Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
DODATAK
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Američki špijun

ČETVRTI DEO

14.

Druge noći nakon graditeljeve posete, Domanovićgrađane je probudila snažna eksplozija. Budući pospani, mnogi su bili uvereni da se još nalaze u prokletom proleću kada je NATO gruvao. Oni koji su imali kakvu-takvu relaciju o vremenu, pomislili su da počinje neko novo bombardovanje. Nemajući kad da se upitaju zašto opet, pohitali su u podrume i druga skloništa. Naravno, bilo je i onih koji su se, oguglali na bombardovanja, samo okrenuli na drugu stranu i nastavili da spavaju.

Tek kad se razdanilo, doznalo se da je eksplozija potekla iz fabrike Alem. Vest se brzo proširila gradom. Ljudi su se sretali u hodnicima zgrada, došaptavali se sa terasa i balkona, dozivali iz dvorišta, prilazili jedni drugima na ulici s pitanjem: "Jesi li čuo?" Pritom, ono što se čulo, tumačilo se svakojako. Oni koji nikako nisu mogli da izbrišu iz svesti ne tako davna danonoćna bombardovanja, tvrdili su da je NATO ispravio svoj propust i naknadno gađao Fabriku, na koju je inače imao veliki pik. Jednako je kružila i priča da je noćas eksplodirala sama od sebe nekakva bomba koja je u vreme agresije upala u halu i ostala neaktivirana.

Kad su nagađanja počela da splašnjavaju, odnekud je procurilo da NATO s tim nema nikakve veze, već da je to delo naše vojske. Prosto, neko vojno lice je nestručno rukovalo eksplozivnom napravom. Na dodatno pitanje – a otkud eksploziva u fabrici – sledio je odgovor da se krilo od građanstva, ali da se pouzdano znalo da je vojska preuzela halu, budući da je godinama zjapila prazna, pretvorivši je u svoj magacin. Kako je ovo objašnjenje izgledalo vrlo logično, ljudi su polako počeli da zaboravljaju noćašnji incident, okrećući se svojim svakodnevnim poslovima i brigama, kojih je i onako bilo preko glave.

Sve bi se na tome i završilo da se nisu umešali mediji, najpre lokalni, a onda i državni. Ali ne napisima o eksploziji, koja za njih kao i da nije postojala, nego o samom Alemu. Ističući da je fabrika dragog kamena ponos grada i cele zemlje, zaključivali su da ona mora da pobuđuje nezasite imperijalističke apetite. Ali uzalud, svoj kamen, svoje blago, naš narod će znati i sam da eksploatiše, nije mu potrebna ničija pomoć ni tutorstvo, ma šta se otud nudilo. U gotovo svim prilozima navođena je poznata sentenca: Boj se Danajaca i kad darove nose. (Da odmah provalimo tajnu – većina tih tekstova proizašla je iz pera novinarskog asa Tvrtka Seratlića; on se prisetio i izreke o Danajcima; uopšte, u tim danima bio je veoma domišljat i poletan, jednom reči, u svom elementu.)

Počne li priča o dragom kamenu, Domanovićgrađani odmah znaju da se sprema nešto krupno. Tako je do sada bilo bar u dva navrata. Na redu je, znači, i treća sreća. Ona se posebno smešila armiji nezaposlenih, kod kojih je ponovo počela da se budi nada o otvaranju ne malog broja radnih mesta u obnovljenoj fabrici. I nisu se samo nadali, nego su i delovali. Ko god je imao rođaka, prijatelja ili samo poznanika među esesesovcima, lujcima i radikalima, vukao ih je za rukav moleći da ga imaju u vidu za bilo kakvo radno mesto. Onim uticajnijima nudile su se i "konkretne" zahvalnice.

I samog Novicu Spasića, pomalo zaboravljenog pronalazača domanovićgradskog dragog kamena i utemeljivača fabrike Alem, počeli su da spopadaju znani i neznani. On ih je ubeđivao da ništa ne zna o eventualnoj obnovi fabrike, ali mu niko nije verovao. I što se više otimao, tim su pretendenti na radna mesta još upornije obigravali njegov prag, utrkujući se ko će više da ponudi za eventualnu uslugu. Neki su išli i preko Leposave. Novica se hvatao za glavu. A onda je i sam posumnjao da tu nisu čista posla. I nije mu bilo pravo što ga ovoga puta zaobilaze. Zar će oni mimo njega? Zar imaju obraza da mu preotmu njegov dragi kamen? I to samo zato što su mu unuka nabedili da je izdajica!

Mučio se tako Novica dva-tri dana, pa se zaputio pravo kod prvog čoveka grada. Sa njim je već pre nekoliko godina obnavljao Alem, valjda je toliko zaslužio da mu gradonačelnik kaže pravu istinu. Neka sad i ne računaju na njega, ali bar da zna šta su naumili s njegovim dragim kamenom.

Našavši se, najzad, preko puta Zlatana Priševića, odmah je prešao na stvar: šta se to ponovo priča o Alemu, ima li tu nešto ozbiljno? Zlatan okoliša, priča o svemu i svačemu, ali fabriku zaobilazi kao vruć krompir. A kad se najzad i dotakao Alema, ne kazuje ništa određeno. Kao, načuo je i on nešto, procurilo iz Beograda, ali još ništa određeno, inače bi mu odmah preneo, kome će ako ne njemu. Zato, neka ništa ne brine, kad dođe trenutak, prvi će biti obavešten on. Na kraju, kao uzgred ga savetuje:
– Pripazi malo na unuka, čika-Novice, teška su vremena.
– Vidim ja da vi tako spram mene zbog Miška – ljutnu se Novica.
– Ama ne, taman posla. Tvoje zasluge niko ne osporava, a deca... ona mogu i da zastrane.
– Moj unuk nije zastranio!
– Ja ti verujem, ali znaš kakva je policija, pa onda viši interesi...
– Ja sam uvek sve davao za ti viši interesi – isteruje i Novica.
– Naravno, naravno, to se ne zaboravlja.

Tapšući po plećima starog sugrađanina, Zlatan nekako uspe da ga izgura iz svog kabineta.

U Zlatanovu iskrenost Novica je brzo posumnjao. Prolazeći kroz grad, uočio je neobične promene - pojačano prisustvo policije, ali i agenata u civilu. Čim bi primetili da se negde sastalo bar troje, odmah su rasterivali. Lako su bile uočljive i policijske marice, biće da su počela i masovnija hapšenja.
 

15.


Vreme je da se vratimo našem mladom junaku – Majklu–Mikeleu–Mihajlu, Amerikancu srpsko-italijanskog porekla. On je bio po strani dok se mnogo toga dešavalo u Domanovićgradu, ali i na relaciji Domanovićgrad – Beograd, no nikako i zaboravljen. Eh, koliko puta je i sam poželeo da ga ostave na miru, ali nije bio te sreće. Doduše, u poslednje vreme nisu ga neposredno dirali – nisu ga pozivali na razgovore, nije bilo pretnji i ucena, nisu ga zatvarali s lopovima i kriminalcima. U fizičkom smislu, dakle, nije bilo nikakvog pritiska. Ali je zato u medijima potezan kao paradigma svega negativnog. Znalo se na koga se misli kad se izgovori, napiše "ubačeni strani elementi", ili "plaćenici novog svetskog poretka", ili "agenti CIA", ili "izrodi". Od te propagande nije mogao da pobegne. I kad nije izlazio u čaršiju – a gotovo i da je prestao da izlazi – kod kuće su ga svim tim epitetima častili radio i televizija, koje je, ne bi li ubio vreme, počeo da sluša i gleda. I lokalna i prestonična glasila govorila su o svim tim napasnicima kao o najezdi skakavaca. Tešio se da nije jedini. Kako se raspredalo i o mnogim drugim špijunskim aferama, bio je spreman da poveruje kako tako nešto zaista postoji, ali nikako nije mogao da se srodi s mišlju da i on tu spada.

I sedeći tako izolovan i stalno razmišljajući o svojoj novoj ulozi, počeo je da se uživljava u nju. Da li je pritom pozitivan ili negativan heroj, zasad nije mogao da razluči. Uostalom, i u trilerima se sve do samog kraja ne zna ko je dobar a ko loš momak. Nabeđeni uglavnom ispadne heroj. I Majkl je zamišljao kako će i u njegovom slučaju stvari na kraju doći na svoje mesto. Koliko mu je to bilo važno zbog njega samog, mnogo više zbog deda-Novice i baka-Leposave. Kad se spere ljaga s njihovog unuka, onda će i oni moći uzdignute glave da kroče na ulicu. Bilo mu ih je žao. Umesto da im je doneo radost, on ih je uvalio u nevolju. Umesto da se njime ponose, treba da ga se stide. Posebno je to pogađalo dedu, koji je postao zamišljeniji, hodao kao senka, bez vedrine, bez onog njegovog zaraznog osmeha.

I zaista, Novičini živci nisu izdržali i on je krenuo da obija pragove mesnih čelnika, objašnjavajući da jedan Spasić, makar rođen i u prokletoj Americi, ne može biti izrod. Oni su ga slušali kao da su bez ušiju, kao da je govorio stolovima i ormanima u njihovm kabinetima. Ostajali su nezainteresovani, odsutni, nedokučivi. "Videće se", "ispitaće se", "stvar stoji do Beograda" – bilo je najviše što je mogao da izvuče od njih. Novica se ipak nije predavao. Nepopravljivi optimista, ni ovoga puta nije gubio nadu. Kako ih je ne jednom uverio u vrednost svog dragog kamena, tako će ih i sada primorati da shvate kako su Spasići iznad svega patriote, kako je i njegov unuk sasvim na svom mestu.

Da li Novica Spasić i ovoga puta može da odnese pobedu? Nošen svojim unutarnjim porivima, on je gubio iz vida da se ljudi mogu uveriti u nešto samo ako su sami spremni da u to veruju. Poverovali su mu za dragi kamen jer su i sami planirali prosperitet i blagostanje – a to je moglo da se postigne samo uz pomoć čuda. S takvim čudom pojavio se Novica... Sada im je, biće, potrebno nešto drugo za šta im je Majkl došao kao poručen. Šta li je to, mozgao je Novica i danju i noću, ali se ni za pedalj nije približio odgovoru.

Jedini spas za Majkla biće da napusti zemlju, najzad je morao da prevali preko usana i teško izlečivi optimista Novica. I on je, izdaleka, počeo da nabacuje unuku da se polako priprema za povratak u Ameriku. Leposava je prebacivala mužu kad bi se našli sami, kako može da tera svoje čedo. Od troje unučadi, dvoje ćerkinih i jednog sinovljevog, koji su se svi rodili i odrasli u dalekoj Americi, prvi put im je došlo jedno, i sad da se lišavaju njegovog prisustva. Novica je uzvraćao: "Mora, Leposava, da ga pa ne u'apse." I Majkl se složio s tim da mu je najbolje da što pre ispari. Ali nije bilo jednostavno da se to izvede. Njegov pasoš je i dalje bio u policiji. I dalje je važio izgovor da se lepi, reparira, a na pitanje dokle će to potrajati, slegali bi ramenima. I Majkl je počeo da se oseća kao u zatvoru. To što nije bio pod ključem, ne znači i da je slobodan. Primetio je da ga prate čim bi se pojavio na ulici. Kad bi se našao u restoranu Alema, činilo mu se da ga motre sa svih strana. Ipak, iako sve ređe, jedino je još tamo odlazio, kako bi opet bio u društvu šarmantnih prijateljica Milene i Zlatice. One su mu i sada pravile društvo, ali su se držale rezervisano. Posebno Milena, kao da je zaboravila kako su se strasno voleli u njenoj vili u Borovnjaku. Kad god bi došao u restoran, zaticao ju je u društvu Big-Raleta. Sticao je utisak da ima nešto među njima. Primetio je da ga ona čupka za njegov repić, na šta bi se on cerio i šljapkao je po butinama. Iako je bio za potpunu slobodu ličnosti, dolazilo mu je da joj dovikne – droljo! Zlatica je češće bila s njim, ali je pritom bila zamišljena, odsutna. Nekada se otimala za njega s Milenom, da bi sada, ostavši bez konkurencije, i sama postala rezervisana. Ipak, bila je i dalje nežna, u njenom pogledu, iako ga je sve ređe sretao, bilo je topline kojoj nije mnogo nedostajalo pa da se pretvori u strast. Ali Zlatica nije prelazila tu granicu. Nešto ju je sputavalo.

nazad