Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Počasni građanin

PRVI DEO

5.

Na samoj sahrani na gradskom groblju, Leposavi su klecala kolena. Uz nju je bila samo davnašnja prijateljica Elizabeta, supruga Zlatana Priševića. A kad se sve završilo, taksista Goran Biserčić je odvezao do kuće. Niko se od gradskih otaca nije setio da joj ponudi opštinska kola, na nju su brzo svi zaboravili.

Bilo je i nekoliko popova koji su držali opelo, ali sahranu su ipak obeležili mnogobrojni građani koji su došli da svog uglednog sugrađanina isprate na večni počinak. Domanovićgrad nije zapamtio da se toliko naroda našlo na jednoj sahrani. Potom su ožalošćeni došetali na Trg Cara Lazara usred grada, ali sada da demonstriraju. Okrećući se ka Beloj palati, povremeno su uzvikivali: "Hoćemo hleb!", "Za vreme Novice bilo je posla!", "Ua, lažovi!"

Sa prozora iz svojih kabineta u Beloj palati, iza zavesa, protest građana pratili su i Radiša Šopalović i Zlatan Prišević. Gradonačelniku je bilo jasno da je protest upućen i njemu lično. Zamenik gradonačelnika, pak, gotovo da je likovao. Čak je šaputao u brk prizvanom Radišinom liku: "Neka te, Šopaloviću, peci se i ti malo na narodnoj žeravici! Znao si devedesetih da organizuješ demonstracije protiv nas, obećavajući da će sve procvetati kad vi dođete! Pa kusaj što si udrobio."

Ali i Radiša je uzvraćao Zlatanovoj seni: "Sve je ovo tvoje maslo, Priševiću. Onom tvojom tiradom na komemoraciji nahuškao si narod da realno ne vidi situaciju u kojoj smo se našli zahvaljujući međunarodnoj ekonomskoj krizi, nego da žali za promašenom prošlošću i njenim lažnim junacima."
 
Trg Cara Lazara se ispraznio tek kad se smrklo. Radiša je još neko vreme ostao zureći kroz prozor u slabašno osvetljen grad. Morao je da se sabere i razmisli o pretećem narodnom nezadovoljstvu. Bilo mu je jasno da je odlazak Novice Spasića bila samo inicijalna kapisla za ekspolziju gneva, koreni su svakako dublji. Privredni razvoj opštine je odavno stao i on, ma koliko se trudio, nije ništa doprineo da se živi bolje. A jasno je kao dva i dva da su neophodne nove investicije, novi projekti, novi poduhvati, pa i novi ljudi. "Eh, kad bi se opet pojavio neki Novica Spasić!", izustio je Radiša, da bi se odmah i podsmehnuo svojoj nekritičnoj želji. Ali uhvatio je sebe da upada u zamku u koju su upadali i mnogi njegovi prethodnici na čelu Domanovićgrada. Nema čarobnih štapića, dragog kamena i sličnih iluzija, potrebni su realni programi, pokuša da trezveno rezonuje. Ali kako do njih doći?

6.


Liza je i na samom groblju pustila koju suzu, da bi se isplakala tek kod kuće. Najednom, grunula je prošlost. Setila se kako je bila sekretarica Novici Spasiću, a potom i njegovom sinu Aleksandru, Saši, koji je rukovodio marketingom. Sve je tada blistalo u Alemu, pa i njen intimni život, romansa sa Sašom. A kada su se Alemova kola slomila i on kidnuo u Ameriku, ostala je trudna sa Zlaticom, da bi privolela sebe da se uda za Zlatana koji ju je saletao. Zlatan nije pravio pitanje oko prerane trudnoće, čak je uveravao sebe da je Zlatica njegovo dete. Oprostila je i Saši kad se nakon petnaestak godina ponovo pojavio u Domanovićgradu. Bio je to njen život. Novićinim odlaskom kao da je otišao i deo nje.

Pošto je šmrcnula i obrisala suze, Liza je telefonirala Zlatici u hotelu Alem. Kao suvlasnica Alema, zajedno sa Milenom Zelenović, ona je praktično i živela u hotelu. Cela se dala poslu, pa se još nije udala, iako se bližila tridesetoj. A i koga bi našla u ovoj zabitoj palanci; ona, devojka-zmaj, među provincijskim gubitnicima. Istrpela je da telefon odzvoni nekoliko puta, pa je prekinula vezu. Šta bi i razgovarala sa ćerkom, osim da joj se jada nad svojom sudbinom. Uostalom, srele su se na sahrani, i to je za danas dosta. Onda je uključila televizor da pogleda svoju omiljenu seriju, melodramu koja je ličila na njen život.

7.


Tek nakon nedelju dana od sahrane, Novičini potomci su doputovali iz Amerike. Ćerka Slađana i unuk Mihajlo, Majkl. Kad već nisu mogli da stignu na pogreb, više nisu žurili. A valjalo se i dobro pripremiti, ne samo što se leti preko okeana, nego i zbog domanovićgradske negostoljubivosti, s kojom se posebno susreo Majkl kad je bio u poseti dedi i babi pre nekoliko godina. Ni manje ni više, bio je proglašen za američkog špijuna! S vremenom se ohladio od tog šoka, a i tešio se da je i u postojbini njegovog dede došlo do demokratskih promena, pa se valjda neće ponoviti nešto slično. Mada je ta čudna zemlja, kako ju je doživeo, uvek nepredvidiva.

Majklov otac Aleksandar nije se usudio da krene na put. Sinu i sestri je rekao da ga je uhvatio išijas, krijući i od njih, ali i od sebe, da se boji da se pojavi u Domanovićgradu. Prati ga afera da je pokupio svu opremu iz Alemove fabrike, prebacio preko Drine i tamo prodao, ne izjašnjavajući se pritom ni pred sobom da li je to istina. Bilo kako bilo, nije mu se išlo u Domanovićgrad, ožaliće oca i u Čikagu. Uostalom, već je bio u obližnjoj pravoslavnoj crkvi da zapali sveću za pokoj duši tate Novice, a zamolio je i Majkla da u Domanovićgradu kupi veliki venac i položi na grob.

Posle, kad su Majkl i Slađa otputovali, neko vreme se baš povukao u sebe. Novica je bio dobar otac, uvek ga je podržavao, vukao sa sobom i kao dečkića, a kad je osnovao Alem, dao mu je da vodi marketing. Šta je sve brljao sa manekenkama i stjuardesama (toga se sada seća sa podsmehom, ali i nostalgijom), a da ga otac nijednom nije prekorio. Jedan je bio Novica! Grunule su mu suze, zajecao je. Muči ga prošlost, ali i iseljenička nostalgija. Ma koliko u Americi obezbedio pristojan život, to nije ništa prema onome kad se šepurio po Domanovićgradu, a posebno kad je započeo idilu sa svojom rasnom sekretaricom Lizom... (Ali, dosta o emigrantskoj patnji, to nije naša tema. One koje to zanima, možemo uputiti na klasika Miloša Crnjanskog, ili savremenika Davida Albaharija, u tome imaju i lična iskustva.)

Naši Amerikanci su i ovoga puta sleteli na domanovićgradski aerodrom u cesni koju su iznajmili na beogradskom aerodromu. Iako oronuo, budući da ga ni vojska, u čijoj je nadležnosti već dvadesetak godina, nije više koristila, a za civilne letove ni po jada, domanovićgradski aerodrom je gostoljubivo primio putnike iz daleka. Više nije bilo ni vojske da trenira strogoću, tek se tu i tamo mogla primetiti pokoja maskirna uniforma. U samoj zgradi, pak, dočekala ih je zemaljska stjuardesa, jedna od aktivistkinja iz Radišine stranke, kojoj su tu našli uhlebljenje. Ona praktično nije imala nikakva posla pošto je novo opštinsko rukovodstvo ukinulo avionske letove, u prestonicu se sada službeno putuje isključivo automobilima. To je proglašeno kao mera štednje, da bi se istovremeno uputila jasna poruka ranijim gradskim čelnicima da su se ponašali rasipnički.

Kad su izašli iz aerodromske zgrade, na parkingu ih je čekao stari znanac Goran Biserčić sa svojim taksijem. Od svih ljudi koje je upoznao kad je bio u Domanovićgradu, Majkl je taksistu zadržao u sećanju kao najiskrenijeg prijatelja, pa ga je još iz Beograda, setivši se njegovog telefonskog broja, nazvao i zamolio da ih sačeka na aerodromu. I tako je taksista Biserčić ponovo ugledao svoje Amerikance, koje je nekad često prevozio, posebno se obradovavši susretu sa Majklom. Ali gle sad, Majkl više nije onaj momčić od prošlog puta, već zreo muškarac. Privivši ga na grudi, Goran je prošaputao da mu je mnogo žao što je njegov deda tako naprasno otišao sa ovoga sveta. Pri tom, što nije neobično, Goran je zaboravio da je pri kraju prethodnog Majklovog boravka u Domanovićgradu počeo da ga izbegava jer je postao sumnjivo lice, opasno za druženje. Ali vreme izglača sve neravnine.

8.


Goran je, međutim, stao začuđen pred trećim putnikom koga nije očekivao, čak ni znao za njega. Bez okolišanja, odmah otkrivamo i njegov identitet: to je Dejvid Levi! Iz prethodne povesti znamo da je on Majklov školski drug i prijatelj, da se obreo u Američkoj misiji na Kosovu u isto vreme kad je i Majkl boravio u Domanovićgradu, kada su i stupili u telefonsku vezu i obradovali se jedan drugome. Dejvid je odma pozvao svog druga u goste. Majkl je otputovao u Prištinu, noseći mu, u dogovoru sa tadašnjim gradonačelnikom Zlatanom Priševićem, predlog o poslovnoj saradnji u vezi sa dragim kamenom, ali do tog sustera ipak nije došlo. Tada se Majklu učinilo da je spazio Dejvida u hodniku Američke misije, ali da ga je ovaj izbegao, gotovo mu pred očima šmugnuo. Nije prošlo mnogo vremena po Majklovom povratku u Čikago, kad se jednoga dana vratio i Dejvid. Stari prijatelji su se opet sreli. Majkl se držao rezervisano, Dejvid smušeno, što će reći da su ti trenuci u njihovom ophođenju bili hladnjikavi. Onda je Dejvid pozvao Majkla u obližnji kafić, vreme je da mu otkrije zašto se, i pored velike obostrane želje, nisu sreli u Prištini.

Pošto su srknuli po gutljaj burbona, Dejvid Levi se poverava Majklu: njihove telefonske razgovore na relaciji Domanovićgrad – Priština prisluškivala je CIA i toga dana kada se Majkl obreo u Prištini, njega, Dejvida, stavili su "na led". Nije tada ni slutio koliko su Srbi bili prokazani, pa da je i svaki kontakt sa njima, osim ako nije zvanično odobren, tretiran kao sumnjiv, pa i opasan po interese SAD. Bio je nov u diplomatskoj službi, još nenaviknut na opreznost.

– Ja sam im rekao da si ti, Majke, Amerikanac i da ti verujem, a oni su mi uzvratili da sam ili previše naivan ili nešto mutim sa tobom. Tebe su, zamisli ti to, proglasili srpskim špijunom! – ispovedio se Dejvid Majklu.
– Možeš misliti! – uzvratio je Majkl. – U Domanovićgradu su me držali za američkog špijuna!
– Ti si znači bio dvostruki špijun – našali se Dejvid. – Svaka ti čast, stari moj. Sad vidim kolika sam bio naivčina. Palio si me na neke cure, navlačio na nekakav dragi kamen, sve pripremajući teren za upad u Američku misiju, gde ćeš maznuti ko zna kakve sve poverljive dokumente! Uz to, iz mene iskamčiti najpoverljivije tajne, kakve ja, uzgred budi rečeno, i ne znam da znam. Nisu vas, Srbe, bezrazložno držali za opasne momke!
– Koliko sam bio opasan, jedva sam izvukao živu glavu! – uzvrati i Majkl šaljivo. – Onda sam mogao da se zapitam kako to da me nisu zamenili za nekog srpskog špijuna, ali sad shvatam zašto do toga nije došlo. Pa ja sam i američki i srpski špijun, praktično sam razmenjen sam sa sobom!

Dva stara drugara dobro su se zakikotala da se orio čitav kafić, pa zaraženi tim smehom, cerili su se i svi gosti oko njih. Taj smeh im je doneo i bespogovorno pomirenje. Nastavili su da se viđaju, obavezno uz šaljivi pozdrav: Gde si, špijunčino?

Iako je to bila šala, nimalo nije bilo bezazleno ono što su primećivali. Najmanje godinu dana nakon povratka u Čikago, i Majkl i Dejvid bi se zakleli da ih neko stalno prati. Da li CIA ili neka druga služba, nikad nisu saznali.

A kada se Majkl nakon dedine smrti spremao da ponovo ide u Srbiju, pomislio je da bi možda i Dejvid pošao sa njim, da upozna prave Srbe i sam se uveri kakav je to narod. Sa druge strane, i da Domanovićgradu pokaže da zaista postoji dotični Dejvid Levi, da nije pričao bajke kad je govorio da radi u Američkoj misiji u Prištini, da je iz ugledne jevrejske porodice koja se bavi ozbiljnim biznisom u Čikagu, te da sa njim može da napravi neki dil u vezi belostenskog dragog kamena... U Majklu je godinama tinjala želja da se iskupi za neuspeli biznis sa svojim drugom Levijem, pa ako je to bio glavni razlog što su ga hapsili, da im pokaže da su grdno pogrešili.

Ako tada nisu uspeli, što ne bi sada pokušali – ubacio je Majkl poslednji adut kako bi nagovorio Dejvida da pođe sa njim.

– Govoriš o onom brdu dijamanata? – zapitao je Dejvid. – Ne misliš li da je to poprilično prevaziđena tema, danas su u centru svetskih prioriteta neki drugi resursi. Na primer, voda. Voda će, sa ovako munjevitim rastom stanovništva na zemlji, biti od sve većeg strateškog značaja. Uostalom, znaš i sam da se moja porodica bavi eksploatacijom vode.
– Što da ne i voda! – Majkl je na svaki naćin nastojao da nagovori Dejvida da pođe sa njim. Čak je pustio svojoj mašti da se razmahne: – Iznad sela mojih predaka uzdiže se planina, a pod njom leži čitavo jezero mineralne vode! U dvorištu seoske kuće moga pradede i danas teče voda iz česme, koju su moji preci smatrali veoma lekovitom; njome su, na primer, ispirali oči i posle toga još bolje videli.
– Pa to je super! – uzviknuo je Dejvid.
– Nema ti druge, stari moj, nego da kreneš sa mnom. Osim turističkog zadovoljstva, može da iskrsne i neki biznis.
– A cure? – podsetio je Dejvi na stari dogovor.
– One će biti dodatni ukras!

Nije se mnogo promenilo u statusu dvojice prijatelja. Neverovatno kako ih je obojicu pratila ista sudbina: gotovo u isto vreme su se oženili (pre pet godina), nakon tri godine obojica razveli, da bi njihove žene preuzele staranje o deci (obojica su imala po jednog sinčića). Razvedeni muškarci su, kažu, kao pušteni sa lanca. U težnji da potisnu bivše ljubavi, nezaustavljivo jure za novim suknjama, sve se nadajući da će naleteti na onu pravu. Vrlo često se, kažu, greška samo ponovi! (Toliko o ljubavi, tu temu prepuštamo tzv. ženskom peru, koje gotovo svakodnevno u nas izbacuje poneki ljubavni roman.)

O ponudi da putuje u neki zabiti gradić u dalekoj Srbiji, Dejvid je odmah obavestio oca i ostale članove upravnog odbora u firmi Aqua Levi. Oni su bili upoznati da je Dejvid i pre nekoliko godina, kad je boravio na Kosovu u Američkoj misiji, imao ponude vezane za tamošnji rudnik dijamanata, a onda su se prisetili i da je o nekakvom balkanskom dijamanmtu svojevremeno pisala i američka štampa u sklopu prikazivanja Srbije kao opasne zemlje. Doduše, kako je vest lansirana, tako je brzo i nestala. Kad se sve uzme u obzir, valjalo bi bar proveriti, ako se već ukazuje prilika, šta je od toga istina. Uz to, Dejvid dodaje i neko neistraženo nalazište mineralne vode u tom istom mestu, čitavo podzemno jezero, pa ako se ispostavi da je to tačno, mogao bi da proba da izdejstvuje što povoljnije uslove za dobijanje prava na njenu eksploataciju. Možda bi tako Aqua Levi zakoračila na tlo Evrope.

nazad