Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
DODATAK
 
 

 

 


Piše: Vladimir Blagojević

ROGOVI

Krajnje normalna subota uveče, stanje redovno, gleda se neki američki film na TV. Nisam brojao mrtve u filmu, ali u mom selu nije bilo toliko duša. Zvoni telefon i preseče me u izbegavanju metka koji je leteo u kameru. Sa ovom HD-rezolucijom na današnjim televizorima u trenutku sam mislio da mi metak rasipa ekran sa unutrašnje strane.

Podignem slušalicu, onako isprepadan momentom, javlja se moj tast i kaže:
- Dođi sutra u pet ujutru po mene, idemo u lov!

Još se od prethodne scene nisam opasuljio, a sad i ovakav poziv! Čovek u današnje vreme uopšte ne mora da radi da bi bio isfrustriran i pod stresom. Pomislih: "Šta, bre, pet ujutru?! Pa, je l’ to postoji?, što bi rekao Bart Simpson." A i deda ne zna da mu je omiljena ćerkina pesma "Lako kao nedeljno jutro" ("Easy Like Sunday Morning"), od nekih aboridžina, australijskih narodnjaka... "Bez vere" ("Faith No More"). Mislim se ko je lud ovde i gde je granica između ove holivudske i srpske jave?!

Šta ću, ustanem u četiri. Mislim se, kad se "mečki pojavim na rupi" sabajle, neće biti dobro, ni meni, ni njoj!

Seda deda u kola, naoružan do zuba, i kaže: - Idemo po rogove!

Mislim se, šta će mi rogovi, rodio sam se s njima! Zaboravio deda da sam Ovan, a i ovim lovcima niko ne spomenu da su Nemci odavno otišli kući, a oni vežbaju li vežbaju!

Usput pokupismo i dedinog brata iz emigracije sa Divljeg zapada koji mi objasni razliku u lovu:
- Kažu, tamo češće pucaju na ljude nego na životinje, zbog svih ovih nevladinih organizacija za zaštitu prava životinja i krzna. Ljudima se slabije bave, a ovde kod nas ipak životinje imaju preimućstvo.

Stigosmo mi u Karađorđevo. Dočekaše nas kao kraljeve, da ne kažem kao Tita i svitu. Sve organizovano, ručak se krčka, za predjelo bodemo neku dimljenu divljač i pijemo francuski konjak. Ja se mislim, što se ne rodih ranije, da ne budem samo pionir sa zastavicom u ruci, već da budem i istaknuti član omladinac, pa da ovakve stvari pamtim kao svakodnevicu odrastanja.

Dok sedimo u sjajnom lovačkom zdanju satkanom od drveta, kože, rogova po zidovima, mirisa kohibe i francuskog konjaka, ja se dohvatih nekog letka sa stola sa lepom slikom jelena.

Prevrćem one stranice i pitam dedu koji je sistem bodovanja ovih životinja, pošto vidim da su neki ogromni brojevi.

Kaže on: - Ovo je kulturno, zatvoreno lovište za strance, da divljač ne pobegne. Nije ono domaće po šumama i gorama, pa može biti i da je Cenovnik, ako nije Karta pića.

Meni svanulo, pošto sam shvatio da je deda za kulturnog zeta odabrao kulturno lovište, gde neće slučajno zalutala sačma od kolege da mi napravi nove rupe za dugmad na košulji. Znam ja, bili mi već jednom u takvoj zajebanciji, slušao ja one priče lovačke, i shvatih da su oni pobili više životinja nego Terminator i Rambo statista na filmu. Za svaki slučaj im na vežbanju gađanja pokažem neke cake novajlije, koga su mislili da edukuju, i spomenem da sam bio snajperista u vojsci, za slučaj da se neki fazan digne baš ispred mojih nogu, tako da mi ovo sada došlo kao šetnja po Šanze Lizeu.

Uzmem ja onaj letak na engleskom, gledam cifre i krstim se: pucanj - 100 evra, laka divlja svinja - 200 evra, a jelen s rogovima starijim od 15 godina (kô onaj na flaši od piva) - 36.000 - jeftiniji od mog stana samo za terasu.

- Ništa - rekoh - momci, ja ću ovaj put samo da gledam.
- Zašto? Pa, šta ti je?
- Već imam jedan kredit na dvaes’ pet godina, ne treba mi još jedan.
- Ma, ajde bre, pucamo na svinju, kad smo već tu.
- Pa, ne bih baš da svinja izmakne dupe na pojilu u trenutku kad jelen podigne glavu. Ipak sam za to da svako od nas dvojice zadrži svoje rogove na glavi.

Nikad se ove priče ne bih sećao celog života, da nisam jeo najbolju supu ikada, upravo u tom lovištu - od lomljenih fazanskih nožica. Kvaka je u lomljenim, da bi ispustile koštanu srž u supu, tako da stvarno ima lovačkih priča sa sjajnim hepiendom. Kao i u životu. Uplašio sam se rogova, ali i uživao u nožicama.
 



SREĆNE LI ZVEZDE

Lepo znaju roditelji da udese rođeno čedo pri rođenju. Ni krivi ni dužni nosite teret celog života. Žig, koji vas identifikuje u svakodnevnoj komunikaciji i upoznavanju.

Kao krst koji svaki od nas nosi uz brdo, rekli bi, ali, nečiji je teži, rogobatniji, vuče se za vama po kamenju, zapinje, koči, udaljava od društva.

E pa, dosta je bilo! Lupih šakom o astal, prevrnuvši sve šoljice, i pravo kod matičara! Ima da se menja, i kvit!

- Dobar dan - rekoh suvo i sedoh na još toplu stolicu, od čega me uhvati trema.
- Šta želite? - piše nešto, i preko naočara posmatra službenica.
- Kako da vam objasnim... - polako me je hrabrost napuštala. Nije lako sve odbaciti, i početi kao potpuno nova osoba.
- Hajde, požurite, dete, razvod, žena, tata, mama, šta?
- Nije, gospođo, svi su na broju, da kucnem, zdravi, slažemo se u kući... - počeh da joj objašnjavam.
- Ma šta vi, čoveče hoćete? Da se upoznajete sa mnom?
- Uh, kako da kažem... Dugo sam donosio ovu odluku, pomozite mi malo...
- Pa sad hoćete dugo tu da sedite. Guknite, šta hoćete, aman! - proskita ona, posle čega osetih ubod kišobrana u leđa, znak da odugovlačim.
- Hoću da promenim... Uh, ruke mi se preznojale...
- Ime! Hoće da promeni ime! - graknu neki deda iza mene, i prestade da me bode.
- Pa tako kaži! Hoćeš da menjaš ime, ili prezime? - odahnu matičarka.
- Hoću da menjam datum rođenja! Eto, rekao sam! - huknuh, kao da sam olovno đule iz sebe izbacio.
- Šta? Datum rođenja? Kako to mislite... Zašto? - skide naočare, naroguši ramenca.
- Pa zato što sam ja u horoskopu jarac - rekoh.
- Ahaaaaa... - par glasova iz reda se oglasi, kao kad kažete da je neko ozbiljno bolestan.
- Ma šta vam pada na pamet? Kako da menjam matični broj... Ama čoveče, zavitlavaš li ti mene? - brbljala je.
- Nikako! Evo, doneo sam i papire! Dokumenta, takorekuć! Uzmite, pročitajte, knjiga, "Sve o znaku Jarca"! Lepo piše, crno na belo! - uzima, otvara prvo poglavlje.
- Naglas, neka svi znaju! - naređujem.
- Jarac je osoba koja gura Sizifov kamen uz brdo, dok drugi koriste žičaru u uživaju - sriče.
- Glasnije, slabo čujem! - doviknu neka gospođa iz reda.
- Sve što drugi znakovi rade sa lakoćom, Jarac se mora tri puta više namučiti, i neće odustati - diže malo glas.
- Bilo koju stranu, molim vas, nasumično, pa ako išta lepo pronađete, smesta odustajem! - tražim od nje.
- Jarac je nemaštovit ljubavnik, mlak, teško se i zauvek vezuje za neku osobu.
- Jadan čovek - čuh ženski glas.
- Jeste, jeste! - potvrdih, okrenuvši se prema redu. - Dok sam bio momak, upoznam se sa devojkom, bla, bla, šta si u horoskopu, i, odmah drugo lice! Led, kad vam kažem!
- Jarčeva reč je kao stena, zato će često u životu biti prevareni... Ne mogu više. - zaplaka matičarka. - Moj deka je bio jarac u horoskopu, mučio se, radio, nikad mrava zgazio, na kraju su mu sve uzeli komunisti... Divni moj dekica...
- Gospođo, vidite, da je tada mogao promeniti datum rođenja, ništa mu se od toga ne bi desilo - tešio sam je.
- Šta biste želeli da budete? - upita.
- Pa, recimo, lav-škorpija.
- Nemoj! - savetovala me je žena koja je čekala iza dede. - Riba-vodolija, oni su tako divni ljudi!
- Ali, ja ne želim da budem divan, već bogat i bezobrazan!
- Onda strelac-škorpija - važno klimnu.
- Šta? - oglasi se neka devojka. - Dupla vaga! To je prava stvar!
- Merkur i Mesec, to da paziš! - doviknu neka bakica.
- Saturn nikako! - reče matičarka. - On guši, povlači u prošlost, ne da ti da korakneš, bre!
- Sad mi je malo i krivo... Možda da i ostanem u ovoj koži, do sad sam, pa ću i od sad... - rekoh.
- Eto! - ustade matičarka i povika. - Tipično za jarca! Izdržaću! Ma, knjiški ste primer.
- Ima tu nešto... Nije se sa tim šaliti... Ma planete su to, sila jedna... - žagorili su ljudi u redu.
- Žao mi je da menjam, jer, eto, setih se, i Srbija je zemlja u znaku jarca, pa to bi bilo kao da menjam državljanstvo, je l' tako?

Pogledah iza sebe u užasnute ljude. Svima je u očima bila neverica i želja za samoubistvom.

- Samo je Srbija u jarcu ili ima još neka...? - priđe mi bakica, van sebe od strepnje i nade.
- Naravno da ima! Albanija, Meksiko, Avganistan, Indija, Makedonija... - savijao sam prste.
- Dosta! Nemoj više! - neki povikaše, dvoje-troje padoše u nesvest, a matičarka iskoči kroz prozor, zaradivši dva preloma, i to jedan otvoren.
Eto, to bi bilo sve, moje drage koze i jarci.

Mile Puškarić

- 14 -