Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
DODATAK
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Američki špijun

PETI DEO

14.

Tvrtko je bio usred pisanja svog komentara o špijunskoj aferi Amer, kad mu u kancelariju uđe saradnik Radenko Drljić. Pozvao ga je jer je za njega imao jedan delikatan zadatak. Radenko je drugovao s Milanom Šećerovićem, a Milence Šećerko je noćas ubijen na ulazu u svoju zgradu. Po svoj prilici, obična sačekuša. Odmah su počela i nagađanja ko je imao motiva da likvidira mladog novinara. Znalo se da se u svom nezavisnom, bolje reći opozicionom nedeljniku NDN, nije libio da potkači i gradske uglednike i mafijaše, te su, prema tome, i jedni i drugi mogli želeti njegov nestanak. Pritom se najviše tipovalo na aferu Dušan Brzić – da su ubice Brzića i Šećerkovi likvidatori. Jer ako se Šećerko drznuo da insinuira kako iza ubistva Dušana Brzića, bivšeg političara a potom biznismena, vlasnika Jug trade-a, stoji njegova ljuta konkurencija, Max trade radikalskog čelnika Rastka Zelenovića, onda se i mogao očekivati takav ishod. Jednostavno, Rastkovi vukovarski pajtaši, samozvani sokoli, mogu da čine šta hoće po gradu, pa je lako mogao biti njihova žrtva i Šećerko. S druge strane, širila se i priča (po mnogima, samo da bi se zavarao pravi trag) kako je Šećerko ostao dužan nekim lokalnim biznismenima, od kojih je pozajmio novac da pokrene svoje novine. Kako se nedeljnik tu skoro ugasio – pošto nije mogao da plati enormnu novčanu kaznu koju mu je, po slovu zakona a na tužbu Rastka Zelenovića zbog uvrede časti i pretrpljenog bola u vezi s aferom Dušan Brzić, rebnuo sudija za prekršaje – neko od tih "sponzora" je mogao da izgubi strpljenje i krenuo da naplati dug u krvi. Bilo je i drugih nagađanja, ali Tvrtko nije hteo da ulazi u to, a još manje da se time bave njegova glasila. Želeo je samo da notira pogibiju ipak poznatog novinara, koji je usto radio i kod njega, u Domanovićgradskim novostima i na Radiju Domanovićgrad. Taj poslić je, eto, namenio Radenku.

– Rale – obrati mu se Tvrtko prisno – napiši nešto toplo o Šećerku. Ti ćeš to najbolje, drugovali ste dugo.
– Dobro – odmah prihvati Radenko, kome su oči bile crvene, biće da je plakao za svojim prijateljem. – Ne mogu da shvatim da je neko digao ruku na tako dragog i veselog čoveka!
Tvrtko ne reče ništa, samo sleže ramenima. Tek kad Radenko pođe, dodade:
– Ništa politički, samo onako da je bio omiljen kolega i popularan kod slušalaca i čitalaca. Možeš uzgred da napomeneš da se oprobao i kao samostalni izdavač novina. Tako nešto, Rale, u tom slislu. Toplo, ljudski, bez politikantstva. Oko pola šlajfne – precizira na kraju.
– Razumeo sam – uzvrati Radenko izlazeći.

Tvrtko je još radio na svom komentaru, danas mu nešto nije išlo, kad eto ti natrag Radenka sa tekstićem. Pružajući papir svom direktoru i uredniku, požali se:
– Mislio sam da će ići lako, ta toliko poznajem Šećerka, ali namučio sam se kao Isus. Izgleda, nije lako o prijatelju...
– Znam, bio sam i sam u sličnim prilikama – tešio ga je njegov pretpostavljeni. – U svakom slučaju, hvala ti.

Čim je Radenko izašao, Tvrtko odmah baci pogled na njegov prilog. Učini mu se prihvatljiv. Malo bigrafije, malo o Šećerkovoj živahnoj prirodi koja se ogledala i u njegovom radu, zbog čega je bio veoma popularan kod svoje publike. Može da prođe i ono o pokretanju nezavisnog NDN-a, sem kraja gde se navodi da je zbog nemogućnosti da plati veliku sudsku kaznu, nedeljnik morao da se ugasi. Ali za iskusnog urednika ništa lakše – Tvrtko odmah to precrta. Ovako bi moglo da ide, reče u sebi. Onda ubaci šlajfnu ne u prvu fioku (gde slaže priloge koji se odmah objavljuju), nego u treću, najnižu (gde odlaže manje-više problematične tekstove, odakle se gotovo nikad ne vade). Nije mnogo razmišljao zašto je tako učinio. Postupio je mehanički, kao da je ruka iskusnog urednika sama odlučila šta valja uraditi. A ona je znala da se u Tvrtkovim glasilima nikad i ništa ne objavljuje o ljudima koji nisu na liniji.

Posle toga Tvrtko se lati svog komentara, ta ima on važnija posla od Šećerka. Ali gle, ne da se ni Šećerko – evo ga ispred njegovog pisaćeg stola i podrugljivo mu se cereka. Tvrtko se štrecnu i namah podiže glavu. Nema nikoga u kancelariji, to on halucinira. Brzo ustade i napravi dva-tri kruga oko stola ne bi li nekako isterao Šećerkov duh iz kancelarije, i iz svojih opsesivnih misli. Onda se vrati na stolicu, čvrsto odlučan da ga niko neće ometati u njegovom važnom poslu, ponajmanje jedan vetropirasti Šećerko.

Tvrtko je nekako uspeo da završi komentar, a što se tiče Šećerkovog duha, on će mu se još danima prikazivati.
 

15.


Koristeći još jedan dan miholjskog leta, penzioneri Đora i Spira šetali su se svojom uobičajenom stazom duž obale Mulje. Lagano, nogu pred nogu, i reč po reč, izbistrili su po običaju celu aktuelnu politiku, od skorašnjih izbora pa do toga da će i ove godine biti zakinuti za najmanje dve penzije.

– I ti ćeš, Spiro, pa da glasaš za one tvoje – podgrejava Đora staru polemiku. -- A ovamo vidiš koliko je sve crno.
– Evo, osvrćem se i ništo crno ne vidim – igra igru i Spira. – Sem što je malko mutna Mulja.
– A ne vidiš one bandere i ono drveće načičkani s umrlice?
– Što ćeš, narod se rađa, pa mora i da umira.
– Jes' kad bi to išlo prirodno, al' većina ti što su nalepeni tu poubijani su. Više ne možeš mirno ni da prošetaš a da te nešto...

Usred reči Đoru prekide pucanj, pa još nekoliko zaredom. Njih dvojica su stali kao oduzeti. Tek kad je utihnulo, počeli su obazrivo da se osvrću oko sebe ne bi li otkrili odakle se pucalo. Dogledali su neku gužvu ispred hotela Alem. Kad se malo raščistilo, razaznali su da je žrtva neki mlađi čovek sa kosom u obliku konjskog repa. Uskoro se začu i sirena policijskog auta.

– Usred beli dan! – vrti glavom Spira.
– More da mi begamo doma, ako je i tamo sigurno...
Spira i Đora se zagledaše zaverenički, pa požuriše sa obale.

nazad