Nove knjige ­

Biblijske slike i katarzična viđenja

Odlazak na ostrvo art
(Zoran Bogićević, Petrovac na Mlavi, 1954-2015)
U spomen na prerani odlazak!

Troknjižje Odlazak na ostrvo art je jedinstven pesnički pro­jekat napisan na srpskom jeziku ne samo stoga što zaprema oko 1000 stranica, već i zbog vrlo visokog estetskog i inte­lektualnog nivoa, zbog ujednačenosti u oblikovanju poetske materije, već i zbog izrazito naglešene simbolizacije poetske misli.

Zoran Bogićević je pred publiku stavio svoje životno delo, svoj lirski "dnevnik" koji je eruptivnom snagom stvarao celog života pokazujući time izuzetno bogat i dinamičan unutraš­nji život, veliku duhovnu aktivnost jer njegova poezija po­čiva na poznavanju svekolikog civilizacijskog kulturnog bla­ga, kao i slovenske mitologije koja još živi u tragovima u iskustvu savremenog čoveka, posebno čoveka istočne kra­jine. I nadasve umeće oblikovanja pesničke misli. To su ma­hom kratke pesme, zgusnutih vizija i značenja sa vrlo neo­bičnim slikama i simbolima koji imaju širok spektar zna­čenja.

Moglo bi se u slobodnijem poimanju forme reći da je ovo ne­ka vrsta poetskog romana reke, jer većina pesama ima svoj lirski siže, delo vrvi od likova, narativnost je prisutna ali je redukovana, a sveukupna strukturna povezanost čini ga ce­linom koja značenjima daruje iskonsku priču o čovekovim spoznajama, proživljavanjima, samoći, otporu koji pruža či­njenici smrtnosti i prolaznosti, afirmišući um, kreativnost i težnju ka Apsolutu. A, nadasve pokazujući lepotu kao pro­dukt imaginacije i volje: "ja sam lavirint... kalem koji se od­mo­ta­va". 

Poezija se dakle razumeva kao put ka sebi, otkrivanje sebe i sveta u koji se to aktivno ja, spušta kao u lavirint da bi ispitujući ga stvorilo sebe posredstvom pesme, te je ovo zapravo i lirska povest o potrazi za identitetom: "Kako otići sve vekove noseći / kad nepogrešiv hitac čeka iza ugla / sebi pod kožu i uspravan biti / možda stati dok himera mine".

Činjenica smrtnosti sve relativizuje i unapred obesmišljava napore, ali tu je i svest o tome kako dela umnih ne nestaju, kako se umetnost - poezija doživljava kao budućnost proš­losti, dakle kao opredmećeno vreme koje stoji i u kojem je izvor nove kreativnosti.

"Budim se sa krikom u glavi / pesma mora od nečeg da krene / ulazim u nepoznato / zaboravljam klasike / već je otpočeo pozni sat jutra / i treba biti, biti, biti/ biti bez šanse, to prava je nada". Pesma inicirana bolom od iskustva bitisanja je najcelovitiji izraz avanture duha koji se pita, proverava, osporava i najavljuje vizije.

Sam naslov, "Odlazak na ostrvo art", pokazuje poimanje umetnosti kao ishodišta iz empirijskog, ezgzistencijalnog u kreativno, duhovno i spasonosno, onako kako je Crnjanski hitao svojoj Hiperboreji. Zapravo, ulazak u jezik kao vlastiti sistem izričaja i izražaja duhovnosti, filozofskog odnosa prema svetu i sebi, kao sebeostvarenosti u verbalnom obliku. U sopstveni univerzum koji vrvi od ideja, vizija, boja i zvukova. To osebljavanje jezika kod Bogićevića je znak velike intelektualne energije i izuzetno bogate imaginacije koja odražava visoku svest i duboku veru u logos: ("Gospode, koji hodaš kroz vekove, / kako ti je u mojoj praznini"), u poeziju kao znanje o svetu i čo­veku.
 
U čudesnom spoju doživljaja sveta i saznanja sveta nastaje Bogićevićeva pesma koja u isti mah i otkriva i sakriva, opredmećuje duhovnu spoznaju i sakriva uzdrhtalu emociju koja do nje dovodi. "Dve strane ovog procesa: semiotizacija realnosti i desemiotizacija jezika – neprekidno deluju jedna na drugu, dopunjujući se. Realija postaje znak sebe same u istoj meri u kojoj malaksava znakovnost jezika, ustupajući mesto vanzna­kovnom prisustvu. Prodor vanznakovnog u jezik je istovremano čin izlaska jezika iz sebe, pauza, belina, prećutkivanje, ukazivanje na ono o čemu se ne može govoriti i što samo govori o sebi svojim prisustvom. Ono što se ne izražava jezikom, pokazuje nam se u njemu ili shodno snažnoj tvrdnji L. Vitgentštajna: ono što može biti pokazano, ne može biti izrečeno... prestajući da izriče, jezik počinje da pokazuje, da deluje kao indeks, pokazivač usmeren na vanjezički kontekst... Meru svoje uslovnosti jezik duguje upravo tome što se bezuslovno rasprostire iza granica jezika, pa i sama definicija jezika kao "igre" moguća je samo u okviru njegovog razlikovanja od ne-igre. Samo život na ulazima i izlazima, intenzifikacija dvostranog procesa semiotizacije-desemiotizacije, čini od jezika zanosnu igru, koja se može ne samo igrati, nego i dobiti "zaposedanjem celog sveta".

Upravo jezikom Zoran Bogićević uspeva da "zaposedne" ceo svet jer kretanje njegovog lirskog subjekta ide kroz vreme i prostor i u novonastalom obliku on iznova kreira svet, od Altamire do kosmosa, otkrivajući tako sopstveni univerzum koji je prepun obilja nastalog od umetničkih činjenica, duhovnog poimanja čoveka kao iskre koja svetli jer je božansaka supstanca presuta u nju i tu svetlost nužno mora rekreirati, preneti u neku formu, kao što on čini ne samo pisanjem poezije već i crtanjem (ilustracije u knjizi pokazuju da je i tu izuzetno vešt) i u tome vidi vrhunski smisao, gotovo ontološki zadatak. Biće u svojoj celini teži verbalnom otelovljenju i stapanju sa Bitkom kroz ostvareno, teži apsolutnoj lepoti jer ju je snagom svog duha proživeo i hoće da je posvedoči, da je zadrži i preda drugima.

Umetnost mu pomaže da bar delimično prozre zagonetku ezgistencije koja izmiče krajnjoj spoznaji: "Ovde smo da sagledamo misteriju". A budući da, parmenidovski rečeno, "ni iz čega ne može nastati nešto", Zoran Bogićević uzima iz svih sfera, iz filozofije, poezije, slikarstva, istorije, mitologije, pozorišta... svega onoga što unapre­đuje ljudski duh, tako da njegova poezija izvire iz srži same kreativnosti čovečanstva, iz inteligencije koja je čudesno upila u sebe svekoliko znanje vekova i ovaploćuje se u njegovoj silovitoj imaginaciji, u intuiciji koja njegovu misao vodi do slika kojima bogati čistu duhovnost na kojoj počiva njegova poezija.

Bogićevićeva reč je "otpala sa praderveta", ona dolazi iz nesvesnog, iz iskona, da vaskrsne božasku iskru koju prevashodno umetnost čini očiglednom.

Ali tu igru stvaranja koja se daje pojedincu ponekad i po sili moranja da se njome bavi, iako ne bi hteo, prate sumnje u reč, u sopstvenu tvoračku snagu, nasuprot uzvišenoj radosti stvaranja, te je pesnik raspet i na stalnoj kušnji: "moja snaga dolazi iz visine / iz blagotvorne obmane / na krilima ptice rugalice/ iz sumnji i strahova... da me ponizi i uzdigne / da me pretvori u prah iz koga ću progovoriti".

Progovoriti, biti, uprkos neponovljivosti i kratkotrajnosti egzistnecije koju pesnik savršeno lakonski oslikava sledećim stihovima: "Ni rana od koplja ne beše moja / već rana onog što ga je hitnuo" što pokazuje njegovo ubeđenje u determinisanost ljudske sudbine koje se ogleda u ne pitanju za rođenje i za umiranje. Sve je to višom voljom uređeno i taj naš život i nije toliko naš kako nam se čini već je u vlasti onoga ko ga daje i uzma, a ovi stihovi to sjajno ilustruju ranom i kopljem, što širi sliku na sudbinsku datost i patnje i radosti, naročito ako se čovek bavi umetnošću onda mu je ta radost zaista data dok stvara, dok plovi ka graničnim predelima uma odakle sluti sve što je bilo i doslućuje moguće vizije.

Između Erosa koji ga snažno nosi meandrima uma i Tanatosa koji iz potaje preti, Bogićević punih ruku iznosi bokore smisla, jer se njegova misao kao svetlosni talas razastire u svim pravcima, ka Istoku i Zapadu, ka severu i jugu, ka počecima civilizacije, preko dervne Helade, zviruje i u pukotine Atlantide, u biblijske i istočnjačke mudrosti, u učenja starih naroda, u etos srpske usmene tradicije, u moderno pesništvo s kojim povremeno vodi dijalog kako bi što preciznije oslikao vreme iz kojeg peva i kojim se bavi.

Na razmeđi sumnje u moć i stvarne moći da tvori umetničko delo, Bogićević uspeva da izgradi svoju trostruku piramidu lepote sazdane na trojstvu: Podsticaji, Plovidba i Vizije (Svet), gde se od ničeanske sumnje u sopstveni pesnički potenicijal, i stvarnu svrhu bavljenja pesmom, apolonijskom disciplinom duha koji je pomno beležio reakcije na sam život, na pročitano, viđeno, na evokacije detinjsta, na telesna proživljavanja i sporenje sa istorijom i duhom vremena, stigao do dionizijske pobede i slavljenje duha koji je rađao i doneo plod u takvom obimu i zavidnom estetskom postignuću.

Poezija se u ovde poima kao pročišćenje, kao iskupljenje i istinsko otkrovenje, jer za pesnika je pitanje opstanka, biti ili ne biti, ako se ne izbori sa pesmom, sa porivom stvaranja kroz koje iznova uspostvalja i potvrđuje svoje biće, budući da je po prirodi tanan, lelujav, rasplinut duh, bez čvrstine racionalnosti koja sve to drži na okupu. Stoga je pesma spas, doprinos ucelovljenju bića i kreativnom miru, ispunjenosti, spasavanju sebe kroz stvoreno: "između dva poglavlja knjige/ iz koje ne možemo naći izlaz / oblik nam oduze onaj / koji nam dade postojanje".

Pesma je, moglo bi se reći, glavna junakinja ove poezije, ovog romana pesničke reke. O njoj se neprekidno peva, ona se često definiše, ona proganja svoga tvorca, ona mu je i skrivena ljubavnica i očigledni krotitelj. Ona je vrhunski smisao kojem je (vidi se to iz obima rukopisa) posvećen čitav život. Vera u nju je ipak nesporna: "nije koplje promenilo svet/ već je pesma učinila svoje", pesma je, dakle, ta koja oblikuje svest i blagodareći njoj u vremenu traje tolika lepota koja povezuje prostor i vreme, podstiče na novo tvoraštvo, život uz nju pokazuje pravi ekskluzivitet uprkos svim užasima koje čovek čini a koji ga poriču.

Postoje kod Bogićevića mnogi simboli kojima dočarava poimanje čoveka, vremena, umetnosti, ljubavi. No, najdominatniji su simboli: senka, nebo, ptica, lavirint, jelen, krug, praznina, ogledalo, grad, otac, majka, žena, maska, središte, sazvežđa...

Duh Zorana Bogićevića je istraživački, radoznao, ali i sintetički. Sposobnost sažimanja mu pomaže da svoje raskošne, renesansne vizije sažme u najčešće kratku pesničku formu, koja je gotovo kao isklesana, jer joj se ništa ne može ni oduzeti ni dodati, a da se oblik ne oskrnavi, što nije čest slučaj u našem pesništvu. Zagledan u egzistenciju on je svestan i njene nedokučivosti i svoga cilja "Ali čoveka samo nepoznato / pretvara u čoveka na putu / od uma ka srcu / kada se priroda preseli / nestaje svaki putokaz / i nema simbola koji se otkrivaju".

Pesnik ispoveda svoj poetski put, svoj razvoj i rast, priznajući da je pošao od netvari, od duhovnih spoznaja koje je pronašao u umetnosti prethodnika, spoznao je nužnost vraćanja, obnove tog stuba duha kojem svako vreme dodaje svoje plodove, ali i važnost iskoraka iz ovostranog jer se egzistencija suštinski odvija i u onostranom, u nesaznajnom ali slućenom koje se skriva iza oboda jezika.

"Iz pravremena, iz klice / pravim slike budućih albuma"... stvara sebe celog, koji će kad zamine iz smaragne gore duha u koju je otisno sebe celog, ostati da progovara iz "praha duha koji će padati po svemu". Dakle, biće ga u onome što je stvorio, u leksičkoj magmi svoje duše, u presutoj telesnoj vatri koja ga je gonila da iščitava klasike, mudrosti, da se zagleda u likovne vrednosti, istoriju, nauku, sveta znanja, religiju, kako bi najadekvatnije izrazio svoju veliku duhovnu, umnu i ljudsku supstancu potvrđujući nasleđeni dar od svojih roditelja koji su stvarali i živeli mitove okruženi pitominom predela.

U obilju motiva kojima se pesnik bavi, posebno mesto ima rzmatranje ontološkog statusa pesme, slično Miljkoviću, koji to čini i u esejima, Bogićević u mnogim pesmama tumači smisao pesme, njenu prirodu i svoj odnos prema njoj. Za njega je poezija tajna iz koje progovara svebiće, on je podvižnik, monah poezije: "pisanje je tajna, / tajna suprotnog bića, / pišem jer se tako molim." ... "pesma je uvek više od harmonije" ... "svaka pasma je potopljena Atlantida" ... poezija je i sestra: "o, naše mile sestre – nenapisane pesme"... U strukturnom jedinstvu knjige važno mesto imaju i tzv. skice, koje su izraz eksplicitne poetike, dakle pevanja o pesmi, kao i kazivanja o Kapetanu koja se nekoliko puta ponavljaju a vitmenovski su intonirana jer ukazuju na onoga ko rukovodi "plovidbom" i izviđa pučinu pred sobom. Reč je dakle o metafori pesnika koji omgućava tu plovidbu i koji dovodi do luke, odnosno ostvarene poezije koja je impresivna, zrela i vrvi od ideja, dijaloga sa velikim i obrađenim temama, sa vremenom, tom nesaznajnom misterijom koja nas primorava da joj služimo, ali nam i omogaćava samosagedavanje sebe i svojih sposobnosti.

Treći deo knjige, Vizije, Svet, posvećen je umetnicima, misliocima, i korespondira sa prvom knjigom Podsticaji i drugom Plovidba. Ponegde su pesme mali portreti umetnika čije ime je u naslovu pesme, a nege je određena ličnost samo povod za sopstvenu refleksiju o umetnosti, filozofiji ili životu, te u najširem predstavlja apoteozu umetnosti, misaonosti, tvoraštvu, jednom rečju.

Svaka pesma je dobro organizovana i uklopljena u celinu. Mada bi se možda iz "Plovidbe" zbog obima mogla poneka pesma i izostaviti, jer se neki motivi ponavljaju iako u drugačijem ruhu, ovde je svaka pesma zrela i dopunjuje prethodne tako da je izraz pravog stvaralačkog zrenja i ostvarenosti zamisli.
.
Pored izuzetne refleksivnosti koja je u srži Bogićevićeve pesme i izraz je duboke inteligencije koja vispreno povezuje pojave i uzroke, ovu poeziju odlikuje i snažan kolorit, velika sonornost i izrazita semantizacija predstavljenog: "Prelomljeni zrak / u labudovom jezeru / vibrira harfa / osluškujem / krila su raspalila svetlost". Ni sažetijeg iskaza ni prostranije slike ni zvučnije predstave jednog čarobnog trenutka. Ovo je samo mala ilustracija raskošnog poetskog slikanja vlastitih impresija Zorana Bogićevića, pesnika koji je najzad rešio da se pojavi i kojem pripada pravo da bude priznat i poznat jer to svojom trilogijom sigurno zaslužuje.

"Odlazak na ostrvo art" je svojevrstan pesnički podvig, izraz jedne ostvarene pesničke avanture, jedne strasne prirode koja progovara snagom zemlje, svojevrsno lirsko ogledalo radoznalog i darovitog duha, riznica višeznačnih reči koje asocijativno nagoveštavaju slojeve značenja skrivene u jeziku ove čiste, zrele i moderne poezije: "Gospodo, ja hodam; još uvek mislim/ tražim suncokret / čija ću semenka biti baš ja / Plameno-strasan, nežan, opor, / kao zver u kavezu."

U ovom obimnom delu pomno se skicira i portret vremena iz kojeg pesnik piše. Prva pesma u knjizi je "Zver" i nije slučajno što se pevanje o vremenu i ljudima njome započinje: "Zver je iskočila iz kaveza / Ušetala se gipko na stadion / pošla je potom glavnom i sporednim ulicama / Mokrila na trotoaru / zavirila u butik, kafanu. / Uveče je otišla u pozorište / smazala nekoliko izvrsnih glumaca / zatim lenjo uz stepenice / u sobu, u krevet. / Već nekoliko dana, godina, / od detinjstva / Reži sa mog jastuka, / Ja stojim bled, zatečen / Pokušavam spasiti jagnje očima".

Pesma je dijagnostički postavljena kao uvod u pevanje o čudima života i menama koje ga prate. Najočiglednija promena odvija se u čoveku modernog doba koja se očituje u gubljenju emocija, morala, skrupula. Čovek je sve više zver, to nam svakodnevica i bez poezije suviše očigledno demonstrira.

Pesnik stoga posebno apostrofira stanje zamrlosti kod većine koja se ne suprotstavlja zlu, niti ga žigoše niti mu staje na put. Pesma to beleži kao pesnikov aktivan stav: "Al nema buntovničkih boja / samo dah i isparenja sjedinjeni / ovde bi mogao biti omfalos delfijski / dvostruka dubina datosti / razroka usedelica za poučavanje / žudnjom opčinjenih. Može biti / ovo mesto bilo koje / na kome počivaju kretnja i smrt / tempirana bomba koja otkucava / neko naše buduće vreme ".

A to, buduće vreme pesnik vidi u raznim verzijama, ponekad apokaliptičnim, u viziji opustošene planete koju će čovek uništiti sopstvenom pohlepom, ali i obasjanu svetlošću duha i pročišćenja, obnove.

Međutim, Bogićević peva i o usudu ponavljanja prethodnih iskustava, o nedosegnutoj originalnosti, jer sve je već stvoreno, sročeno ko zna kad. "Čovek imitator je dete apokalipse", a ona je već odavno započela dekadenciju stvorenog, u besmislenom bludu koji udaljava polove, u opštoj otuđenosti, bezverju, poricanju reda i poretka vekova, koje još izdvojena ostrva – umetnička dala čuvaju.

U mnogim pesmama razaraju se stari mitovi, i daje se viđenje novih. Poezija jeste jedan veliki mit, kojem Bogićević daruje svu snagu svog (i čitalačkog) iskustva služeći joj, ulepšavajući je i čineći je dostojnom te službe onim što je napisao.

On peva i o drugome, (senka), o praznini, o ljubavi kao daru i iskušenju, o kosmosu kao tajni koja zastrašuje svojom beskonačnošću, o tajni reči i duha u koje se nikada do kraja ne može zaviriti, o onima koji iako mrtvi dišu uz nas kroz svoja dela, predanje, sećanja...

Poseban ciklus Svet je o stvaranju: "Kvartet o stvaranju" i predstavlja apoteozu rečima, duhovnoj delatnosti koja vodi logosu, srcu stvari i univerzuma. Rečima koje su neraskidiva veza između vekova, onih koju su disali svom snagom strasti stvrajući lepotu i onih koji je žudno ispijaju da bi skupili nektar vlastite duhovnosti: "Kuća je moja trošnih zidova: kuća oca i dedova, kuća bez krova / Ja pevam onoj zvezdi što nad njom kruži: Pomozi mi da u suzama budem čist / od običnih reči koje su kao voda, opojno vino pesme pijemo na svadbi / Pomozi da govorim jasno i kada iz tame zahvatam, / o, pesmo na Parmenidovim sjajnim kočijama ".

No, Bogićević je rekreiranjem sveukupne civilizacijske misli i kulture, u trećem delu Odlaska na ostrvo art pokazao da čovek može biti uzvišen, produhovljen, da se po stvaralaštvu može približiti Tvorcu.

Pesnik je ne samo isplovio na ostrvo, nego ga i stvorio po meri svoje raskošne imaginacije i strasne duše koja blista i tim sjajem zaklanja sav mrak okolnog sveta koji obuhvata veliki broj stranica njegove poezije. Ostaje ipak utisak svetlosti i sjaja kojim se ozaruje sumrak civilizacije sklone samozatiranju i destrukciji.

Zoran Bogićević je ime koje svetli sa ovog čudesnog, jedinstvenog "ostrva". Na njega se u sveopštem beznađu možemo skloniti sigurni u spasenje jer ga je sazdao ljudski duh koji se izborio sa mrklinama simulakruma u koji tonemo nezadrživo.

Mr Milica Jeftimijević Lilić