Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Počasni građanin

PRVI DEO

9.

Sad, rukujući se sa Dejvidom, taksista Goran je zapazio da se i on smeši kao Majkl, nekako slično cereka, kao da su njih dvojica braća. Dejvid je tek nešto sitniji i crnpurastiji, sa kosom kao zift. U svakom slučaju, odavao je prostosrdačnog momka sa nekih tridesetak godina.

Pre no će ući u taksi, Dejvid je bacio još jedan pogled ka aerodromu. Od toga da su se tu i tamo mogla videti pokoja uniformisana lica, njega je mnogo više začudilo to što ovde uopšte postoji aerodrom, budući da su mu govorili da putuju u neko malo mesto. Kako to da Srbija, o kojoj je čuo da je siromašna zemlja, ima toliko razvijen avio-saobraćaj? Da se nisu možda aerodromi naširoko gradili za vojne potrebe dok se ovde ratovalo? Kad se napokon s tim pitanjima obrati Majklu, on mu objasni, na engleskom:

– Ništa od toga, ovaj aerodrom je sagrađen iskljušivo za povezivanje sa svetom u vreme kad je otvaran rudnik dragog kamena.
Dejvida to još više zadivi:
– Ispada da je ovo ipak neki Eldorado!
– Eno, vidiš onu planinu! – pokaza mu Majkl na Suvu goru, čiji su se vrhovi belasali u daljini. – Ispod nje leži ono jezero.

Dejvid je najpre pogledao u planinske vrhove, pa onda spustio pogled naniže, kao da hoće da pronikne u njene dubine koje skrivaju ono jezero.

Kako su se približavali gradu, tako je u Majklu raslo nespokojstvo. Sve vreme na putu od Čikaga dovde pokušavao je da potisne neprijatne uspomene iz prošle posete Domanovićgradu, a evocira one lepe i uzbudljive, kojih je bilo na pretek. I topao prijem kod bake Leposave i deke Novice, i šetnje po buvljaku sa dedom, gde su prodavali ručno napravljen nakit od šarenih kamenčića sa Belih stena, i gde je prvi put sreo Zlaticu, a posle, preko nje i Milenu, čiji ga strasni zagrljaji u vikendici u naselju Borovnjak još i sada greju... A kad su ušli u grad, i još kad je spazio zgradu Unutrašnjih poslova, počelo je nešto da mu mili po stomaku. Gospode, pa tu je on ležao u društvu s nekim lokalnim lopovima! Pa ipak, dok je i bio u pritvoru nije se toliko prestrašio koliko kad mu je lokalni šerif naložio da se pokupi i beži u tu svoju Ameriku – dok mu je još glava na ramenima! I danas ne shvata šta mu se to desilo, i utoliko više ga onespokojava pitanje: da li mu se nešto slično može ponoviti? Utoliko pre što mu nisu kazali zašto ga proteruju. Ono oko propalog biznisa s Dejvidom Levijem samo je njegovo nagađanje. A onda je iz podsvesti izbio pravi smisao ovog povratka na "mesto zločina": da otkrije za šta je bio osumnjičen i izravna račune sa meštanima. Ova misija će utoliko biti lakša što sa sobom vodi krunskog svedoka, Jevrejina Dejvida, koji će potvrditi da nije ništa izmišljao.

10.


Kad je ugledala svoje Amerikance, svoju decu koju toliko dugo nije videla, Lepa se obeznanila. Polivali su je vodom, a kad se pridigla, grlila je Slađu i Miška (američko ime Majkl za nju je bilo previše tuđe), pa u naletu nežnosti i Jevrejina.

Ko zna koliko bi trajalo to bakino cmizdrenje, da se iznenada nije pojavio – Zlatan Prišević!

Otkud gradski doglavnik u privatnoj poseti, i zašto baš tog dana, tog podneva?

Zlatan je saznao (iako više nije prvi čovek u gradu, on je još uvek imao svoje obaveštajce, za koje je pojava Amerikanaca bila prava poslastica) da će doleteti cesnom iz prestonice Lepina ćerka i unuk, a sa njim još neko, koji izvor informacije nije stigao da identifikuje. Svakako da bi voleo da vidi Slađanu, koja mu je ostala u srcu još iz školskih dana, ali su Majkl i onaj treći za njega predstavljali poseban izazov. Kad je mladi Amerikanac bio prošli put, na njegovu inicijativu je putovao u Prištinu kako bi tamo stupio u vezu sa svojim prijateljem Jevrejinom... Koliko je mogao da poveže, ime tog Jevrejina i ovog trećeg putnika kao da se podudaraju, da bi ga odmah zagolicalo zašto je taj neznani-znani momak prevalio toliki put da bi se obreo u zabitoj srpskoj palanci. Odlučio je da odmah dela i tako preduhitri Radišu Šopalovića pre nego što on poveže stvari – da možda ova poseta nije samo povodom smrti Novice Spasića, već da je "američka trojka" doputovala i s nekom drugom namerom. Ako bude tako, imaće inicijativu ispred novodemokrate. Dijamantska koka ipak pripada njemu i on neće dozvoliti da mu je iko otme. Na mitu o dragom kamenu, on u Domanovićgradu a njegova partija u Srbiji, u dva maha su dobili izbore. Poslednji put su izgubili od novodemokrata kad im se učinilo da mogu i bez belostenskog kamena. Bliže se novi izbori i sad je jasno da se ponovo mora zaigrati na kartu koja dobija. Njegov partijski šef u prestonici biće oduševljen, već vidi kako ga tapše po plećima: "Bez tvog kamena, Zlatko, nema nam opstanka. Guraj ti tu foru, a posle izbora seliš se u prestonicu, možeš da biraš ministarski resor!"

Zokupljen ovakvom kombinatorikom, on nije smeo da časi ni časa, nego je odmah dojurio kod Spasića.

Iako već poprilično zaobljena gospođa, Slađa je još uvek bila privlačna i Zlatan se nije uzdržao da je ne samo zagrli, nego i dobrano izljubi. Tek potom je zagrlio i triput poljubio u obraze i Majkla, da bi se najzad rukovao i sa Jevrejinom, ne krijući ispitivački pogled ka njemu. Dok se predstavljao, namerno je izgovorio svoje ime i prezime kako bi zauzvrat saznao njegovo. I čuo je: Dejvid Levi. To je on, zaključio je Zlatan. Onda je prešao na tobožnji razlog zašto je upao u ovu porodičnu sredinu: opština mora da se brine o udovici zaslužnog građanina, pa je došao da pita godpođu Leposavu da li joj nešto treba. Za prvu ruku, doneo je 200 grama kafe i kilo banana.

– Ne bih ja više da remetim porodičnu atmosferu – krećući reče Zlatan – samo bih te zamolio, Majkle, ako možeš da se koliko do večeras vidimo... – Pošto je Majkl, učinilo mu se, oklevao, Zlatan pokuša da ga ohrabri: – Prošli put smo nešto započeli, pa bi valjalo da nastavimo gde smo stali! Povedi i svog prijatelja Levija. Dođite u ono kafanče na obali Mulje, kod Mitketa, sećaš se? Recimo, oko osam.

Majkl nije imao kud, morao je da prihvati. Čim smeste Dejvida u hotel, doći će obojica.

Zlatan se još jednom obrati udovici, steže joj ruku, reče da se drži, nasmeši se i ode zadovoljan. Majkl je ostao pomalo zatečen. Nije očekivao da će se odmah uleteti u stare i nedovršene poslove. Zašto ovi ljudi ovde toliko žure, sve rade na prečac? Pogledao je značajno Dejvida, zaklimao glavom i obratio mu se na engleskom:
– Znaš, Dejvi, bivši gradonačelnik, a sada ne znam šta je na funkciji, hoće da se večeras vidimo, ti i ja i on. Odmah u nekakav biznis. To je sigurno i za tebe kao Jevrejina prebrzo, ali, pričao sam ti, moji Srbi su po mnogo čemu slični Jevrejima, pa ispade i u brzom biznisu.
– Okej – prihvatio je Dejvid. – Odvedi me najpre u hotel.

Majkl se odmah lati telefona.
– Sele! – izgovorio je u slušalicu smešeći se kao dečarac, zapravo, cereći se na svoj način. Imao je sreće da odmah dobije suvlasnicu hotela Alem Zlaticu Zelenović. Družio se sa njom kada je prošli put bio ovde, da bi tek po povratku u Čikago saznao od oca da mu je ona polusestra! Devojka je dakako bila zatečena: otkako je otišao iz Domanovićgrada, više se nisu čuli i otkud sada ovaj poziv? Uz to, obraća joj se kao sestri, što znači da je i on saznao da imaju zajedničkog oca. Pribravši se, upita:
– Odakle zoveš, braco?
– Eto me ovde, of Domanovgrad. Sad ja dođem tamo, vodim moj frend, pliz, rezervaj dobra soba.
– Nema problema, samo izvolite. Da znaš koliko si me obradovao!
– Znam, i ja se radova – ponovo se isceri.

nazad