro uočio sličnost između Beštićevog Gavre i lika iz animiranog filma "La linea".

Ponekad se dešava i da Beštićeve priče upućuju jedna na drugu svojim sadržajem. Takav je slučaj sa "Optrčavanjem I" i "Optrčavanjem II".

Ima u knjizi i tekstova koji se grade na podlozi već stvorenog, kombinujući postojeće tekstove koji su uzimaju iz registra bajki ("Kako je jedna devojčica dobro prošla") i mitova ("Via Dolorosa").

Postoje, međutim, i priče koje govore o našoj svakodnevici i koje ne počivaju jedino na beštićevskim jezičkim avanturama. Takva je priča "Šmrk" u kojoj se iz perspektive običnih policajaca komunicira sa kivnim narodom koji ne pravi razliku između običnih policajaca i njihovih kolega, "ako ih tako možemo nazvati", koji dijele šmrkove sa svojim poslovnim partnerima. U određenom smislu, slična je i priča "Pridruživanje". Velikom, u našim medijima svakodnevno prisutnom narativu o pridruživanju Beštićev pripovjedač prilazi sa tačke gledišta pojedinca koji na taj i slične pojmove može da gleda samo iz svog svakodnevnog okružja. Nema, dakle, iluzije sveznanja, a upravo je odmak od takve pozicije ono što omogućava tok pripovijedanja. Pripovijeda se da bi se saznalo šta o nekoj temi ima da se kaže.

Jedan tip ovih sočinjenija zasnovan je i na rekontekstualizaciji motiva popularnih pjesama. Među njima su: "Pečenje kafe u 11:45", "Stan' devojko", "Stanley" i druge.

Posljednja, stota priča, čija je posljednja rečenica dala i naslov Beštićevoj knjizi, u istoj mjeri u kojoj je u stanju da nam kaže štošta o našoj slabosti da se često zadovoljavamo praznim oznakama, ne mareći za suštinu (cijela priča o Gavri je ispričana da bi se ponudila apsurdna motivacija viđenju ragastova kao doma u cjelini), sposobna je i da nam kaže koju riječ o Beštićevoj autopoetici.

Naime, iz ove priče kao da proizilazi poruka da se kratkom pričom, ako se njome već ne može dati sveobuhvatna slika svijeta, kakvu nam, po definiciji, daje roman, onda sigurno mogu predočiti konture tog svijeta i to na takav način da se čitalac ne osjeti uskraćenim ni za jednu informaciju više koju bi mu možda roman mogao da prenese, a kratka priča ne. Tako da se slobodno može zaključiti, u duhu naslova ove knjige, da je roman tamo gdje je kratka priča i da je mnogo tamo gdje je malo. Milan Beštić je jedan od autora koji nas u to ubijede svakom novom knjigom.

Bojan Rajević

RE­CI­KLAŽA DU­HOV­NE UČMA­LO­STI
ili UMETNOST APSURDA

No­va knji­ga krat­kih pri­ča Mi­la­na Be­šti­ća, afo­ri­sti­ča­ra i sa­ti­ri­ča­ra iz Be­o­gra­da, ne bez raz­lo­ga je na­slo­vlje­na ­"Dom je ta­mo gde je ra­ga­stov­". Ta­mo gde ne­ma ni ku­će ni ku­ći­šta, do­volj­nа je po­ja­va ­"ra­ga­sto­va­" da se čo­vek ne ose­ća sa­svim iz­gu­blje­no. Do­volj­no je zna­ti da po­sto­ji okvir vra­ta i da je po­sta­vljen iz­me­đu nas i ne­če­ga što se na­la­zi is­pred, u ne­koj dru­goj di­men­zi­ji vre­me­na, i da će nam iz­la­zak kroz tak­va vra­ta ot­kri­ti ne­ki no­vi, ne­po­zna­ti svet. Ipak, svet u ko­jem ovaj emi­nent­ni sa­ti­ri­čar stva­ra, ni­je svet ve­li­kih pros­to­ra, ši­ri­ne, kre­ta­nja i uobi­ča­je­nih spo­lja­šnjih iza­zo­va. Nje­gov lič­ni svet je svet za­tvo­re­no­sti, mi­mi­kri­je, izo­lo­va­no­sti, aske­ze, po­ri­ca­nja i otu­đe­no­sti. Sve osta­lo što se de­ša­va, mo­že se po­i­sto­ve­ti­ti sa stva­ra­lač­kom ma­gi­jom ovog sa­ti­ri­čara, ko­ja sa­ma po se­bi ima po­tre­bu za stal­nim sa­ži­ma­njem sva­ke knji­žev­ne for­me sa ko­jom se on kao stva­ra­lac su­o­ča­va.

Sve­stan br­zi­ne u ko­joj ži­vi­mo, nje­ne po­gub­no­sti ko­ju ve­ći­na ne pri­me­ću­je, ovaj sa­ti­ri­čar se u svom stva­ra­la­štvu pri­klo­nio onim naj­kra­ćim po­sto­je­ćim knji­žev­nim forma­ma, a to su afo­ri­zam i krat­ka pri­ča. Do­se­žu­ći (na­ro­či­to u afo­ri­sti­ci) uni­ver­zal­ni smi­sao du­hov­nog sa­ži­ma­nja, ot­kri­va­ju­ći je­zgro u su­ple­men­tu ne­ko­li­ko iza­bra­nih re­či i poj­mo­va, stvo­rio je za­ve­ti­nu, ko­ja se pre­me­šta ta­mo gde god ima lju­di od du­ha. Vlasti­tim la­ser­skim zra­ci­ma svo­ga ne­u­kro­ti­vog du­ha, ovaj hu­mo­ri­sta brit­ke mi­sli, se­če na­šu ni­ma­lo pri­jem­či­vu zbi­lju.

Sve­stan svo­jih mo­ći, ob­da­ren jet­kom mi­šlju i ne­ve­ro­vat­nom do­mi­šlja­to­šću, istra­ja­va u sfe­ra­ma du­hov­nih po­stig­nu­ća, da­kle, uspe­va da svo­je um­ne tvo­re­vi­ne nepre­sta­nim sa­ži­ma­njem uči­ni pre­po­zna­tlji­vim. Svo­jom pr­ko­snom pri­ro­dom, kat­kad i ina­će­njem, kre­nuo je tra­gom isti­ne, hra­njen sna­gom ko­ja iz nje pro­iz­la­zi. Uka­zi­vao je, i da­lje uka­zu­je na sko­ro ne­is­ko­ren­lji­ve sla­bo­sti i ano­ma­li­je ovog sve­ta. To i je­ste su­šti­na pri­ča ko­je su pred na­ma. Nje­go­ve po­ru­ke su kao Moj­si­je­vi za­ko­ni, sa­že­te, jasne, pro­roč­ke, pam­tlji­ve. One ne mi­lu­ju i ne šte­de ni­ko­ga ko je sklon kal­ku­lan­stvu, ko se pre­pu­šta iner­ci­ji bez­volj­nog kre­ta­nja i ko se pre­da­je po­mod­no­sti­ma bi­lo ko­je vr­ste.

Be­štić po­se­du­je vla­sti­te po­go­ne za re­ci­kla­žu na­še du­hov­ne učma­lo­sti. To što je za dru­ge bi­lo na­iz­gled ne­va­žno i bez­i­me­no, sa­ti­ri­čar je iz­vla­čio iz klo­a­ke ži­vo­ta, ukla­njao slo­je­ve ga­do­sti i pr­ljav­šti­ne, osta­vlja­ju­ći nam či­sti, de­sti­lo­va­ni i zdrav proiz­vod. Pre sve­ga osta­log, pro­iz­vod fil­tri­ra­ne sve­sti i iz­ba­lan­si­ra­nih vred­no­sti.

Mo­glo bi se re­ći da je umet­nik u ovoj svo­je­vr­snoj de­sti­le­ri­ji du­ha tra­žio spas za se­be. Ili je sa­mo svo­ju svest pro­pu­štao kroz lak­mu­se na­še re­al­no­sti. Ono što je na­kon sve­ga pro­i­za­šlo kao go­tov pro­dukt jed­ne um­ne do­vi­tlji­vo­sti i ne­pre­sta­ne igra­ri­je, zabli­sta­lo je sna­gom me­ta­mor­fo­ze, ko­ja je kroz ovu ne­sva­ki­da­šnju knji­gu pri­ča na­jednom i za­hva­lju­ju­ći nje­go­vom pre­ga­la­štvu, svi­ma po­da­re­na.

Ne­ko uman je re­kao da krat­ka reč du­gim mi­sli­ma da­je po­vo­da, i za­i­sta, či­ni nam se, da je Be­štić či­ta­vo svo­je knji­žev­no stva­ra­la­štvo pod­re­dio ovom prin­ci­pu. Ova­ko ­"krat­ka reč­" u knji­zi ­"Dom je ta­mo gde je ra­ga­stov­", nu­di­la je isti­ni­ti­ju sli­ku na­šeg du­hov­nog sve­ta.

Pi­sac se kroz ove pri­če kre­će sa me­rom i stal­nim opre­zom. On de­fi­ni­tiv­no ni­kome ne ve­ru­je, do se­bi i svo­jim na­go­ni­ma za sa­mo­o­dr­ža­njem. Ni jed­nog tre­nut­ka ne po­ku­ša­va da bu­de fi­lo­zof mi­sli­lac. Na­pro­sto uži­va u raz­bi­ja­nju ste­re­o­ti­pa. Ov­de je krat­ka pri­ča oslo­bo­đe­na afek­ti­ra­nja i li­ko­va­nja. Pre­pu­na iro­nij­skih i sa­mo­i­ro­nij­skih na­bo­ja, ogo­lje­nog, če­sto su­ro­vog sar­ka­zma.

Ove pri­če nas ma­kar za tre­nu­tak opu­šta­ju i za­sme­ja­va­ju. Ipak, na­kon sme­ha usle­di pro­me­na, od ko­je mo­že da nam bu­de lo­še. Isti­ne ko­je na­jed­nom sa­gle­da­va­mo na dru­ga­či­ji na­čin, bu­de nas iz van­vre­men­ske usnu­lo­sti. Pri­zo­ri ko­ji se re­đa­ju pred na­ma, sli­ke ne­ma­ra i ogo­lje­ne su­šti­ne bo­du oči. Ti pri­zo­ri de­fi­ni­tiv­no ni­su le­pi, ne ono­li­ko ko­li­ko bismo že­le­li da je­su. Te sli­ke, i pri­ka­zi ono­ga što u su­šti­ti je­smo, sa svim ne­do­sta­ci­ma i sla­bo­sti­ma na ko­je se uka­zu­je, osta­ju da hra­ne na­še ma­le ata­re ne­spo­ko­ja, da nas glo­đu iz­nu­tra, da nas su­o­ča­va­ju sa sla­bo­sti­ma ko­ji­ma smo se po­dava­li. Pri­po­ve­dač nam go­vo­ri da je sva­ko spo­lja­šnje ulep­ša­va­nje ne­po­treb­na ma­ni­festa­ci­ja tri­vi­ja­lnog i iz­veš­ta­če­nog.

U pri­či gde se go­vo­ri o ja­je­tu kao sim­bo­lu sva­ke za­tvo­re­no­sti, ali i sa­vr­še­no­sti, ja­je je krh­ki, a opet moć­ni ču­var ži­vo­ta. Da­kle, ja­je uka­zu­je na sa­vr­šen­stvo kru­ga, ali upu­ću­je na za­tvo­re­nost u ute­me­lje­noj kru­žni­ci ži­vo­ta. Onoj kru­žni­ci cr­ta­ča Vi­li­ja­ma Blej­ka, gde Vi­li­ja­mov še­star u ru­ka­ma dr­ži lič­no Bog, gde iz okri­lja svo­je ne­do­se­žnosti igra se, cr­ta­ju­ći ne uvek sa­vr­še­ne kru­go­ve. Cr­ta ih po vo­di, po va­zdu­hu, po ze­mlji, jer je Bog i jer mu se mo­že. Na tu sim­bo­li­ku sve­mo­ći i ne­sa­vr­šen­stva čo­ve­ka i pri­ro­de i pri­po­ve­dač iro­nij­ski uka­zu­je.

Vra­ti­mo se na tren umet­ni­ko­vom is­ka­zu i oru­đi­ma ko­ji­ma on ba­ra­ta. Pr­vi je dojam da pi­sac svo­ju tvo­re­vi­nu gra­di na do­set­ki. Ša­lji­vi kon­tekst i ra­zlo­žna, ma­da uvek neo­če­ki­va­na po­ru­ka, ude­va­ju se u pri­ču i ta­ko njen sa­dr­žaj do­vo­de do ob­li­ka ko­ji neret­ko sa­mi mo­ra­mo da sa­žme­mo i pri­hva­ti­mo. Pi­sac sve­sno osta­vlja mo­guć­nost nadgrad­nje, ma­da je on svo­je re­kao. Ne za­ni­ma ga i ni­je ga bri­ga ka­kve će re­ak­ci­je nje­gova pri­ča iza­zva­ti, ali je si­gu­ran da ne­ke ho­će. I to je do­vol­jno.

Ose­ća­ju­ći na svo­joj ko­ži br­zi­nu ko­joj je no­va pro­gre­si­va pod­lo­žna, čo­vek novog vre­me­na po­sta­je slu­ga ove br­zi­ne, za­vi­snik i kon­zu­ment u sva­kom slu­ča­ju. Sa­ti­ričar uka­zu­je na po­gub­nost i otu­đe­nje sva­kog po­je­din­ca pred ne­mi­lo­srd­nim na­le­ti­ma no­vih teh­no­loš­kih ču­de­sa.

Pi­sac ove knji­ge se do­ne­kle pri­klo­nio ovoj br­zi­ni, nu­de­ći nam iz­dvo­je­ne tre­nutke, kao oko­sni­cu jed­nog kon­ti­nu­u­ma. Nje­go­ve pri­če su, da­kle, sve­de­ne na tre­nu­tak is­trg­nut iz op­što­sti. Do­volj­no da se umno­ža­va­njem tih tre­nu­ta­ka no­va re­al­nost pre­toči u la­nac ko­jim su pri­če umo­ta­ne.

U pri­či ­"Pan­ta Rhei­", pri­po­ve­dač ka­že ka­ko je ne­ko re­kao da se ­"u istu vo­du ne mo­že dva pu­ta za­ga­zi­ti, a da se on o isti ka­men čak pet pu­ta spo­ta­kao.­" Ka­men je sim­bol ne­po­kret­no­sti i sta­tič­no­sti, vo­da uka­zu­je na stal­no kre­ta­nje, i čo­vek u tom sluča­ju do­đe kao pro­toč­ni boj­ler, ko­jeg vre­me­nom na­gri­za ka­me­nac od iste te vo­de, ko­ja ži­vot zna­či. Sve to uka­zu­je na či­nje­ni­cu da se zam­ke ko­je nam ži­vot po­sta­vlja ne mogu iz­be­ći.

­"Iz­me­nje­no sta­nje sve­sti­" (na­slov jed­ne od pri­ča) uka­zu­je na stal­nu pri­sut­nost pro­men­lji­vo­sti u ljud­skom ži­vo­tu, ko­ja bi na kra­ju ne­sta­la kao is­pa­re­nje ili ma­gla, da je umet­nik, ma­kar to bi­lo i pri­vre­me­no, ne ma­ski­ra i ode­va u ru­ho hu­mo­ra, i ta­ko joj pro­du­ža­va vek tra­ja­nja.

Ga­vra, ­"ju­nak­" ne­ko­li­ko pri­ča, neo­do­lji­vo nas pod­se­ća na li­ko­ve iz ani­mi­ra­nih fil­mo­va, na ču­ve­nog Gu­sta­va i nje­go­ve ne­ra­zum­ne do­go­dov­šti­ne, ko­je se te­me­lje na či­stom ap­sur­du. Ili još od­re­đe­ni­je, kao da je ra­đen po li­ku ­"La li­nea­" (što zna­či li­ni­ja) gde sud­bi­na ju­na­ka za­vi­si od li­ni­je po ko­joj se kre­će i vo­lje cr­ta­ča, ko­ji na kra­ju uvek ovo une­sre­će­no bi­će ima­gi­na­ci­je ša­lje u pro­va­li­ju. Na­kon tog be­smi­sle­nog pu­ta, usledi vri­sak pa­da­ju­ćeg. Eho tog ­"pri­mal­nog kri­ka­" ka­sni­je da­ni­ma od­je­ku­je u fi­jo­ka­ma na­še pod­sve­sti. Pred na­le­tom sva­kog ob­li­ka glo­ba­li­za­ci­je ta­kve su i Ga­vri­ne re­ak­ci­je: be­smi­sle­ne, utu­lje­ne, sa po­ru­kom ne­mo­ći. Da ovom či­sto knji­žev­nom li­ku ne da­je onu hu­mor­nu na­gla­še­nost, i da sa­dr­ža­je osta­lih pri­ča ne te­me­lji na hu­mo­ru, su­o­či­li bismo se sa ne­čim što ne raz­u­me­mo. Pi­sac či­ju knji­gu pre­li­sta­va­mo je majs­tor krat­ke for­me. Ne­ma su­vi­šnih re­či i umet­nu­tih re­če­ni­ca. Sve je sa­že­to do ko­nač­ne esen­ci­je du­ha. Nje­go­ve pri­če je­su ce­li­na ko­joj se ne mo­že ni­šta do­da­va­ti a ni od­u­zi­ma­ti. One uka­zu­ju na fi­li­gran­sku pre­ci­znost pis­ca za­do­je­nog hu­mo­rom. Uka­zu­ju, da­kle, na hiru­ški rez spe­ci­ja­li­ste, ko­ji mo­ra da in­ter­ve­ni­še, ali pri­tom ne ošte­ću­je vi­tal­ne or­ga­ne gde se za­hvat iz­vo­di. Ovaj umet­ni­kov zah­vat ne re­me­ti po­sto­ja­nost har­mo­ni­je op­šteg prin­ci­pa sa­vr­še­no­sti. Sa­vr­še­no de­lo ne pod­no­si epi­gon­stvo i ni­je pod­lo­žno bi­lo kakvom raz­gra­đi­va­nju, ili nad­grad­nji. Be­smi­slen je sva­ki po­ku­šaj tra­ga­nja za sa­vr­še­nijim ob­li­kom od sa­mog sa­vr­šen­stva.

Be­štić se na­iz­gled ba­vi obič­nim stva­ri­ma i po­ja­va­ma sa ko­ji­ma se u na­šoj svako­dne­vi­ci stal­no sre­će­mo. On vo­li da u okri­lju po­zna­tog, ot­kri­va pa­ra­doks, i gle ču­da, taj pa­ra­doks, ko­ji bi tr­eba­lo da za­mu­ti, ili ma­kar na­o­pač­ke iz­vr­ne sli­ku te i ta­kve stvar­no­sti, on je osve­tlja­va, umi­ru­je, pre­pra­vlja, do­vo­di u ka­kav ta­kav red, bo­lji i prihva­tlji­vi­ji, po­uč­ni­ji u sva­kom po­gle­du. Na­jed­nom pa­ra­doks ni­je neo­bja­šnji­va i anoma­lič­na po­ja­va, iska­ka­nje iz po­sto­je­ćeg i po­zna­tog. On je u ovom slu­ča­ju jed­no od te­melj­ni­jih oru­đa u gra­đe­nju i ob­ra­di sa­me pri­če.

Ne po­sto­ji u ovoj knji­zi ni jed­na pri­ča ko­ja će či­ta­o­ca, ma ko to bio, osta­vi­ti rav­no­duš­nim. U kon­tek­stu sme­šnog, kat­kad i tri­vi­jal­nog, sa­ti­ri­čar nam do­mi­šlja­to pod­va­lju­je. Na­i­me, on u taj kon­tekst sme­šnog uvek uba­cu­je ne­ku zač­ko­lji­cu, ne­što što će iza­zva­ti otre­žnje­nje, naj­če­šće bu­đe­nje. U sva­kom slu­ča­ju dru­ga­či­ji do­ži­vljaj ne­če­ga za šta smo ve­ro­va­li da nam je sa­svim po­zna­to. Tek ov­de i kroz ove pri­če sagle­da­va­mo da je iz­o­kre­nu­ta stvar­nost, če­sto po­sta­vlje­na tum­be i na­gla­va­čke, ustva­ri na­ša pra­va re­al­nost.

Pi­sac nas na­vo­di da se su­o­či­mo sa so­bom, sa sit­nim pre­va­ra­ma ko­ji­ma ba­ra­ta­mo u sva­ko­dne­vi­ci. Ta­ko on po­mo­ću do­set­ki i svo­je sa­ti­ri­čar­ske nad­grad­nje, ne­na­me­tljivo raz­ob­li­ču­je sve ono što je­smo, a ne bi tre­ba­lo da bu­de­mo. Ova­kve pri­če no­se po­uku u se­bi, one nas ople­me­nju­ju i te­ra­ju da bu­de­mo bo­lji lju­di. Ta­ko­đe tre­ba pod­se­ti­ti da do­mi­šlja­tost, lu­cid­nost, i ne­ve­ro­vat­na moć za­pa­žnja kra­se ce­lo­kup­ni mi­nu­li rad ovog stva­ra­o­ca. On ins­pi­ra­ci­ju na­la­zi svu­da i u sve­mu. Ni­ka­da se ne ve­zu­je za ne­ku od­re­đe­nu te­mu, ili do­ga­đaj. On je upor­ni i pre­da­ni lo­vac na tre­nut­ke. Bez pre­stan­ka lo­vi u mut­noj re­ci ži­vo­ta, re­ci pu­noj vi­ro­va, vr­tlo­ga i ne­po­zna­ni­ca. Ne­kad taj ulov bude ri­ba, ne­kad to bu­de gra­na, ko­ju je za­ka­či­la udi­ca, ne­kad list ko­ji vo­da no­si, od­bače­ni pred­met, bi­lo šta. On po­tom pre­da­no la­ge­ru­je ove be­zna­čaj­no­sti, stal­no uve­žbava­ju­ći svo­je ve­šti­ne na po­li­go­nu ko­ji osmi­šlja­va sva­ko­dne­vi­ca.

Ova knji­ga ne­ma ni jed­nu pri­ču ko­ju bi tre­ba­lo iz­dvo­ji­ti iz ce­li­ne i ko­ja za­slu­žuje spe­ci­fi­čan osvrt. To je sto­ga što je kon­ti­nu­i­tet kva­li­te­ta svih pri­ča kon­stan­tan. Bez osci­la­ci­ja, bez pa­do­va. Ova­ko kon­ci­pi­ra­nim pri­ča­ma mi­ni­ja­tu­ra­ma, umet­nik, ustva­ri, is­pi­su­je jed­nu bes­kraj­nu pri­ču o na­šim ži­vo­ti­ma i ne­do­sled­no­sti­ma ko­ji­ma ga is­punja­va­mo. Bez uobi­ča­je­nog obra­sca, uka­zu­ju­ći na sla­bo­sti po­je­din­ca, na ne­zna­nje, na glu­post, na bez­na­čaj­nost i sit­ne mi­mi­kri­je ko­je ot­kri­va­ju čo­ve­ko­ve ve­li­ke ne­do­stat­ke, pi­sac ko­ri­sti svo­je sve­vi­de­će oko, po­sma­tra kroz lu­pu ko­ja sve uve­ća­va, ali ni­šta ne ve­li­ča, i ta­ko gra­di jed­nu ne­sva­ki­da­šnju tvo­re­vi­nu ap­sur­da.

Po­želj­no je po­me­nu­ti ne­ko­li­ko na­slo­va pri­ča iz ove naj­no­vi­je Be­šti­će­ve knji­ge, kao što su ­"Ljer­mon­to­vljev (či­taj Mo­lo­to­vljev) kok­tel­", ­"Uri­no­kul­tu­ra­", gde de­žur­ni kri­vac Ga­vra, ­"svo­jom in­ter­ak­ci­jom po­tvr­đu­je da se čo­vek ni­je otu­đio od pri­ro­de i da je umet­nost več­na­". Ova pi­šče­va, ili Ga­vri­na mi­sao, bi­la bi sa­svim u re­du i isti­ni­ta, da joj ni­je pret­ho­di­lo Ga­vri­no se­ća­nje na de­čač­ko mo­kre­nje po pe­sku, ko­je je, gle­da­no iz per­spek­ti­ve sa­da­šnjo­sti, či­sto kon­cep­tu­al­na tvo­re­vi­na. Otu­da i ta ve­za sa umet­nošću. Umet­no­šću po­me­nu­tog ap­sur­da. Slič­nu po­ru­ku upu­ću­je pri­ča ko­ja no­si na­slov ­"Fo­to­gra­fi­ja za uspo­me­nu­", gde je do­mi­nant­na že­lja po­je­din­ca da po­se­ti kri­vi to­ranj u Pi­zi i da se na­po­kon ­"sli­ka po­red kri­vog­". Ni­šta ma­nje du­ho­vi­ta ni­je pri­či­ca od svega ne­ko­li­ko re­da­ka na­slov­lje­na ­"Raz­go­vo­ri u tram­va­ju na li­ni­ji bi­lo ko­joj­". Ova­ko bi se mo­gli re­đa­ti na­slo­vi ovih pri­po­ve­sti od po­čet­ka do kra­ja, i opet bi­smo uvi­de­li, da je uka­zi­va­nje na oso­be­nost bi­lo ko­je pri­če su­vi­šna i ne­po­treb­na.

I da za­klju­či­mo: Mi­lan Be­štić, afo­ri­sti­čar, hu­mo­ri­sta i sa­ti­ri­čar, pre sve­ga je perfek­ci­o­nis­ta, čo­vek sklon vi­zu­e­li­za­ci­ji, sa da­rom uka­zi­va­nja na ono što je svi­ma u oko­li­šu pro­ma­klo, a nje­mu, eto, ni­je.

Ve­se­lin La­ri Mi­šnić