Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 
 

 

 


Piše: Perica Jokić

PRVI RADNI DAN

Preko Biroa rada obaviješten sam da sam dobio stalno zaposlenje. Par riječi sadržao je naziv preduzeća, datum i vrijeme kada treba da stupim na posao.

U nulti čas sam se obratio portiru tražeći kancelariju toga i toga gospodina. On me je, uz čudan osmjeh, zagledao od glave do pete, a zatim me je uputio u pravcu poveće hale šeretski promrmljavši:
- Svi su tamo. Ne možeš da pogriješiš. I kome god da se obratiš, biće to osoba koju tražiš.

Nije me čudilo što mi se obraća bez persiranja, ali mi je bilo čudno ono šta je rekao.

Uz škripu predimenzioniranih metalnih vrata, koja sam s naporom savladao, našao sam se negdje "tamo". Jeziva hladnoća mi je prva poželjela dobrodošlicu, a zatim i nepodnošljiva graja pedesetak ljudi, jednako odjevenih (jednako prljavo odjevenih), okupljenih u ćošku beskrajno velike prostorije, gdje bijahu, u nekakvoj limenoj kanti, zapožarili vatricu i tu se oko nje tiskali kao oko oltara. A jedva da je i do najbližih dopirala toplota. Uzgred rečeno, bio je kraj decembra sa rekordnim temperaturnim minusima tih dana. I te godine.

Kad su me spazili, najednom su se, kao na potenciometru, utišali. I prvo što su me pitali - ne znam zbog čega - bilo je da li sam novinar. Čekajući moj odgovor, zamrli su i posljednji decibeli žagora. Samo sam ja mogao da se čujem. Gledali su me kao spasitelja.

Bio mi je neobično drag njihov doček. Osjetio sam se veoma važnim. Ali samo tih pet-šest trenutaka dok im nijesam saopštio ko sam i zašto sam tu. Istog časa prsnuli su u smijeh; vratila se graja, podrugivanje i nezadovoljstvo. Vrlo brzo su zaboravili na mene, okrenuli se jedni drugima i nastavili svoju dragocjenu graju koju sam im tako drsko prekinuo.

Nijesam mogao da pohvatam o čemu pričaju. Bili su veoma konfuzni i nedorečeni. Jedino sam prepoznao gomilu psovki, ali ne i lica kojima su one bile upućene. Psovali su kao pedeset kočijaša u najboljoj formi. Smatrao sam da im je to uobičajeno ćaskanje dok se ne prikupe i ne počne radno vrijeme. Ali ništa se nije promijenilo ni od sedam, ni od osam, ni od devet. Na sat se niko nije obazirao. Zapravo, nikog nijesu čekali samo su razvlačili razgovor koji je, u njihovom slučaju, izgledao beskrajan.

Došlo je vrijeme za pauzu. Prema satnici rada, koju sam dobio od portira, u toku je pauza za doručak. Malo me je začudilo da niko ne reaguje, ne hita vani i ne koristi svoje slobodno vrijeme. Svi su i dalje grajali oko vatrice.

I dok je njima, po svemu sudeći, bilo zabavno, ja još uvijek nijesam mogao da pohvatam konce: gdje je moje radno mjesto, kada već treba da se prihvatim posla i šta je, u stvari, moj predmet rada.

Od svega znam samo da se firma zove "Građos" i da se bavi proizvodnjom i prodajom građevinskih elemenata. Međutim, hala, u kojoj se već satima "diskutuje", bila je potpuno prazna. Mada je, zapazio sam, okolo bilo još takvih hala. U cijelom kompleksu, možda, pet ili šest.

Sigurno je tamo ono pravo, pomislio sam. Tamo je proizvodnja. Bližio se kraj radnog vremena. Osam dangubnih sati je nekako iscurilo. Razmišljam, ako ovako bude svaki dan, što se posla tiče, neće biti teško. Možda malo dosadno. Ali vidim niko se ne buni zbog toga.

U Prospektu rada, koji sam dobio od portira, pronašao sam i nekakva normiranja, no čini mi se da danas ništa nijesmo postigli. Brinulo me je kako ću da se uklopim u društvo, među kolege, jer sam dugo bio sam nad svojim knjigama, elaboratima i disertacijama. Nijesam navikao na priče, naročito ne na priče gomile koje idu u stotinu pravaca i nigdje se ne završavaju. Ništa od njihovog nijesam povezao; ne znam šta su cijelih osam sati pričali. Bio sam s njima, ali ko zna gdje u mislima daleko.

Opravdavam i njih i sebe: prvi mi je radni dan. Sjutra će, sigurno, biti bolje. Uklopićemo se već nekako. Moraću i sam da se potrudim. Jer, šta ako su juče još prebacili sve norme pa danas to na miru proslavljaju, a ja ni da im čestitam? Sjutra moram da im se izvinim zbog svoje nemarnosti.

U tom času trgnem se na poznatu škripu vrata kroz koja sam i sam ušao. Prema nama su stupala tri muškarca odjevena kao tri manekena. Sa propisne udaljenosti, dosta strogo i veoma hladno (u ionako promrzloj atmosferi), obratio nam se jedan od njih:
- Gospodo, kao što znate, danas ističe rok koji smo vam dali da se gubite odavde! Što ste štrajkovali, štrajkovali ste! Iskoristili ste sve legalne i nelegalne varijante za traženje svojih prava. Ali vi nam uopšte ne trebate! Svi ste uredno dobili rješenja o otkazu, i molimo lijepo. Imate Biro rada i tražite sebi drugi posao.
- Mene su upravo poslali u ovu firmu.
- Ma, nemojte? Da pogledamo vaše papire.
- Ovo je moj prvi radni dan - htio sam da se pohvalim, pružajući im ono što traže u nadi da ću ih oboriti s nogu.

Glavni je malo tumarao po mojoj uredno složenoj dokumentaciji, ali se nije previše uzbudio:
- Tek što ste doktorirali na Građevinskom fakultetu, već bi da radite. Ne ide to tako, druškane. Neko vas je gadno uvalio i sada ste izgubili mjesto na Birou rada. Sigurno su tamo ugurali nekog svog. Iskoristili su vašu naivnost.

Nijesu dalje htjeli da razgovaraju niti sa mnom, niti sa bilo kim drugim, okrenuli su se i na odlasku poručili:
- Sjutra stiže mehanizacija. Sve se ruši do temelja. Na ovom mjestu treba da nikne nova livada. Mi smo ekološka država.

Tako je počeo i završio se moj prvi i posljednji radni dan u karijeri. Više nijesam uspio da dođem do posla.
 



RUPA

Penzionisani poštanski činovnik jedva se dovuče do automehaničara. Naherena kola su škripala, točak je strugao, karoserija cvilela, utroba se cedila i ostavljala masnjikav trag.

– Znam – reče mu veseli majstor. – Naleteli ste na rupu. Vi ste mi ove nedelje sedamnaesti...

Njemu posao cveta, pomisli ogorčeno, preko moje grbače zbog nečijeg nemara. Sam đavo ga nagovori da se redom požali inspekciji, komunalnom preduzeću, saobraćajnoj policiji, preduzeću za održavanje puteva. Bio je počašćen upozorenjem da je najverovatnije vozio pijan, jer da nije, i ćorav bi video onoliku rupetinu. Što nije prilagodio vožnju uslovima puta! Pošto mu je prvi put, oprostiće mu.

Nešto ga je vuklo da je vidi. Svi tragovi su vodili ka njoj. Tamo je zatekao gomilu svojih sapatnika, koji su sa strahopoštovanjem zurili u mesto svojih udesa. Zaista je bila impozantna! Nevolja ih je ujedinila u odluci da podnesu peticiju da rupa bude u najkraćem roku zatrpana.

Nadležni odmah svojski prionuše na posao. Uzeli su dobar pravac: prvo, utvrditi ko su potpisnici peticije; drugo, proveriti ko stoji iza njih; treće, kao strane plaćenike, špijune i izdajnike javno ih diskreditovati i žigosati. Odneo vrag šalu!

Besposlen svet se svakim danom sve više okupljao kod rupe kao oko atrakcije, a rupa se od toga samo gojila, širila oko struka i bivala sve raskošnija. Kad se zaglavio i šleper, koji su potom tri dana izvlačili, održan je naučni simpozijum o rupi.

Lokalni areheolog izneo je hipotezu da je rupa iz pradavnih vremena i da nesporno pomera prisustvo Srba na ovim prostorima bar za jedan vek ranije. Ko bi inače drugi mogao da napravi takvu rupetinu? Niko! To je unelo uzbuđenje i primetnu nervozu u naučnim krugovima, pogotovo kod onih koji egzaltirano trućaju o tome da su Srbi najstariji narod. Ovo otkriće, međutim, dokazuje da su oni još stariji.

I, baš kad je bila na vrhuncu popularnosti, osvanu dan bez rupe. Jednostavno, nestala je preko noći, kao da je u zemlju propala. Jedva se po svežem asfaltu primećivalo mesto na kojem je gostoljubivo sačekivala neoprezne.

Pravi šok. Naravno da to nije moglo da prođe tek tako. Ta, rupa je bila opšte dobro i svako je imao demokratsko pravo da upadne u nju, sam ili kolima, svejedno. Neki vajni rupomrzitelj je očigledno sopstveni komoditet stavio iznad opšteg interesa. I ko zna šta se zapravo tim zatrpavanjem htelo sakriti!

Veštim vođenjem istrage vrlo brzo je otkriven vinovnik, koji je iz lične osvete žrtvovao gradsko dobro. Bio je to, naravno, vajni penzionisani poštanski činovnik. Optužen za ovaj neviđen čin, kakav ni najstariji žitelji ne pamte, on se na sudu branio da je imao dobre namere. Odmah je bio iscrpno obavešten koja su sve čovečanstvu zla nanesena s dobrim namerama. Tako to počne, rupa na putu, rupa na saksiji, pa rupe u siru, rupa na svirali, rupa bez dna, onda rupe u zakonu, crna rupa u kosmosu i ko zna koja još rupa... Kako je lakomislen, on bi ih sve redom zatrpao.

I šta onda!? Kakav bi to svet bio bez rupa. Grozno!

A u tesnac je bio priteran unakrsnim pitanjima: Odakle mu šljunak? Odakle asfalt? A najposle, odakle pare?

Rekao je da je šljunak dobio u šljunkari, što je zaista smešno jer tamo šljunka nema već mesecima. Asfalt je kao namirisao u asfaltnoj bazi, a to mu ni lud ne bi poverovao: asfaltna baza ne radi godinama i radnici su na dužem odmoru. Pare je tobože uspeo da iskamči od opštine, što je prevršilo svaku meru. U opštinskoj kasi ko zna otkad nema ni cvonjka. Sve još i da mu progledaju kroz prste, ali takva teška optužba se ne prašta jer je laž nad lažima.

Izmoren i sluđen, osvedočeni protivnik rupe napokon se slomi:
– Priznajem, ja sam svojim novcem, svojim sredstvima i svojim rukama jedne noći sam samcijat zatrpao rupu, jer sam bio u zabludi da ona naružuje naš grad i da predstavlja opasnost za građane. Nisam imao pojma o njenoj pravoj vrednosti i značaju, zbog čega se izvinjavam i duboko kajem. Ako treba, iskopaću još lepšu i još stariju rupu. Pošto mi je prvi put da sam se ogrešio o jednu rupu, obećavam da mi tako nešto više nikad neće pasti na pamet te molim da mi se oprosti.
– Koješta! Ti zatrpao onoliku rupu!? Sam samcijat. He-he! Misliš da smo toliko naivni da bismo ti poverovali. Sve laž do laži. A ko laže, taj i krade...
– Dobro, kad je takva situacija, nema druge nego da kažem istinu i samo istinu. Otišao sam onomad u crkvu i pomolio se Gospodu i svetom Pantelejmonu, svemilosnom i celebnom velikomučeniku koji je poznat po mnogim čudima. Zamolio sam ga, kao svoga sveca, za ovu uslugu, a on preko svojih veza isposlova da anđeli i heruvimi obave posao i, ujutru rupe više nije bilo.
– Pa što odmah ne reče, sunce ti kalajisano, nego nas vazdan zamajavaš izmišljotinama, ne znaš koja je veća! – s olakšanjem i trijumfom odahnu sud.

Laknu i penzioneru, kome najzad poverovaše i oslobodiše ga od svake optužbe.

Mile Nović

- 14 -