Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Američki špijun

PETI DEO

10.

Pošto je sleteo na vojni aerodrom u Batajnici, Vođa se prebaci helikopterom na Dedinje, da bi stigao u svoju vilu u Gogoljevoj ulici vidno umoran. Ali time nije stavljena tačka na predug i iscrpljujući dan. Dok se vraćao, po ko zna koji put mu je iskrsavalo pitanje: da li će Ona biti zadovoljna njegovim nastupom. Najzad, bio je spreman da pregrmi i najoštrije njene pridike samo kad bi mu ih sasula odjednom, ali se plašio da će ga i ovoga puta, kako je to uvek činila u takvim prilikama, mučiti natenane.

- Danas sam imala veoma plodan dan – dočekuje ga u holu svojom pričom. Ništa o
njegovom velikom danu. I kad su se potom našli na kanabetu marke Timpo, sa čašama viskija u rukama, ona nikako da se dotakne njegovog državničkog posla, već nastavlja da opisuje svoj dan. Za trenutak, ali samo za trenutak, njemu bi krivo. Ali šta se može, ona je takva, uvek je najvažnije ono što se njoj događa, iako bi bilo logičnije (ponekad bi dozvolio sebi i jeretičku miasao) da njegove aktivnosti dobiju prioritet budući da je ipak on Vođa a ne ona. Ali sa tim se odavno pomirio, ubeđujući sebe da ne bi bio ono što jeste da nije nje.
– Podseti me, draga, šta si ono imala danas na programu – podstaknu je da nastavi.

Ona prekorno zavrte glavom, ljuta je zbog njegove zaboravnosti.

– Ti samo misliš na sebe, a ja sam danas obavila, pošto si zaboravio, veoma važan posao - konačno sam dala intervju za vatikanske novine!
– Bravo! – uskliknu on iskreno. – I uveren sam da si im profesorski održala lekciju, kako samo ti umeš.
– Nego šta! Preko Vatikana, skresala sam u brk i celom trulom Zapadu.
– I neka si. I ja sam danas...
– Znam, gledala sam televiziju, ceo dan se nisi skidao sa ekrana – prekide ga ne skrivajući ljubomoru. A onda se vrati svojoj temi: – Bila mi je dobrodošla domanovićgradska špijunska afera da odbrusim onima na Zapadu kako ne prestaju da nas na sve moguće načine opsedaju i pritišću, između ostalog i pojačanom špijunažom. Ne birajući sredstva, za svoje nečasne rabote vrbuju sve mlađe i mlađe ljude. Pošto je papsko glasilo, pokazala sam i izvesno milosrđe. Obećala sam da ćemo prema onom zavedenom mladom Amerikancu, Majklu Spasiću, ipak biti humani. Kao majka, rekla sam, znam kako se osećaju njegovi roditelji tamo u Americi.
– Nisi valjda obećala da ćemo ga pustiti?
– Jesam, a zašto ne bi?! – začudi se ona.
– Ma neka si – ublaži on svoju reakciju – samo... ja sam dole odobrio njegovo smaknuće.
– Znaš šta, dragi, ti ponekad baš umeš da istrčiš! – ljutito ga prekori.
– Ništa, ništa, opozvaću. Ta neće ga valjda još noćas, nisam naložio po hitnom postupku. Uostalom, narednih dana i ovako će biti dosta toga... Znaš, draga, upravo danas, na mitingu u Domanovićgradu, shvatio sam koliko je važno da mi istrajemo na našem putu. I zbog sve većeg broja protivnika, takozvanih opozicionara, ali i oponenata i otpadnika koji se pojavljuju i u našim redovma, više se ne sme kolebati, niti se mogu birati sredstva. Na povratku, naredio sam Brajkoviću da zaoštri mere. Ima dug spisak, biće posla do guše. Ali kad se mora... – uzdahnuo je ne dovršivši misao.
– Ja tebi to odavno govorim – ohrabri ga ona. – Lično ću dopuniti tu listu sa još nekim imenima. Taj žganj se tako brzo množi!
– Biće veselo!
- Neka bude!
 

11.


Šerif se cele noći vrpoljio u krevetu, da bi ga san savladao tek pred zoru. Kad se probudio, bilo je već osam sati. Kasni na posao, žena je već otišla da radi, deca u školu. Dok se brijao, usput je slušao radio, repriziran je jučerašnji Vođin govor u Domanovićgradu. Onda ga je poteralo, pa je seo na šolju i rekao sebi: "Ne seri, Šerife, sa svojim umetničkim idejama, nećeš ti iz ove kože. Kako si dosad izdržao, izdržaćeš do kraja." Potom se obukao, na brzinu prezalogajio kuvane viršle koje mu je žena ostavila i otišao na posao.

Našavši se u svojoj kancelariji, bilo mu je jasno da ni predstojeći dan neće biti ništa lakši nego prethodni. Nema druge, nego da odmah zasuče rukave. Juče mu je ministar Brajković dao jasne direktive – bliže se izbori i valja pripremiti teren. Njegov glavni zadatak je sada da kompletira domanovićgradsku špijunsku grupu Amer po ugledu na Pauka, Osu, Škorpiona... koji već uveliko vršljaju po Srbiji. Čim bi koja od njih bila provaljena, odmah je ministar za informisanje Gorčin Mutić sazivao konferenciju za novinare, da bi naglasio kako je glavni cilj i ove družine likvidacija Vođe! To je potkrepljivao priznanjima samih aktera. Njihove su izjave bile snimljene na video-traci i emitovane na državnoj televiziji. Kako se do njih došlo, Šerifu nije bilo teško da pretpostavi. Pritom, glavna karakteristika svih tih afera bila je sprega domaćih i stranih aktera. U tom sveopštem sejanju straha, više se nije pitalo da li su špijuni pravi, lažni, podmetnuti.

I o aferi Amer već se poprilično znalo. O tome su pisale i prestonične novine, u prvom redu Propagika (koja je uglavnom prenosila napise novinarskog asa Tvrtka Seratlića), gde se, zasad uvijeno, naznačavalo da je CIA već stigla da pruži šapu i na širom sveta poznat domanovićgradski dragi kamen. Ali ministar Mutić još o tome nije držao konferenciju za novinare, što će reći da afera još nije do kraja uobličena. Na njemu, Šerifu, sada je zadatak da je kompletira.

On uze prazan list hartije i gotovo u jednom dahu ispisa deset imena. Onda pozva telefonom pomoćnika Maljkovića, znanog Malj. Čim on uđe u kancelariju, pruživši mu papir, izda mu naređenje:
– Prvu dvojicu mi odmah dovedi, a ostali, ako još svi nisu u pritvoru, neka se danas obavezno tamo nađu. Je l' jasno?
– Si, šefe – bespogovorno prihvati Malj. Ali pre nego će otići, shvati da mu ipak nije sve jasno. – A što da im kažemo, zbog koji razlog...
– Zbog babinog brašna – brecnu se Šerif. – Špijunima se ništa ne saopštava.
– A, tako, oni su špijuni!

nazad