Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Američki špijun

PETI DEO

1.

Negde iza ponoći, tek što se grad smirio, kadli krenu huka i buka. Nasilno probuđeni, ljudi, žene i deca počeli su sa strahom da osluškuju šta se to dešava na ulicama. Da nešto tutnji – jeste. Ali šta? Vojska? Konvoj kamiona i bornih kola? Ako je to, zašto onda ne nailazi iz jednog pravca nego sa tri strane – sa severa, istoka i juga? U svakom slučaju, nešto se veliko sprema. Da nije krenula ofanziva na Kosmet? Već danima se trubilo i pretilo da će Kosmet biti vraćen, ali je malo ko razuman u to mogao da poveruje. I sada – zaista ofanziva! Bože – šaputali su oni koji su preživeli mnoge ratove i ofanzive, među kojima i onih čuvenih sedam – ako li je i ofanziva, neka bude prva i jedina!

Ne paleći svetla, stariji su prilazili prozorima, razgrtali malčice zavese i virili na sokake. Za njima su se, uvek radoznala, motala i deca, ali su ih odrasli grubo udaljavali od prozora, uz poneku ćušku ako ne bi odmah poslušala: ukoliko spolja zapreti opasnost, ukoliko se i strada, decu valja sačuvati. Takvi su ovde običaji, a valjda i prirodni zakoni.

Tek oni koji su stanovali u ulicama kojima je tekla halabuka, mogli su nešto i da vide. Mogli su da razaberu kako promiču nekakvi autobusi raznih veličina i oblika, prepuni pospanih putnika. Na njima se, međutim, nigde nije mogla zapaziti bilo kakva vojna oznaka, niti su ljudi u njima bili uniformisani. Štaviše, putnici su bili mešovitog sastava, i muškarci i žene. Ako li su mobilisani i upućeni na front, zašto odmah i žene? Ta nije valjda dotle došlo?!

I vremešni Spira je virio iza pomaknute zavese. Pošto je preko svoje sede glave preturio sva zla i nedaće, bio je uveren da ga više ništa ne može iznenaditi, kad evo, opet je zatečen.

– Ovo, Dunjo, ne sluti na dobro – šapuće svojoj ženi koja se, pak, presamitila na kauču. – Ako već nije, sa' će opšta mobilizacija. Možda su već zeta... A i Vanju će, autobusi puni sa žene!
– Ne daj, Bože – krsti se Dunja – jedinicu ćerku!

U Novičinoj zgradi, uz spoljnu tutnjavu, odvijao se i unutrašnji metež. Kad je provirio kroz špijunku, Novica je imao šta i da vidi: mnoštvo komšija sa viših spratova u panici strčava stepeništem, noseći kojekakve torbuljake.

– Leposava – okrenu se on svojoj ženi ogrnutoj velikim šalom – svi begaju u podrum! Možda će pa bombardiranje...
– Sačuvaj, Gospode! – zavapi Lepa. – Taman smo malko da'nuli... Da begamo i mi, a?
– Kad nesmo begali ni kad je NATO gruvao svaku noć, nećemo ni sad.
– Za nas neje važno, nego dete. Neka barem Miško siđe u podrum.

Novica sleže ramenima, pa pretrča iz predsoblja do kuhinjskog prozora da još jednom osmotri šta se to dešava napolju.

– Nesam pametan, Leposava, ovo kako da neje baš neka bežanija. Ovi autobusi izgleda idu negde organizovano.

Jedva i da je svanulo a mnogi su se, iako veoma oprezno, išunjali na ulice da izbliza ustanove šta li je to noćas tutnjalo. Ali od autobusa ni traga. Nekud odmaglili. Promakne tek poneko policijsko vozilo, čas na jednu, čas na drugu stranu. Tu i tamo stoje ili lagano šeću, u parovima, neki kršni momci u maskirnoj odeći, ali i u civilu. Ako noćas i jeste i nije bila nekakva vojna akcija, sada je bilo očigledno da je na delu policijska.

Radoznao po prirodi, i Novica je među prvima zakoračio na ulicu. Ali evo njega brže-bolje natrag u stan.

– Neje vojska, nego policija! – isceri se prema Lepi, kao da je video Boga. – Sigurno nešto obezbeđuju, samo ne znam što.
– Neka gi, samo da neje mobilizacija – laknu Lepi. – Fala ti, Gospode, nesu ne ni bombardirali.
– A, jok, ja sam isključio bombardiranje – Novica se naknadno pravi pametan. – Prošlo je to, a više i nema zašto.
- More će nađu oni zašto ako 'oće. Nije mi do nas, mi smo isterali svoje, nego za ovo dete. Bakino srce, ono još spava, namučilo se ovi' dana.
 

2.


Već tokom prepodneva sve se razbistrilo. Naročito je postalo jasno šta je u pitanju kad su počele da se obrazuju povorke sa transparentima ispred sedišta SSS-a, LUJ-a i RSP-a, te i na Trgu Cara Lazara. Ubrzo po omasovljenju, grupe su se, u dvojne kolone, upućivale prema fabrici Alem. Tu su, pak, još od noćas čekali oni neobični došljaci, zaposevši sve travnate terene ispred tribine sklepane preko noći. Budući da su još sinoć skupljeni po susednim gradovima, da bi celu noć proveli na putu, sad su kunjali. Ali bilo je podosta i onih koji se nisu lako predavali, nego su se hvatali u kolo, pevali borbene pesme i izvodili razne kerefeke. Povremeno bi se začuo poklič: ''Živeo Vođa!''

Domanovićgrađanima je laknulo. Nije ništa od onoga što su nagađali, već samo miting. Pošto je ispred Alema i pošto se toliko sveta sjatilo (sudeći po registracijama autobusa, poređanih duž puta od grada do fabrike, biće da su podignuta na noge sva južnosrbijanska mesta), odmah su zaključili da će njihova fabrika ponovo biti otvorena. Slično se odvijalo i pre četvrt veka kad je ono Alem prvi put proradio, da bi odmah i stao, jednako kao i pre nekoliko godina kad je došlo do obnavljanja pa zatarabljivanja fabrike. Jedino što je, po svemu sudeći, sada bio u izgledu još masovniji skup. Meštanima se najednom razbistrilo zašto su poslednbjih dana preduzimane onolike mere bezbednosti, čemu onolika pozivanja na informativne razgovore i hapšenja. Kad je sve tako, ništa lakše zaključiti da će na mitingu govoriti velika glava. U stvari, najveća. Na to, uostalom, upućuju i reči sa transparenata: ŽIVELA SLOBODA!, pa GRADIMO MOSTOVE BUDUĆNOSTI, onda DRAGI KAMEN – NAŠE BOGATSTVO, zatim MI SMO TVRĐI OD DIJAMANTA, opet MI GRADIMO – IZDAJICE RUŠE, a povrh svega ŽIVEO NAŠ MUDRI VOĐA! Uz tih opštijih poruka, svako mesto je htelo i posebno da se ovekoveči: MI SMO TVOJI, TI SI NAŠ – Vranje, VERUJ U NAS – Leskovac, VOLIMO TE – Kruševac, itd.

nazad