Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Američki špijun

PETI DEO

3.

– Će ideš!
– Neću!
– More će ideš!
– Jok bre! Ni mrtav!

Čim je saznao za veliki miting, Đora je otrčao kod Spire i sad se dva ispisnika natežu hoće li ići ili neće. Spira po svom običaju daje otpor, inati se. Ali inatljiv je i Đora.

– Pa dobro, glavo nesolena, nećeš, a ovamo sve to organizuju tvoji – kori Đora.
– Koji moji? – malo je pokoleban Spira.
– Kako koji, majkoviću! Dolazi ti Vođa da svečano otvori fabriku, a ti se još pitaš.
– Zar je pa otvaraju?!
– Pa. Kolko put im treba, tolko će otvaraju. Ti kobajagi ne znaš gde živiš. E-e, će se nagledamo mi još cirkusi.
– Za tebe je znači cirkus kad se otvara fabrika? – sad pecka Spira.
– Neje cirkus kad se otvara, nego kad se odma' zatvara. Kolko sutra, živi bili pa videli.
– Pošto ti sve znaješ, kaži mi zašto to prave?
– Imaju si oni svoji razlozi. Ako ništo drugo, barem će se nafale i izbusaju. I će proglase sve to za istorijski događaj. I ti 'oćeš da mi toj propuštimo! Ajde, nesrećo, diž' to debelo dupe pa da po'itamo, tamo sigurno više i ne mož' da se priđe.

Spira bi da još vrda, da pristavi kaficu, domaćica mu još rano jutros otišla kod ćerke pa mu se samom nije pila, ali Đora mu ne dopušta. Prosto ga izgura napolje.
 

4.


Sletanje potežeg boinga nije bilo baš meko. Avion se truckao po pisti kao kamion po izlokanom makadamu. Vođa je stezao zube. Putujućem graditelju Dragutinu Drkonjiću to nije promaklo, pa se tresao kao prut. Svašta mu je padalo na um. Na primeru kako je obnovljen domanovićgradski aerodrom, Vođa će, eto, zaključiti i kakvo je celo njegovo graditeljstvo. Zato je opsovao sebi u brk zbog bolećivosti prema domanovićgradskim mamlazima. Trebalo je da im naredi da celu pistu prekriju novim slojem asfalta, pa koliko košta da košta.

Kad se avion napokon zaustavio, svi su odahnuli. Kako se Vođa nije okrenuo prema njemu, Drkonjić je zaključio da je opasnost srećno prošla.

Čim se Vođa pojavio na vratima boinga, odozdo ga je delegacija meštana dočekala pokličem "živeo!". Vođa im suzdržano odmahnu rukom, osmehnu se nekako metalno i kao da nešto promrmlja sebi u bradu. Oni dole su razumeli da im je uzvratio: "Volim i ja vas."

Nedaleko od aviona bio je postrojen svečani odred vojske, pred kojim je bila prostrta crvena staza tepiha. Čim je sišao iz aviona, Vođa se, u pratnji vojnog ministra Ošljarića, mehanički uputi ka svečanom stroju. Kud god makao, takav ga je ceremonjal čekao, i to se moralo odraditi. S druge strane, opet, nije ni mogao da zamisli drugačiji doček. Da nije bilo postrojenog odreda, smatrao bi to drskom uvredom.

Ali sad je sve na svom mestu. Evo kočopernog oficira kako mu se približava krutim strojevim korakom, da bi ubrzo počeo da deklamuje, više mucavo nego odsečno, kako je počasni odred postrojen u njegovu čast spreman za smotru, uz neizostavno navođenje svog čina, imena i prezimena (to je dakako naš pukovnik Ratko Škljocić). Vođa podiže čelo, nos i bradu, iskosi svoj ledeni pogled prema poređanim vojnicima i zacupka po tepihu. Uz njega, izvan prostirke, s rukom na čelu, gacao je i pukovnik Škljocić. Na sredini stroja, kako je red, Vođa se pokloni zastavi i tako okonča dosadnu smotru.

Sad je došlo na red neizbežno rukovanje. Ali već kod susreta sa Zlatanom Priševićem, Vođa stade kao ukopan. Gleda belo mesnog čelnika, ali ne u oči nego u grudi, i nešto mu nije jasno. A Zlatan je ne samo zbunjen nego i uplašen. Šta to njemu nedostaje? Možda nije prikladno obučen? Možda mu je otpalo neko dugme? Možda se kravata iskrivila? Zatečeni su i svi naokolo, osim Vođinog šefa kabineta. Evo tog prilježnog saradnika kako odlučnim korakom prilazi svom šefu (gde gazda okom, tu on skokom!), otvara poveći kofer koji nosi sa sobom, i gle – otud se nešto zašareni. Na prvi pogled, nekakve džidže-bidže. Vođina ruka se brzo odluči koji će svetlucavi komad uzeti, da bi ga odmah i zakačila za levi rever Zlatanovog sakoa. Sad su svi videli da je to orden (za nekakve zasluge) koji će odsad pa navek krasiti gradonačelnikovo poprsje. Takav izgled mesnog rukovodioca bi drag Vođi te on to proprati svojim metalnim osmehom. A tek koliko se ponosio Zlatan! Na stranu to što mu je laknulo. Jer, kad ga je Vođa presekao onim svojim urokljivim pogledom, pomislio je da je sve otišlo dođavola, kad ono, stiglo odlikovanje! Nije se pitao čime je to zaslužio, sigurno Vođa zna zašto.

Zatim su i svi opštinski rukovodioci koji su se zatekli na dočeku izašli iz susreta sa Vođom sa po jednim odličjem na prsima. Od radosti, počeli su da savijaju vratove i bulje u svoj orden, da se šepure kao paunovi. Sad su mogli bez ustezanja da se pomešaju sa Vođinom prestoničnom pratnjom, koja je, sad se to sasvim dobro videlo, sve redom bila okićena odlikovanjima. Na grudima nekih od njih tiskalo se i po nekoliko tih šareniša, ukazujući na to koliko su oni zaslužni za narod i otadžbinu
Sam Vođa je imao, što se kaže, čitav vagon odličja, budući da nema mesta i preduzeća u državi gde ga nisu odlikovali zbog njegovih mnogobrojnih i beskrajnih zasluga. Sve to zasad stoji okačeno po zidovina velikog salona u Njegovoj rezidenciji i čeka dan – ta svi smo smrtni – kada će preći u Vođin muzej, koji mu neminovno sleduje. U svečanim prilikama, u kakve spada i ovaj miting, opredeljivao se samo za tri najvrednija odličja, ona koje mu je dodelila Narodna skupština. Jednom je proglašen za heroja slobode, drugi put za heroja otpora, treći put za heroja izgradnje. Šuška se da mu se sprema i četvrto, a nedugo potom i peto odlikovanje – najpre za vojne, a onda i za patriotske zasluge.

Budući da su sada i gosti i domaćini jednako obeleženi, slobodno su mogli da stežu jedni drugima desnicu, da se grle i tapšu po plećima. Uostalom, svi se manje-više poznaju od ranije, ta pripadnici su istih partija, istih strojeva. Padne i pokoja šala. Posebno sve oduševi Vođina dosetka:
– Pa, Domanovićgrađani, hoće li već jednom zasijati taj vaš dragi kamen?
– Uz Vas, moraće – uzvraća mu Zlatan jednako duhovito.

Plato ispred aerodromske zgrade zadrhta od smeha.

nazad