Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
DODATAK
 
 

 

 


Znam da teško podnosite
moju popularnost,
ali ja tu ništa ne mogu
da vam pomognem.

Milan R. Simić



BAJKA

Bio jednom jedan premijer, koji je mnogo voleo da priča bajke. I ne samo da je voleo da priča, nego je tokom vremena, videvši da ga narod opčinjeno sluša, počeo i sam da svakodnevno učestvuje u kreiranju bajkovitih performansa. Oslanjajući se na sopstvenu kreativnost i vedro raspoloženje naroda, koji je euforično klicao gde god da se pojavi, njemu ništa više nije bilo teško, niti nepremostivo. I to je isticao prilikom svake tople besede, kojih je tokom dana bilo mnogo. Ali za njega ništa nije bilo mnogo! Sa svojom svitom kretao se uzduž i popreko naše zemaljske šare, ne zaobilazeći čak ni najmanji zaseok. Tek tu bi zadovoljan zastao i, sa suzom u oku i ponosom u srcu, očinski pomilovao izgladnelog bosonogog mališana, savetujući ga da mora da uči i mnogo radi da bi postao dobar čovek. Dečak, kojem nije imao ko da priča bajke, nasmeši se, uputi upitan pogled, pa pobeže koliko ga noge nose!

­ Vesna Denčić


BOSONOGI POSLANICI

Ideju Premijera da je skromnost naj­veća vrlina u zemlji počela je da sledi grupa poslanika isposnika koja se protivila stranačkom zapošljava­nju i ličnoj koristi. Da bi dokazali da politikom treba da se bave pošteni i neukaljani ljudi, odlučili su da na skupštinska zasedanja dolaze boso­nogi, praznih stomaka. Kada bi neko od poslanika iz grupe "bosonogih" izašao za govornicu, mikrofon bi po­činjao da krči. Govor praznog sto­maka bio je nerazumljiv poslanicima, pa je tehničar ozvučenja imao pune ruke posla. Nije mu bilo jasno zašto je mikrofon koji je sve vreme radio normalno najednom počeo da krči.

Zoran Doderović

SAN O SNOVIMA

Sinoć sam imao strašne snove. Koš­mar i ludilo!
Sanjam kako sam ostao bez posla. Vi­dim sebe kako preturam po kontejne­rima. Stojim u redu pred narodnom ku­hinjom. Banka mi je prodala stan jer ne mogu da vraćam kredit. Dospeo sam u bolnicu, tu nemaju lekova. Sanjam, da zemlju vode popupismeni, ljudi koji niš­ta pametno u životu nisu radili, bez dana staža, ako se ne računa onaj politički. Ministri u vladi, lelemudi.
Budim se obliven ledenim znojem. Srce mi ludački lupa, ruke se tresu. Lagano mi dolazi iz dupeta u glavu. Sanjao sam. Srećom, živim u Srbiji, u zemlji sre­će i berićeta, U jedinoj zemlji, u ko­joj se snovi ostvaruju.

Tomislav Drvar


U POTRAZI ZA IZGUBLJENOM OPŠTINOM

Bilo je to kao u vrijeme slabog protoka informacija. U jednoj zabačenoj opštini, negdje na sjeveru države, umalo da mi daju stalni posao. S naporom sam uspio da ga odbijem.

A nudili su mi koznašta od mjesta portira do mjesta sekretara opštine. Za sve sam ispunjavao uslove. Ali posao sam već imao.

Gradonačelnik te male, ali dovoljno zaostale opštine, očigledno nije pratio Televiziju, niti je čitao štampu. Što bi mi, inače, nudio posao ako zna ko sam i čime se bavim?!

Ili je htio da mi iskaže prijatnu dobrodošlicu pa mi je umjesto svoje supruge ponudio nešto više.

Posao! Posao su od njega svi tražili, vjerovatno je mislio da sam i ja kod njega tim povodom. Ko zna kako su me najavili.

Nijesam imao srca da mu kažem da sam na poslu i da mi, već, sami razgovor s njim ide u radni staž.

Na kraju posjete ostavio sam mu svoju vizit kartu, a on, i ne pogledavši je, na rastanku mi utješno reče:
- Srećan put i bez brige. Za vas uvijek možemo da nađemo neki posao.

Izgleda da nijesam bio dovoljno jasan, ali sam, očigledno, ostavio lijep utisak.

Tako je, u svojstvu predsjednika države, prošla moja prva radna posjeta ovoj maloj, ali veoma izgubljenoj opštini.

­ Perica Jokić



Postao je mozak nacije.
Zaveo je biračko telo bez mozga.

Zoran Doderović


- 2 -