Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 
 

 

 


Piše: Perica Jokić

NADEŽDA, REVOLUCIJA, MIR

Holokaust sedmog razreda sam nekako preživio, a sedam godina kasnije našao sam se pred sopstvenim historijskim DA ili NE. I ja sam odlučio.

U sedmom razredu sam neočekivano postao ekspert za ruski jezik i istoriju. Postojao je sasvim opravdan razlog mog zanimanja i za jedan i za drugi predmet.  Daleko ljepši vezan je za ljubav prema ruskom jeziku.

Tek svršena i savršena profesorica ovog predmeta našla je da pripravnički odradi baš u mojoj školi. Imala je 23 godine i sve ono za čime su normalni dječaci žudjeli. Zvala se skoro kao i jedna sovjetska rijeka. Onako poželjna, sa svim talasima i virovima, ostajući dosljedna svom imenu, ostavljala nas je bez daha, a nešto kasnije ostavila je mnoge i na polaganje.

Mene je, vjerovatno, s razlogom izdvojila i vodala na takmičenja iz ruskog. Ja sam, za divno čudo, svuda blistao. Vidno me je zavoljela, a meni je bilo neprijatno.

S druge strane, što se istorije tiče, tu sam ekspert morao da budem. Ako je ono iz ruskog bilo iz ljubavi, ovo sa istorijom je bilo skroz dijametralno. Prosto, istoriju nam je predavao sam Hitler, zvani Hića. Govorilo se da je po izvršenju samoubistva bio negdje živ, a mi smo, eto, znali i gdje. Imao je čak i Hitlerove brčiće. Sve se uklapalo. Prijetio je da će jedinicaše povješati, a ostale, za svaki slučaj, strpati u logor kako bismo u osmom bili bolji.

Još tada sam se, posredstvom razmjene adresa iz nekog đačkog lista, dopisivao sa Nadeždom, pravom pravcatom Ruskinjom, iz Lenjingrada.

Za profesora istorije ovo moje djelovanje moralo je da bude u strogoj ilegali, za razliku od profesorice ruskog koja me je u tome potpuno podržavala i nekako mi se zbog toga još više približila.

Premro sam od straha kada smo kod Hiće došli na 1948-mu, a naročito kada sam izabran da predstavljam školu na takmičenju "Tito, revolucija, mir".  Već sam znao da mi nema druge i da ću pred odlazak na Goli otok morati da priznam da sam kriv.

Svako moje pismo adresirano na Rusiju završavalo se riječima Я тебя люблю. Doduše, ovo se više odnosilo na Nadeždu, ali ona je Ruskinja. Za pomamne je metafora bila više nego jasna. A ja sam Nadeždu toliko volio da bih cijelo crnogorsko primorje bez pogovora dao za nju. Onako nježna, plave kose i očiju, ni izdaleka mi nije djelovala zlokobno da bih morao da je se odreknem. Kao rezultat naše konspiracije, još više smo učvrstili Informbiro.

I sve bi bilo u redu da naš Hića nije bio zaljubljen u moju dragu profesoricu ruskog. Ona je o meni i Nadeždi znala taman toliko da sačini dva debela dosijea. Hića bi bio u stanju da je muči dok sve ne prizna, odnosno napiše, a tek onda bi joj pružio satisfaction, što je ova od njega već počela serijski da dobija.

Iz bezbjedonosnih razloga bilo je poželjno da se prebacim u drugu školu. A do mature promijenio sam i sve ostale škole na prostoru svoje opštine, samo da bih zaturio svaki trag.

Sa Nadeždom sam se dopisivao i u vojsci, gdje je tek izazvan pravi skandal. Oficir za bezbjednost je zaplijenio jedno moje pismo koje sam namjeravao da otpremim za Rusiju i preveo ga tako nakaradno da sam odmah zaglavio u pritvor. Sve nježne riječi svijeta upućene onoj koja se voli, čitane vojnim jezikom izgledale su, najblaže rečeno, kao poziv na rat do istrjebljenja.

Nijesam mogao da objasnim našu povezanost sa sovjetskom podmornicom S-363 koja se baš tih dana nasukala u blizini švedske pomorske baze.

Po izdržavanju kazne pritvora, čekalo me je novo pismo od Nadežde, ali i strjeljački vod pred kojim je ad hok trebalo da budem izveden.

Na njeno pitanje iz pisma da li želim da nastavim podrivanje temelja Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, pred svima sam morao da izjavim: NE! A njeno stvarno pitanje je bilo da li želim da se oženim njome? Za bezbjednost tu nije bilo razlike.

Tako je veliki Sovjetski Savez po drugi put u svojoj istoriji dobio negativan odgovor.
NJET!
 



SPOMENIK SA RUŽOM

Pošto se primetilo da je atraktivan za mladiće kojima on dođe kao neka vrsta  lične karte u plodnoj kriminalnoj karijeri, rukovodstvo zatvora u unutrašnjosti koje prevaspitava mladež došlo je na spasonosnu ideju u smislu svog brenda - zaštitnog znaka. Rešili su da podignu spomenik po svom najpoznatijem štićeniku, koji je bio u zatvoru početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Naime, prilikom svog trećeg odlaska u penziju jedan bivši vaspitač i visoki zatvorski rukovodilac predloži da se u zatvoru postavi spomenik Markanu.

Nekad je taj osuđenik bio javna ličnost; krimos, vođa navijača i paravojne formacije pa i narodni poslanik.
Bio je stah i trepet u prestonici. Pomenuti vaspitač napisa i knjigu o zatvoru, u kojoj navede da je najbitniji događaj u zatvoru što je Markan izdržavao kaznu maloletničkog zatvora. Da bi se drugi regrutovali i bili na njegovom putu bilo je potrebno tu ideju materijalizovati. Zato je ideja spomenika bila najprihvatljivija. Vrlo brzo je raspisan konkurs, na kojem je pobedio takođe jedan bivši vaspitač. On je i lično poznavao najpoznatijeg osuđenika u Ex Jugoslaviji, uradio ga je u prirodnoj veličnini u vojnoj uniformi I sv. rata.

Postavka spomenika pade sa završetkom adaptacije zatvora. Spomenik staviše na sredinu osuđeničkog šetališta tzv. kruga. Postaviše jaku rasvetu da svetli u mraku i da mladima bude svetionik u životu. Na njegovo ostvaranje dođoše ličnosti iz sveta estrade, sporta, politike, tzv. elite koja je svojim donacijama i besplatnim koncertima donirala njegovu izgradnju. Tako je maloletnički zatvor dobio svoj zaštitni znak u vidu Spomenika sa ružom, na čijem otkrivanju neko od prisutnih predloži da se zvanični naziv promeni u "Markanov zatvor". Svi prisutni su jednodušno prihvatili predlog koji se odmah odštampao u Službenom glasniku...

Ali da bi se došlo do tako vrednog i znamenitog Spomenika, bilo je potrebno uložiti mnogo truda. Zatvorski rukovodioci su godinama gradili model rada sa osuđenima tako što su favorizovali i nagrađivali one koji su kriminalno opredeljeni. One dobre - prosocijale su kažnjavali: Tako da i oni koji su došli neiskvareni i kiminalno neinficirani morali su, po izlasku iz ovog maloleničkog zatvora, postati već regrutovani kriminaci. Za to su dobijali velike šarene diplome koje su overavane sa velikim pečatima i potpisima tzv. stručnog tima.

Rukovodioci su uporno istrajavali na svojoj kvaziprosocijlnoj opredeljenosti.
Naravno oni to nisu smeli javno da kažu i priznaju, ali su to svojim konceptom rada pokazivali svakodnevno. Oni retko dobri, su zatvarani zajedno sa kriminalno inficiranim. Za par dana i ti mladi koji su hteli da budu dobri postojali su loši ljudi, ali dobri kriminalci. Osuđeni su kažnjavani ako su zatečeni da čitaju knjige, a nagrađivani ako su kod sebe imali bodeže, mobilne telefone. Ni jedna zvanična inspekcija nije mogla da primeti ni jedan propust u radu zatvora. Čak su i javno pohvaljivani. Gledali su se papiri. Sami osuđenici nikome nisu bili bitni.

Prlilkom izlaska iz zatvora pred komisijom koju su činili svi predstvanici službi osuđeni su propitivani iz oblasti: nasilništva, reketiraja, nerviranja, provociranja, ali i udaranja metalnom štanglom u glavu tzv. štangliranja i ubadanja metalnim predmetom... U tome su im pomagali i svi zaposleni u zatvoru, u nalažanju žrtve koju je trebalo maltretirati i tako vežbati svoju kriminalnu opredeljenost i doslednost. Meta je mogla da bude kako neko osuđeno tako i zaposleno lice, bivši vaspitač, koji se ne pridržava nepisanih uputstava o formiranju kriminalaca.

Želimir Lelićanin

- 14 -