Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
DODATAK
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Američki špijun

PETI DEO

8.

Odmah po svečanom otvaranju fabrike Alem (uzgred budi rečeno, niti se znalo šta je otvoreno, ni šta će se s tim raditi; uostalom, nakon svečanosti sve se vratilo na staro), mitingaši su se brže-bolje ukrcali u autobuse i odmaglili. Kažu, u jedan susedni grad, gde će se tog popodneva svečano otvariti obnova nekog lokalnog mosta. I tamo će govoriti Vođa. Potom će se manifestanti, dremuckajući noću po autobusima, prebaciti u neko treće mesto...

Dok mitingaši u izraubovanim vozilima stignu u susedni grad i tamo zaposednu teren na kome će se održati svečanost, Vođa je imao vremena da ruča. Odveli su ga u Planinarski dom na brdu Borovnjak da se založi i okrepi. Taj je ručak bio isplaniran još pre nedelju dana, zbog čega je valjalo iseliti izbeglice sa Kosmeta koji su tu bili privremeno smešteni. Kuda su preseljeni, niko nije znao, jer je to obavljeno preko noći. Onda su zasukani rukavi da se Dom očisti, okreči i izglanca kako ugledne zvanice ne bi mogle ni da pomisle da je tu živela sirotinja.

Obed pripremljen za Vođu i njegovu pratnju obilovao je lovačkim specijalitetima. Međutim, još zanet svojim govorom, on kao da nije bio pri apetitu. Pošto je popio viski (biće njegov omiljeni dvanaestogodišnji čivas), okusio reda radi predjelo od raznih narezaka, srknuo nekoliko kašika lovačke čorbice, gricnuo malo od srnećeg buta, zahvatio par kašičica od voćne torte, te sve to zalio čašom crnog vina (serviran mu je Car Lazar, kosovski mučenik, zbog simbolike), povukao se u salon da se malo opusti na divanu. Kraj njega se okupio vrlo uski krug saradnika: uz oba generala, vojnog i policijskog, gradonačelnik Prišević kao domaćin, te i Boban Zelenović Šerif, glavni garant Vođine sigurnosti dok je u Domanovićgradu. Uz kaficu, koja je odmah poslužena, ukratko je prokomentarisan protekli miting, uz ocenu svih da je bio veoma uspešan. A onda, kao iznebuha, Zlatan izleti s pitanjem: šta s malim Spasićem, "našim Amerikancem", kako rešiti taj za ovu sredinu najveći problem. On nije imao kud – sinoć je to od njega zatražila Liza, pozivajući se na staro prijateljstvo sa porodicm Spasić. Da je do njega, on bi radije pustio da stvari teku kako teku, da se Liza i dalje izluđuje ćerkinim druženjem s Majklom, ali bi to bio presedan jer on nikad nije odbio ni jedan jedini zahtev svoje žene.

Vođa je pogledao mesnog prvaka odsutno. Međutim, generali su se uzvrpoljili: gde sad ovaj provincijalac nađe da čačka Vođu, da dira lava dok spava.

– Šta sa tim? – Vođa upita više reda radi.

Zlatan se trudio da bude kratak, ali se problem nije dao lako predstaviti. Morao je da navede kako je momak iz ugledne porodice Spasić, utemeljivača Alema koji su upravo svečano otvorili, kako je rođen i odrastao u Americi i sad došao da poseti dedu i babu, ali da postoji sumnja da je agent CIA-e, odnosno da tako stvar žele da predstave naši organi...

– Celu tu grupu likvidirati – prekinu ga Vođa hladno.
– Likvidirati... – ote se Zlatanu. Shvativši da je vrag odneo šalu, čim se malo pribra, pokuša da nekako ublaži stvar: – Nije reč o grupi, već o jednom...
– Priševiću, pusti to! – prekinu ga policijski ministar Brajko Brajković. – To je uostalom naš posao. Mi ćemo vrlo brzo sastaviti tu grupu, ne treba sad sitnicama zamarati Vođu.

Razgovor se na tome završio. Vođa je opet utonuo u svoje misli. Generali su odahnuli. Zlatan se mirio sa činjenicom da je pokušao da pomogne. A to što se Majklov položaj još i pogoršao, nije on kriv nego Liza.
 

9.


Kad je najzad Vođa predat kolegama iz susedne opštine, Šerif je otpustio svog vozača i sam uzeo volan floride u ruke. Da malo bude sam. Vraćajući se putem natrag, razmišljao je o zadacima koji ga očekuju. Slučaj Amer se zakomplikovao; ako mu je isprva ličio na običnu igru, svi su izgledi da će imati tragičan kraj. Iako je ministar Brajković unekoliko prolongirao Vođinu ad hoc naredbu o hitnoj likvidaciji Majkla Spasića, pitao se zar će baš on tu morati da okrvavi ruke. Ne, nema mu mira i odmora. I to baš sad kad se, nakon ove mitingaške furtutme, spremao da malo predahne.

Bogme se naradio i natrčao kao nikad dosad. Nije mu bilo lako, valjalo je obezbeđivati "istorijsku posetu". Ministar Brajković mu se ne jednom obraćao telefonom da otvori četvore oči, da misli kao da ima ne jednu nego dve glave. Blizu je Kosmet, upozoravao je, mogu se otud ubaciti razni elementi, na stranu to što i u našim redovima leže potajne guje, naročito među opozicionarima. I, nije bilo druge nego da napuni zatvor, da bi ono što je "preteklo" držao po kancelarijama SUP-a. Sa svim tim se nekako i nosio, ali ministar mu je natovario na vrat i prestoničnu tajnu policiju, koja je stalno nešto pametovala, naređivala, vezivala mu ruke. Ali, hvala bogu, bar se to svršilo.

Vozeći se putem, osetio je da ga sustiže umor, ta danima nije ljudski spavao. Kad je primetio da klizi sa bankine, već je bilo kasno. Srećom, sleteo je na neku ledinu. Pošto je ustanovio da nije povređen, naslonio je glavu na volan. Čelo mu je bridelo, pa je napipao nešto toplo i sluzavo. Krv. Ali ništa ozbiljno, biće ogrebotina od retrovizora koji je sad stajao iskrivljen. Da je zadremao kojih pet minuta ranije, već bi bio na dnu kanjona Mulje. Možda bi tako bilo i bolje, bar bi se najzad smirio zauvek. Više ga ne bi pritiskale sve one mučne rabote kojima je morao da se bavi. Ponekad bi se zagledao u svoje dlanove i učinilo bi mu se da su okrvavljeni. Posle toga bi dugo, dugo prao ruke, govoreći sebi da je zalutao u ovu službu. Ta bio je predodređen za umetnika, za šta se i školovao, ali su ga otac Jezda i maćeha Zvezdana preusmerili, predviđajući mu uspešnu karijeru u službi unutrašnjih poslova. Možda je tako i ispalo, ali po koju ceni? Krajnje je vreme da se povuče. Našavši se skrhan na ledini, odluči da to učini već sutra. Sad kad je obavio i poslednji zadatak, najkrupniji u svojoj karijeri, moći će mirne duše da ode. Hvala, imam neke druge planove. Neka Jezda misli šta hoće, neće otac večito upravljati njegovim životom.

Već obodren novom nadom, Šerif uspe iz nekoliko pokušaja da upali motor i pokrene auto. Pošto se ispe na kolovoz, sve do kuće, vozeći polako, planirao je svoju novu budućnost. Otvoriće dizajnerski atelje, crtaće i uživaće u svom poslu za dušu. Ispraće on tako svu krv kojom se uprljao.

Tako stiže u grad i zaustavi se u novom naselju kraj obale Mulje. Tu su stanovali svi gradski uglednici, tu se nalazila i njegova vila. Pogleda sva ta luksuzna zdanja naređana uz obalu, pa se usredsredi na svoju kuću. Nije trebalo dugo da se pita kako je tu dospeo jer je odgovor znao unapred: zato što je radio dosadašnji posao i bio ono što je bio. I njegova žena drži veliku trgovinsku radnju u centru grada – privatizovanu bivšu državnu robnu kuću. Ništa od toga nije palo s neba.

nazad