Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Američki špijun

PETI DEO

7.

Praćeni aplauzom, na tribinu su se najpre popeli mesni, a potom i prestonični rukovodioci. A kad se najzad pojavio i sam Vođa, hipnotisana masa da polomi ruke pljeskajući. On je neko vreme širio svoj metalasti osmeh, da bi se iznenada smrknuo. Odnekud mu je izronila misao: a što ako ova nakarabudžena tribina iznenada propadne? Već se to dogodilo, upravo na ovom mestu, kad je ono prvi put bio svečano otvaran Alem. Da li slučajno ili su šeretski nastrojeni Domanovićgrađani nešto podmetnuli, tek se prvoborac njihovog kraja, prvi posleratni lokalni predsednik, a onda i Titov doglavnik Velimir Majstorović stropoštao u krš od dasaka i greda. Tad je Velja prošao samo sa uganućem noge, ali šta ako su se Domanovićgrađani u međuvremenu izveštili i za njega priredili još sigurniju klopku? Zureći u šarenilo mase, on pokuša da otera zlosutna predosećanja kao da su dosadne muve. I zato je mahao glavom i istovremeno se smeškao svom narodu, mahao i smeškao se.

– Dragi sugrađani! Poštovani građani cele južne Srbije!

Gradonačelnik Zlatan Prišević već je stajao za buketom mikrofona i otvarao miting. Crvene lampice na kamerama naizmenično su se palile i sva tri kanala državne televizije počela su istovetan prenos. Od tog trenutka ništa se nije moglo videti u celoj državi izuzev domanovićgradske svečanosti. Releji preko kojih su emitovani tzv. nezavisni kanali nekim čudom su se u istom trenutku svi od reda pokvarili. Slično se dogodilo i u radio-difuziji. Time je slušaocima i gledaocima bio obezbeđen komoditet, nisu morali da gube vreme u biranju programa.

– Danas naš grad ponovo slavi! – nastavljao je Zlatan svoju uvodnu reč. Čitao je staloženo jer nije mogao da pogreši. Dva dana pre održavanja mitinga bio je na konsultacijama u Vođinom kabinetu, gde mu je savetnik za javni nastup dao napisano šta će reći. Njegov govor, koji je ponudio na ocenu, završio je u korpi. Pomišljao je da pokaže kako ga je to uvredilo, ali se brzo predomislio. Lakše konju bez samara, zaključio je mudro. I bio je u pravu, jer evo sada može da vergla sasvim opušteno i bez ikakve odgovornosti i posledica. – Došao nam je u posetu naš oslobodilac, naša uzdanica, naš veliki i mudri Vođa!

Masa kliče. Vođa je pun sebe. Na tribini opšte zadovoljstvo. Da sve teče po planu, zaključuje i ministar unuterašnjih poslova, general Brajko Brajković. Njegove oči ne silaze sa Vođe. Na njega, Brajkovića, pak povremeno baca pogled načelnik mesnog SUP-a Boban Zelenović Šerif.

– Dobro ide, a? – obrati se ministar svom lokalnom saradniku.
– Mora – složi se Šerif. – "Sklonili" smo sve što je sumnjivo, gotovo celu opoziciju.
– S opozicijom se nikad ne zna – ipak upozori ministar. – A ono Amerikanče?
– Malog Spasića? Njega prvog!
– Dobro je, Zelenoviću – pohvali ga ministar.

Gradonačelnik završava uvodno slovo isticanjem da je njegov grad uvek bio ponosit na svoj dragi kamen, na svoju fabriku Alem, koju je mrski neprijatelj pokušao da sruši. Ali nije uspeo, samo je okrznuo, i, evo, danas veliki Vođa svečano otvara radove na njenoj obnovi. Tu se proćelavi i već otromboljeni mesni prvak okrenu prema glavnom gostu i nakloni mu se. Potom se povuče par koraka unazad, prepuštajući mu mikrofone. To je, opet, bio znak za grupovođe, skladno raspoređene među mitingašima, da podstaknu frenetičano klicanje Vođi. I zaista, cela ljudska masa se odjednom pretvori u mnogoruko čudovište koje udara glanom o dlan i vrišti: "Živeo Vođa!"

Neki od učesnika tog istorijskog događaja i dan-danas tvrde da su svojim očima videli kako su u tom trenutku crvene lampice na kamerama jače zasijale! Od aplauza, uvereni su, nema od čega drugog. S druge strane, podosta skeptika, nevernih Toma, uzvraćaju kako je to nemoguće jer su kamere samo aparati koji rade na struju i ni na kakav drugi pogon, ponajmanje na biološki, pod koji bi se mogao podvesti aplauz. U tu polemiku se umešala i jedna grupa doktora nauka (svi su bili članovi JUL-a, ako ovaj podatak ima ikakvog značaja), tvrdeći da je dokazano da se biološka energija, kad dosegne kritičnu masu, može lako pretvoriti u električnu – usled čega su i sijaličice mogle jače da zacrvene. Oni su sve to saopštili a da ne pocrvene.

Podsetili smo na ovu polemiku samo da bismo ilustrovali kako su se u ta davna vremena, kada se odvijala naša povest, zaista dešavale krajnje neobične stvari. Štaviše, natprirodna moć pripisivana je i samom Vođi, budući da su ga mnogi njegovi obožavaoci videli kao božansko biće. Shodno tom uverenju, ponašao se i sam Vođa. To je pokazivala i sama njegova pojava, koja u nekim trenucima i zaista nije ličila na ljudsku. Tako i na ovom mitingu. Jer čim se našao ispred mikrofona, odmah se ukrutio kao božanski kip, usmerivši svoj mramorni pogled u nebo. Kao da je otud prizivao svoj duh. A kad je potom podigao svoju desnu ruku, masa se kao po komandi stišala. Tajac. A onda ih je oborio s nogu obrativši im se sa "dragi moji". "Dragi moji Domanovićgrađani, dragi moji Južnjaci, dragi moj narode!" Govoreći im o epohalnim rezultatima u obnovi porušenog u NATO-agresiji, pominjao je neke mostove i mostiće, puteve i putiće, kuće i kućerke...

– Ovi divovski poduhvati naših graditelja – nastavljao je a da ne trepne – predstavljaju za sve nas u ovoj zemlji, ali i za sve dobronamerne ljude na zemaljskoj lopti, nepresušni izvor ponosa. Ti poduhvati ulaze u istoriju, u ljudsku civilizaciju, čak u Ginisovu knjigu rekorda. Samo od tog i takvog ponosa može da živi ne samo ova generacija, nego i generacije i generacije posle nas. Što bi se reklo, ne treba nam ni leba ni vode.

Grupovođe zadužene za podsticanje ovacija zaključile su da je sad trenutak da se zdušno podrže Vođine reči - kako ne bi bile pogrešno shvaćene. Zato je odjeknuo još frenetičniji aplauz nego do sada. Vođa je bio upoznat sa postojanjem aplauz-majstora, ali je uvek kad mu se pljeskalo gubio iz vida tu činjenicu. Želja da ga njegov narod iskreno podrži bila je jača od svega. I, ponesen masovnim oduševljenjem, on je dodao gas – osuo paljbu na domaće i strane neprijatelje.

– Hrabri moj narode! Mi smo pobedili dvadesetostruko, stostruko moćnijeg neprijatelja i odbranili Kosmet. A onda smo se dostojanstveno povukli, kao što to uvek čine pobednici. I sad bi nekakva opozicija da nipodaštava naš uspeh! Povrh toga, hoće i vlast! Sad bi oni na gotovo. I još da nas povedu na truli Zapad. Daleko mu lepa kuća. Ako treba nekud ići, onda nam je bliža Kina, Mongolija, Tunguzija... Ne Zapad, nego je Istok naš pravi put. Mi drugog nemamo, i nećemo!

Jedan od grupovođa je zapevao "Druže Vođo, mi ti se kunemo da sa tvoga puta ne skrenemo", odmah su mu se pridružile ostale njegove kolege, da bi pesma-zakletva začas ponela i celu masu, sklonu da se uvek iznova zaklinje na vernost svojim rukovodiocima. Slušajući umilne reči, Vođa je za trenutak zaboravio zašto je tu. Pa da, dragi kamen!

- Mi danas odavde, s ovog mesta, poručujemo celom svetu da imamo ono što niko nema. Mi imamo naš dragi kamen! (Aplauz.) Pokušali su da nam ga otmu, upregli najveću silu koja se ikad udružila na ovom svetu, armadu zvanu NATO, ali uzalud! (Silan aplauz.) Ovaj beli kamen gore – pokazuje neodređeno rukom budući da ne zna tačno u kom su pravcu Bele stene – on će nas hraniti! (Frenetičan aplauz.) Mi smo pobednici! (Delirijum.) Alem je otvoren. U to ime, živeli!

Klicanje, ovacije, oduševljenje, živi upiš.

Hroničarovo je samo da zapisuje. Još živi učesnici u tom velikom događaju svedoče da je to bio nezapamćen govor. U istoriji čovečanstva zabeleženi su govori mnogih vođa, ali nastup našeg Vođe nadmašuje sve dotadašnje. I, naravno, pojava jedne takve misionarske ličnosti izazvaće veliko uznemirenje u čitavom svetu. Kao da se na samom isteku drugog milenijuma pojavio novi mesija. I kao što je to uvek bivalo, i ovaj će prorok postati velika pretnja. Zbog toga su predvodnici novog svetskog poretka odlučili da ga izoluju. Sa njim i njegov narod, budući da ga je slepo sledio.

Iz tog davnog doba ostala je anegdota koja se i dan-danas prepričava. Kao sastale se vođe najmoćnijih zemalja Zapada – Amerikanac, Englez, Nemac i Francuz – da vide šta će sa zlom koje ih je snašlo. Lako su se složili da srpskog Vođu proglase za crvenog đavola. No kad je došlo na red pitanje šta učiniti s njim, tu su se podelili u dva tabora. Ko je bio s kim, može se samo nagađati, ali je zapamćeno da su dvojica glasala da se đavo odmah sprži (zajedno sa njegovom zemljom sadejstvom alijanse NATO), dok su se druga dvojica opredelila za, ispalo je, mudriju varijantu: pustiti ga da udari glavoim o zid, pa će sam moliti da učini sve što se od njega zatraži.

To taktičko otkriće otad je u istoriji poznato kao štap i šargarepa.

nazad