Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
DODATAK
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Počasni građanin

Reč unapred

Ispisali smo Domanovićgradsku hroniku u tri dela (Pokrovitelji, Obnovitelji i Američki špijun), u uverenju da smo socijalističku epohu dostojno opevali. Pošto je to razdoblje otišlo u istoriju, zaključili smo da je time i naša uloga završena, pa smo odložili naše pero. Nemamo mi šta da tražimo u novom demokratskom društvu, koje će, lišeno velikih iluzija i epohalnih poduhvata, postati, kako se obećavalo, nezanimljivo i dosadno; neka novo doba opisuju drugi, za to vičniji hroničari. Ali vraga. Nije nam se dalo da nakrivimo kapu. Zagledamo se u ovu stvarnost, a ona kao da se ne razlikuje od prethodne. Osvrnemo se oko sebe, ni ljudi nisu drugačiji. Bacimo pogled na rukovodioce, i oni nam liče na svoje prethodnike, koje su svojevremeno tako pompezno smenili. Ispada da je i ovo naše vreme. Šta sada? Nema druge, nego pero u ruke pa na posao. Valja opevati i novu epohu, po mogućnosti što prikladnije, što dostojanstvenije. I tako, dragi čitaoče, smesti se udobno u fotelju, pa neka nas Počasni građanin povede u još jednu avanturu.

 PRVI DEO

1.


Neki ljudi tako lako napuštaju ovaj svet. Kao kad išetaju iz kuće na ulicu, da se više nikad ne vrate.

Onako kako je živeo Novica Spasić, tako je i umro. Takoreći na nogama. I to na svojim Belim stenama! Da je planirao, ko zna da li bi se tako desilo. A možda je i udesio taj konačni trenutak. Kad je reč o našem maštovitom junaku, sve je moguće.

I toga dana, kao danima i godinama ranije, Novica se dokotrljao sa svojim mopedom podno Belih stena. Zapravo, više je dogurao svoje prevozno sredstvo, koje je, reklo bi se, jednako staro kao i njegov vlasnik, jer je na prvoj većoj uzbrdici trokiralo. A nije bilo lako ni hodati a kamoli još nešto i gurati po izlokanom seoskom putu, koji se čas diže, čas spušta. A kad se već našao na odredištu, prislonio je svoj dvotočkaš (budući da su mu nožice za parkiranje odavno otpale) uz jedan zakržljali brest, uzeo svoju torbu od skaja i krenuo uzbrdo da sakuplja šarene kamenčiće.

Usput se sreo sa jednim zemljakom iz obližnjeg Radojeva koji je tu napasao svoje stado ovaca. Pošto su obojica zaključili da je, iako još nije podne, zvezda već uveliko upekla, biće još jedan vruć julski dan, Novica je nastavio da traga za kamenčićima, koje je znalački odabirao i ubacivao u torbu. Izgledalo je kao da se igra po kamenjaru poput dečarca jer bi uvek poskočio od radosti kad bi naišao na neki poseban primerak. Čobanin se pak povukao u prošarani hlad ispod bresta i više nije obraćao pažnju na podetinjalog starčića. Biće da je proteklo pola sata, a možda i puni sat, kad se pridigao i gotovo mahinalno potražio pogledom svog vremešnog zemljaka, ali njega nigde na čitavom brisanom prostoru, kao da je u zemlju propao. Odmah je skočio na noge, otvorio širom oči i tek tada ugledao kako neko, biće Novica, leži usred jednog kamenjara. To ga je začudilo, kako će se neko tu izležavati na pripeklom suncu! Potrčao je tamo, kad gle, Novica pao nauznak, pobledeo i iscerio se, kao da je ovom svetu uputio poslednji smešak.

Tako je okončao ovozemaljsko bivstvovanje naš plemeniti junak Novica Spasić. Za života smatran maštarom, možda će istinska priznanja za pronalazak rudnika dragog kamena na Balkanu i sve što je preduzimao na njegovoj afirmaciji steći s protokom vremena. Zar nije tako i Servantesov junak Don Kihot svojedobno služio samo za podsmeh, a danas nema tog čitaoca na zemaljskoj kugli koji mu se ne divi. Ali, nećemo mi lamentirati nad Novicom, naći će se pozvaniji da merodavno ocene njegov lik i delo.

2.

Vest o smrti Novice Spasića brzo je stigla u Domanovićgrad (biće da je ovčar bio moderni nomad koji poseduje mobilni telefon!), a gotovo istovremeno i do taksiste Gorana Biserčića, koji se nalazio, kao i godinama ranije, na taksi-stanici ispred Bele palate. Goran nije časio ni časa, nego je odmah pokrenuo svoju staru ladu (još se dobro držala iako je pretrpela dve generalke) i odjurio na Bele stene po svog komšiju Novicu. Uz pomoć čobanina, smestio je već ukrućeno telo na zadnji sic, moped nekako ugurao u gepek, pa natrag u grad. Pred Novičinom zgradom zadesio se jedan komšija, pa su zajedno odneli upokojenog Novicu do njegovog stana na drugom spratu. Kad je videla svog uvoštenog čoveka, Leposava se prestrašila, ali sve verujući da mu je samo nešto pozlilo. Pošto je pokazala da ga polože na kauč u trpezariji, dohvatila je šerpu koja joj se prva našla pri ruci i nalila je vodom iz kuhinjske česme da ga poprska...

Leposava je plakala, plakala, pa otupela. Ali nije prestajala da prekoreva sebe što nije dovoljno vodila računa o njemu, sto puta se pitajući da li ga je pre polaska na Bele stene podsetila da popije svoje lekove za srce i pritisak. Znao je on često da zaboravi na svoju terapiju i odmagli, ili na Bele stene ili na buvljak, dva njegova redovna odredišta – ako nije tamo, onda je ovde, i obratno. A on je i te kako brinuo o njoj, kad je ono pre godinu dana iščašila kuk, bdio je nad njom sve dok nije prohodala. Kako bi volela da je mogla da mu uzvrati svojom brigom i negom, ali Novica se ponašao bandoglavo, precenjivao svoje mogućnosti. Nisi više mlad, Novice, ne jednom bi ga opomenula, prestani da trčiš na te tvoje stene, i moped ti je dovraga, pa više on tebe jaše nego ti njega...

Sve je sad uzalud, njega više nema. A imali su tako lep život. U svemu ga je pratila, i u uspesima i u porazima. Njihovo dvoje dece poodavno je otišlo u Ameriku, pa su se njih dvoje još više privili jedno uz drugo. Gde će i šta će sad ona sama, crna kukavica?!

3.


Zlatan Prišević je užurbano upao u kabinet Radiše Šopalovića. Radiša je novi gradonačelnik, a Zlatan, bivši prvi čovek Domanovićgrada, sada je njegov zamenik. Tako oni guraju već više od tri godine, od prošlih izbora. Tada je pobedila Nova demokratska stranka (NDS), kojoj pripada Šopalović, ali nije mogla bez pomoći Saveza socijalista Srbije (SSS, pa otuda i njihov populistički naziv esesesovci), čiji je lokalni vođa Prišević, da vlada ni na državnom, ni na lokalnom nivou. Tako su novi (NDS) i bivši (SSS) sačinili koaliciju. Sam Radiša nije bio time oduševljen jer je u vreme vladavine esesesovaca bio hapšen, ali je prevladao rezon: bolje i u kratkim pantalonama nego bez pantalona. I narod se čudio na tu nagodbu, ali je najzad shvatio da se mogu složiti i rogovi u vreći, i da mogu zajedno da jašu i Kurta i Murta.

Kako je bio usred telefonskog razgovora, Radiša pokaza rukom Zlatanu da se smesti u fotelju za stočićem u uglu kabineta, dajući mu i znak da će se on brzo osloboditi sagovornika. Iako ga je Radiša primio korektno, Zlatan se i sad, kao i svaki put u poslednje vreme kad bi zakoračio u taj kabinet, osetio poniženim. Ta on je godinama bio neprikosnoveni vladar te prostorije, da bi sada neko drugi njega smeštao u ćošak, namenjen prvenstveno onima koji dolaze da nešto moljakaju. Zlatana je, narodski rečeno, mučila činjenica da je pao s konja na magarca.

– Šta si se toliko uznemirio, Priševiću, valjda ne gori kuća? – obrati se Radiša kao u šali svom zameniku dok je spuštao slušalicu na telefonski aparat.
– Imamo problem, Šopaloviću, umro nam je Novica Spasić – odmah pređe na stvar Zlatan.
– Pokoj mu duši – prekrsti se Radiša. – Imao je podosta godina...
– Da, bio je star, ali i zaslužan. Valja ga sahraniti, kako i dolikuje, kao zaslužnog građanina.
– Ma, ajde, Priševiću, nekog ko je uvlačio opštinu u promašene investicije!
– E pa, Šopaloviću, nije baš tako. Da li da te podsećam da palata u kojoj sediš, aerodrom u ovoj zabiti, mnogi kilometri asfaltiranih ulica i puteva i još mnogo toga – da je sve to stiglo zahvaljujući Novici Spasiću?
– Dobro, dobro, imaće opštinsku sahranu. I, molim te, ti se pobrini za to, ta bili ste prijatelji. Ti i održi govor na grobu...
– Ne na grobu, Šopaloviću. Kad je oproštaj od zaslužnog čoveka, onda se održava komemoracija u svečanoj sali Skupštine opštine.
– Ako tako misliš – slegnu ramenima gradonačelnik. Začudio se i sam kako je olako prihvatio da se ukaže najviša počast nekome ko je bio podstrekač otvaranja rudnika nazovi dragog kamena, tog zamlaćivanja i bacanja sredstava u bunar. Začudio se, ali samo trenutno, jer je bio svestan realnosti da mora da tetoše onog s kojim deli kolač.

Sve teče, sve ide dalje. Radiša koristi priliku da obavesti svog zamenika o inicijativi upravnika Doma kulture Radoje Domanović, inače mesnog pesnika Branka Jakšića. Dotični je došao na izvanrednu ideju da Domanovićgrad ustanovi književnu nagradu koja će nositi ime patrona grada Radoja Domanovića. Doduše, već ima u državi nekoliko Domanovićevih nagrada, ali ništa logičnije da onu glavnu dodeljuje grad s njegovim imenom. Bila bi to godišnje priznanje za knjigu pripovedaka ili roman koji neguju satiru, po mogućnosti domanovićevsku.

– Ja sam inicijativu prihvatio, pa pre nego izađemo pred Skupštinu, evo, da čujem i tvoje mišljenje – Radiša uperi pogled u Zlatana.
– Ideja je na mestu – složi se odmah Zlatan. – Jakšić se svojevremeno obraćao i meni, ali tada nismo mogli da se razbacujemo, bile su to godine sankcije...
– Drago mi je, Priševiću, da smo se oko toga brzo složili – zaključi Radiša. – Ništa, reći ću Jakšiću da pripremi predlog. Pominjao mi je i da treba da se obrati Udruženju književnika u prestonici, da i odatle dobijemo podršku. Uveren sam da ćemo time pokrenuti novu kulturnu stranicu domanovićgradske istorije.
– Milo mi je što čujem da i vi, novodemokrate, pravite istorijske korake, a nas ste zbog toga ismejavali – iskoristi priliku Zlatan da malo pecne.
– Budući da smo na istom zadatku, Priševiću, ostavimo po strani prošlost, okrenimo se budućnosti.
– Tako je, u nove pobede! – nije Zlatan mogao drugačije a da njegova ne bude poslednja.

4.


Brzo se pokazalo da je Zlatan Prišević bio u pravu kad je insistirao na komemoraciji. Narednog dana, dok su Novičini posmrtni ostaci bili izloženi u prizemnom holu Bele palate, mimohod građana u odavanju poslednje pošte trajao je sve dok kovčeg nije prenesen na groblje. (Dežurni analitičari na lokalnoj televiziji, među kojima i stari novinarski as Tvrtko Seratlić, te iste večeri su ocenjivali da je sav taj narod, koliko god zadržao sećanje na poduhvate Novice Spasića, ovom šetnjom više iskazao nezadovoljstvo sadašnjom situacijom. Iako su efekti Spasićevog rudnika i fabrike dragog kamena bili kratkotrajni i minorni, svejedno su davali nadu mnogobrojnim nezaposlenim ljudima, a sad ni toga nema.)
 
U prepunoj svečanoj sali, pak, Zlatan Prišević je držao posmrtno slovo. U prvom redu sedela je Leposava sva u crnini. Ona se složila da se kovčeg sa njenim Novicom izloži u Beloj palati, ali, onako otupela, malo je shvatala značaj tog čina. Nju je više zanimalo da li će se pojaviti Jezdimir i Zvezdana, stari prijatelji, takoreći pajtaši iz vremena pokretanja rudnika i fabrike, kad je ono Jezda bio gradonačelnik i prvi podržao Novičinu ideju, a Zvezda stala uz bok Novici u rukovođenju fabrikom. Ako je došlo do ove uzvišene sahrane, smatrala je Lepa, onda je i njihovo mesto tu. Stoga bi se povremeno okrenula ka ulazu u salu, sve verujući da će se tog časa oni i pojaviti. Bila je u takvom stanju da je zaboravila da je Jezda umro pre koju godinu (možda i zato što nije sahranjen u rodnom Domanovićgradu nego u prestonici, u aleji zaslužnih građana), a da se Zvezda nakon toga sasvim povukla, gotovo u izolaciju. Osvrćući se, Lepa je istovremeno tražila i svoju decu, Sašu i Slađu, previđajući i tu da nikako nisu mogli da dolete iz Amerike jer su ih tek sinoć obavestili. Tražeći one koji joj nedostaju, okrećući se prošlosti, ona se na momente gubila u stvarnosti.

Govornik Zlatan Prišević dobrano je iskoristio priliku da nad odrom prijatelja i saborca iz vremena uzleta Domanovićgrada podseti kakva su to bila vremena, koja su, naravno, pripadala i njemu, dugogodišnjem gradonačelniku. Novica je uz našu podršku, govorio je, pune tri decenije predstavljao lokomotivu razvoja Domanovićgrada i čitavog kraja. U vreme sveopšte posleratne industrijalizacije, i on je došao iz sela u grad, iz Radojeva u Domanovićgrad, da se školuje, da bi ubrzo nakon završene škole nezadrživo napredovao u karijeri, doguravši do direktora Kožare. Ali nije se tu zaustavio. Još kao dečarac, igrajući se na Belim stenama blizu njegovog rodnog Radojeva, Novica je shvatio da šareni kamenčići kojima obiluje čitavo brdo nisu obično kamenje, nego retka dragocenost koju je priroda podarila baš ovom kraju, a da to niko nije dotle sagledao. I kad mu se, u ono poletno titoističko vreme, ukazala prva prilika, on je uverio najpre opštinsko, a potom i republičko i federalno rukovodstvo, da je prednost ovog kraja upravo u dragom kamenu. Nije na tome stao, nego je preko Instituta za mineralogiju u Beogradu izdejstvovao sertifikat o opravdanosti eksploatacije belostenskog kamena. Načinio je još jedan korak: potražio je, i našao, tržište za plasman proizvoda od dragog kamena. A gde drugde nego u svetskom centru zlata i dijamanata – u Istanbulu. Ubrzo je, uz pomoć velikih investicija iz prestonice, otvoren rudnik i sagrađena fabrika Alem, ali i aerodrom, i Bela palata, i mnogi kilometri asfaltnih puteva... Domanovićgrad je krenuo na put procvata. Ipak, veštom mahinacijom, a čijom nego turskom (uostalom, oni su nas petsto godina jahali), projekat je zaustavljen. Ali ne i naš Novica, dok su drugi gubili nadu, on je strpljivo čekao bolje dane. I dočekao: posle petnaestak godina ponovo se pokreće rudnik i fabrika, ali ovoga puta međunarodna i domaća situacija nije bila naklonjena tome, pa je i po drugi put poduhvat zaustavljen. Nažalost, ni treće otvaranje rudnika i fabrike, koje je usledilo nakon nekoliko godina, nije se posrećilo. Ovoga puta se uplela međunarodna špijunaža... No Bele stene su i dalje tu i čekaju!

Radiša se vrpoljio, gutao knedle, ljutio se na sebe što je olako pružio priliku politički još neupokojenom Zlatanu da se razmahne i veliča promašenu prošlost, uzdižući tako i sebe. Zna i sam Zlatan da su Novičini šareni kamenčići šarena laža, ali što da njemu i njegovim novodemokratama ne spočita da su gori od njih. Vrpoljio se Radiša, čak je i pomišljao da napusti salu, ali bilo bi krajnje necivilizovano da ode sa komemoracije; uostalom, o mrtvima sve najlepše.

– Otišao je možda najveći Domanovićgrađanin svih vremena – zaključio je Zlatan. – Ali on će zauvek ostati u srcima naših ljudi. Slava mu!

nazad