Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Američki špijun

PETI DEO

5.

Baš je dobro počelo. Raspoloženje uvek zavisi od čelnika, a biće da je Vođa danas dobre volje. Mora da je ustao, što se kaže, na desnu nogu, pa će i dan za njegovu okolinu biti snošljiviji. Inače, kad on ustane na levu nogu, valja prokleti ne samo taj dan, nego i ceo život – jer se ne zna ni kad će se naljutiti, ni zašto. Kolikogod se oko Njega trudilo i gazilo kao po jajima, on opet nađe razlog za ljutnju. Zašto se tako ponašao, i od čega je to zavisilo, malo je ko znao. Biće samo oni odabrani koji su smatrani Njegovim saradnicima, u neku ruku i prijateljima, iako je on bio imun na prijateljstvo jer nije nikome verovao. I ti nazovi intimusi ustanovili su da Vođino raspoloženje zaista zavisi na koju će nogu ustati. Ali ne on, nego Ona, njegova lepša polovina. Ako li jutrom na debeli sag kroči njena leva nožica, njeno se raspoloženje automatski prenosi i na njega i ode ceo dan k vragu. Stupi li pak desnom nožicom na toplu prostirku, i njihovo jutro će proteći u prijatnoj atmosferi, pa će i Vođa otići da obavlja svoje državničke poslove kudikamo spokojnije.

Dok su se vozili u konvoju crnih limuzina prema gradu, a potom i ka fabrici, Vođa je ipak delovao nekako odsutno, mada se ne može reći da je bio i neraspoložen. Jer malo-malo pa bi se osmehnuo kao dete na jastučiću kad sanja slatki san. On i jeste u mislima, kao da je u snu, ponovo provodi prijatne trenutke u svojoj vili u Gogoljevoj, pije jutarnju kaficu sa ženicom i sluša kako ga ona, svojim vrskavim glasićem, upućuje šta mu valja činiti u Domanovićgradu, posebno kakav govor da održi. Svaki svoj važniji nastup on je obavezno razrađivao sa svojom vernom ljubom, pri čemu je njena bila poslednja. Tako i jutros, s tim što je ovoga puta bila nešto strpljivija i blagonaklonija. Nije podizala ton, nije ga strogo, zapovednički gledala svojim modrim očima. Naprotiv, ophodila se gotovo majčinski. Kao da se raznežila nad njegovom posetom već legendarnom Domanovićgradu, koji joj je bio prirastao za srce. Smatrala je da tu žive prilježni i poslušni ljudi, tako da uvek znaš na čemu si. Svaku akciju koju inicira rukovodstvo u prestonici, oni oberučke podrže. Uz to, u poslednje vreme ojačao je i mesni odbor njenog LUJ-a, sa čim se posebno ponosila. Najzad, veoma rado se sećala i uspešne promocije svoje knjige Otvorena pisma u Domanovićgradu. Nekakav incident koji se pritom dogodio u sali Doma kulture, već je potisla iz sećanja, pamte se samo lepe stvari.

Govorila mu je jutros – on se toga sad sećao vozeći se kroz gradić – da ovoga puta, više nego ikad, bude otvoren i jasan. "Nemoj nikoga da štediš, dragi, jer ni tebi niko ništa ne prašta. Celoj opziciji baci u brk da je izdajnička, da je prodana, da je petokolonaška, da je janičarska. Poruči i zlotvorima sa Zapada da su ubice. Šta imaš da izgubiš? Oni nas i onako ne vole, tebe bi najradije da vide u Hagu, a mene... pošto ne mogu da me optuže za genocid i izvedu pred njihov tribunal, želeli bi da doživim Elenin kraj. Ti Čaušeskov, daleko bilo... Koga onda da mi štedimo, pred kim da budemo civilizovani? Neka rade šta hoće, neka nas ponovo more sankcijama, neka iznova i bombarduju, više nas nije briga. Naš narod je oguglao. Narod? Ako kao narodni vođa misliš da još treba da brineš o narodu, onda ti mirne savesti mogu reći da je to izlišno. Jer narod uvek preživi, ali ne i njegove vođe. Ne, ne, neću ništa da slutim i bogoradim, svim silama ganjam iz sebe i samu pomisao na užasan kraj Elene i Nikolaja. Zato ćemo se mi boriti do kraja. Sklanjaćemo bez pardona, bez milosti, svakog ko nam se ispreči. I zbog nas dvoje, i zbog naše lepe i pametne dečice. Ako li nas ne bude, ako... mi siđemo, onda će i ona propasti. Ništa neće biti od njihove uspešne poslovnosti, nestaće njihove firme, srozaće se njihov ugled. Zato se moramo boriti do poslednjeg daha. Uvek smo pobeđivali, pa zašto ne bismo i sada. Dobićemo, dragi, i naredne izbore. Tu je Domanovićgrad da nam opet pomogne sa svojim sjajem, svojim iluzijama. Pričaj im, na tom mitingu, o stotinama i hiljadama obnova i izgradnji, o zemlji Srbiji koja se pretvorila u jedno ogromno gradilište, pričaj im o našim neiscrpnim resursima, o našoj nafti u Stigu i našem dragom kamenu dole... Tu, na izvoru dijamanata, usred Domanovićgrada, podstakni novi mit o posebnosti našeg naroda. On voli kad mu se laska. Voli da je drugačiji, pa makar i na svoju štetu. Ti umeš, kad hoćeš, da budeš i poetičan, pa udari u liru, od Lazarovog do tvog Kosova. Kao i tad, i sad smo pobednici. Posej to seme za narednih petsto godina! Ti to možeš. Ja sam u tebe verovala još u našim gimnazijskim danima da ćeš kad-tad doći na čelo države." "Nemoj, draga, prestati da veruješ, jer bez tvoje vere, bez tebe, ja ne bih mogao dalje", uzvratio joj je pun zahvalnosti. "Znam", vrsnula je ona. "Znam da znaš, draga, ali nikad nije previše da to ponovim. Vezao sam se za tebe neraskidivim nitima još kao mladić u našem gradiću i želim da tako ostane do kraja..." "Ne pominji mi nikakav kraj!" "Nisam mislio na, daleko bilo, Nikolajev i Elenin. I, molim te, izbij jednom iz glave te Rumune. Nas niko neće nasamariti. Ako li samo nešto posumnjam, ima da lete generalska glave, pa bilo da su u vojsci ili policiji. Ja sam im dao te činove, ja ću im ih i skinuti. Ali, valjda vidiš da su sve to poslušnici, dali bi i dupe da zadrže svoje položaje." "Znam, dragi", upala mu je u reč, "znam sve, i sama sam ih birala, žene se u kadrovskim stvarima bolje razumeju, ali pitanje je koliko se može pouzdati u poltrone." "Znam i ja to i zato sam namestio da jedan kontroliše drugog, i tako sve ukrug. Naučio nas je drug Tito kako se vlada." "Naša je sreća što smo imali velikog učitelja." "I on je učio, od nabeđenog Staljina." "Ko je bio Staljin, to je diskutabilno. Opanjkavali su ga oni posle njega kako bi dograbili vlast. Misliš da se i od nas, kad bi sišli... ne bi distancirali mnogi tvoji esesesovci i moji lujci." "A, to nam ne gine. Već vidim neke prevrtljivce koji bi se preko noći premetnuli u demokrate i olajavali nas." "Neka im bude jer, kako je rekao onaj mudri Luj, posle nas potop. A dotle, još ćemo mi krojiti kapu. I pobeđivati! Jednu od tih pobeda u našem dugom i velikom ratu izvojevaćeš danas ti, dragi." "U to sam uveren, draga, posle svih ovih tvojih saveta." "Pa neka ti je sa srećom!"

Nagnula se i poljubila ga u čelo. On je pogledao tužno, nije mu bio dovoljan samo taj poljubac za sreću. Zavrtela je glavom prekorno, ali danas je morala da popusti. Razmakla je kućnu haljinu, pa je on zagnjurio lice u njene mekane grudi. Kad je zaključila da mu je dosta, odgurnula mu je glavu, mazama ne treba previše popuštati. "Požuri, moraš na put", opomenula ga je. "Uvek te dužnosti", progunđao je, mada je bio veoma zadovoljan kako mu je proteklo jutro, ali i kako će ispuniti dan. A pred njim je bio jedan od velikih dana.
 

6.


Videvši osmeh na Vođinom licu, generali koji su se vozili s njim u limuzini, vojni Ošljarić i policijski Brajković, međutim, zaključili su da je zadovoljan dočekom. Kako i ne bi bio kad je pred njima stajala impresivna masa mitingaša, koja je zaposela ceo prostor ispred fabričke hale. Svaka čast ovim Domanovićgrađanima, znaju da prirede svečanost! Pri tom su generali ispoljili lažnu skromnost, ta obojica su znali koliko su i ličnog truda uložili kako bi došlo do ovolikog okupljanja naroda. Pa ako je Vođa zadovoljan, za njih nema veće nagrade.

Vođi, pak, nije bilo teško da se iz prijatnih sećanja prebaci u impresivnu stvarnost, budući da mu je godilo onoliko šarenilo naroda. A kad je još, na pojavu njegove limuzine, počelo klicanje i mahanje transparentima s njegovom slikom, više nije bilo nedoumice da li će mu poduhvat uspeti. Dobro raspoloženje nije mogla da mu pokvari ni nekontrolisana revnost policije koja mu je pendrecima krčila put kroz radoznalu svetinu. Pokoju ćuška u leđa ili glavu brzo izleči neizmerna ljubav koju narod gaji prema njemu. Ljubav je bol, priseti se stare izreke.

Iako on nije preterano patio za ljubavlju svojih podanika, bio je uveren da mu bez nje ne bi bio pouzdan položaj. Jer otkad se neočekivano brzo ispeo na sam vrh vlasti, stalno ga je mučio strah da će otud brzo i pasti. Ko mu sve ne radi o glavi. Malo-malo pa bi se zagledao u ovog ili onog, i svi su mu izgledali sumnjivi. Evo i ovi generali kraj njega, kao iskazuju odanost, ulaguju se, a vrag će znati šta stvarno misle. I šta smeraju. Ma koliko čovek preduzimao mere predostrožnosti, uvek dođe do iznenađenja. Jer i oni koji bi da ga sruše i dođu na njegovo mesto, stalno vrebaju priliku. Zato u svemu tome važnu ulogu igra raspoloženje masa. Dok mu je narod odan, ne mora da brine. Zato on stalno osluškuje njegov glas. Čim bi taj glas oslabio, čim bi klicanje splasnulo, automatski bi se pojačavao i strah od vrtoglavog pada.

Stresao je glavom – ovo nije dan za crne slutnje. Naprotiv, sve se steklo za još jednu pobedu. Zato, glavu gore! I on je podigao uvis bradu, nos i čelo.

nazad