Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
DODATAK
 
 

 

 


Piše: Zoran Stanojević

VI I VAŠE JA

Kao da vam nije dosta ostalih zavera, i vaši prijatelji su se zaverili i poklonili vam - kao što se desilo meni - svakojake knjige o samousavršavanju i razvoju. Čista besmislica, jasno - kako biste se vi mogli dalje razviti - ali ipak odlučujete da sve to prelistate, tek da vidite šta drugi nalaze u njima.

I tako u jednoj od tih knjiga naiđete na otkriće da i vi, kao i svi ljudi, imate unutra u sebi jedan centar koji je uvek tamo, i nikud ne ide bez vas, a ni vi bez njega, ali čitajući saznajete da to nije dovoljno; čovek tamo mora da otputuje, da taj centar dosegne.

Na osnovu opisa takvih putovanja izgleda vam da tamo nikada niste bili, a to nije dobro, kaže knjiga; to nikako nije dobro.

Slede maglovita objašnjenja zašto preduzimati putovanje u taj vaš unutrašnji centar, i šta da uradite tamo kad ga nađete. Piše još i da svako treba da se "opusti i traga za Mirom u svom vlastitom središtu".

Pa dobro
, pomislite vi, zašto ne. Tim pre što biste, kad ste već tamo, mogli usput da potražite i svoje Unutrašnje Ja, što je u čak dve knjige navedeno kao veoma urgentno.

Nastojite neko vreme da nađete to Unutrašnje Ja, ali se ispostavlja da je ono nekako suviše duboko unutra. Stoga odlučujete da to ostavite za kasnije, a da prvo obavite druge poduhvate. Jer veoma je važno, na primer, nikada ne potiskivati svoja osećanja; u protivnom bi čovek mogao da dobije određene fizičke simptome. Razume se, vi mrzite simptome. Čovek treba da ostane zdrav, a nije zdravo imati simptome. Smatrate da će vam borba protiv potiskivanja osećanja ići lako jer ne želite da potisnete ništa, ali u tom času ne uspevate u sebi da osetite baš nikakva osećanja, te nemate šta da potiskujete, usled čega ne možete ništa da učinite protiv potiskivanja.

Čitajući dalje saznajete da vaše telo i vaš duh vrše uticaj jedno na drugo, što vam se nikako ne dopada. Zamislite samo, iako vi do tog časa ništa o tome niste znali, bez ikakve dozvole, takoreći vama iza leđa, vaše telo i vaš duh utiču jedno na drugo, a sve to sigurno prouzrokuje ko zna kakve posledice.

Ipak, možda bi se u vezi sa tim još moglo nešto uraditi, ali vremena nema jer samo dva pasusa dalje otkrivate da, kao i toliki drugi ljudi, i vi imate mnoštvo starih strahova i depresija koje najhitnije treba pokopati, i to zauvek.

Pokušavate da nađete u sebi neke stare strahove, ali ne uspevate, a to je veoma loše. Imati nepokopane strahove je već samo po sebi dovoljno opasno, a to što ne možete da ih nađete je još gore, jer pre no što ih nađete ne možete ni da ih pokopate jednom za svagda, što se mora učiniti da bi čovek ponovo bio srećan. Ipak, sve je bolje nego ne raditi ništa te, pre no što pokopate svoje strahove, možete barem da "primenite vežbe za relaksaciju vašeg duha", što je takođe neophodno, u skladu sa delom "Vežbe relaksacije za Vaš duh".

Srećom, knjiga kaže da je to jednostavno. Treba samo da pronađete kako funkcioniše vaš nervni sistem, i zašto. Posle toga možete da postanete svoj sopstveni terapeut, i da rešavate svoje probleme sami, što zvuči veoma praktično, a bilo bi i korisno kad biste za to imali vremena, ali delo "O pravilnom disanju" vas podseća da morate na umu da imate i važnije aktivnosti, na primer - ne smete zaboraviti da dišete.

Premda ste uvek verovali da je prilično jednostavno disati - ispostavlja se da to nije tačno. Prelistavajući knjigu o disanju otkrivate da ste od rođenja disali pogrešno. Disali ste praktično kao da biste to samo da otaljate. Disali ste nedovoljno precizno, kao laik, a laici tu nemaju nikakvu šansu. Ali, hvala nebesima, nije prekasno, jer otkrivate da imate talent za disanje. To znate jer ste proverili tokom zdrave šetnje, na kojoj je knjiga dodatno insistirala, i bili ste veoma zadovoljni rezultatom. Disali ste sa krajnjom pažnjom i preciznošću, ali - to je večna muka sa savršenstvom - bili ste u tome previše dobri. Toliko dobri, zapravo, da su vas prolaznici pitali da li vam treba pomoć, ili prosto šta to kog vraga radite. A vi ste im odgovarali da dišete, i objašnjavali da i oni treba da preduzmu iste takve mere, u protivnom će snositi posledice, i da skoro sve posledice mogu da budu opasne, a posledice nedisanja mogu čak i da ih koštaju života. Vi - rekli ste im - vi ste konačno odlučili da dišete, i to ćete činiti do poslednjeg daha, kad god imate vremena za to. Mada, žao vam je što to morate da kažete, vremena neće biti često, jer, između ostalog, još morate da, pomoću Meditacije, nađete svoj "Put ka jednoj dubljoj smirenosti".

Spontane reakcije prolaznika zainteresovale su vas toliko da se vraćate kući, da što je moguće brže pročitate kako da "Čitate i primenite govor tela" pa da možete da razumete druge čak i ako oni, primera radi, beže od vas. Za to, dovoljno je posvetiti se analizi mimike i gestike ljudi oko vas, što i činite, savršeno u skladu sa knjigom.

Za početak analizirate sebe u ogledalu. Istovremeno improvizujete razne spontane opaske, na primer "Dobro jutro" i "Kako ste", i zapažate - tačno kako je to u knjizi opisano - da "vaš govor tela otkriva mnogo više o vama nego što vaše reči kazuju". Očevidno, tek treba da naučite kako da prozrete samog sebe i utvrdite da li govorite neistinu, da li ste nesigurni, i slično, a potom da naučite kako "da primenite svoj govor tela svesno, tako da se ne odajete."

Osećate se nekako iscrpljeno te uzimate sledeću knjigu i otkrivate da treba prosto da "pustite sve da ide svojim tokom". Jeste, da prosto sve pustite, i to morate tog istog časa, kao da i bez toga nemate dovoljno posla.

Koliko ste uspeli da utvrdite to u suštini znači nešto između "dići ruke od svega" i "opustiti se", dakle, što je svakome očevidno, to znači da treba "urgentno odbaciti unutrašnji i spoljašnji balast, i potom živeti bez problema". To morate da učinite bez ikakvog odlaganja jer to je "od temeljnog značaja za vaše telesno i psihološko zdravlje", a, kao što je u knjizi razjašnjeno, baš to je ono što vam je potrebno da "nađete ponovo svoj unutrašnji ekvilibrijum", što je jedini način da se dosegne "more mira i opuštenosti, daleko od svakodnevnog stresa."

Ispada prilično zamršeno. Zaista nije lako istovremeno disati, odbaciti sa sebe spoljašnji balast - ne zaboravljajući pritom nipošto ni unutrašnji - naći iznova "unutarnju ravnotežu", i još, uz to, sve vreme kontrolisati sopstveni govor tela.

Onda nađete u Psihologiji za laike, "koja sve objašnjava tako da to svako može da razume", da vam treba nešto protiv stresa, za šta je, srećom, dovoljno pretražiti vlastitu psihu uz pomoć te knjige. A to vam je potrebno da biste "dosegnuli dubinsko znanje o karakteru", koje znanje ima da vas osposobi da razumete svoju sopstvenu psihu.

To ide teško jer u tu svrhu morate da koristite onu istu psihu koju treba da razumete. Čak ni vi nemate dve psihe, te morate da koristite tu jednu jedinu kao dve, tako da jedna posmatra a druga da bude posmatrana. A vaša psiha odbija, kako bi se to moglo reći, da stoji mirno, tako da možete da je posmatrate, nego se stalno mrda, i meša se u vaše opservacije, i kvari vam rezultate.

Sad, vi priznajete da to možda od vas nije fer, ali nekako vam se čini da ste bili srećniji pre no što ste sve to znali. Sada se znojite i kad za to nema nikakvog razloga, jedva da ikad zaista spavate, a vaša unutarnja ravnoteža je uništena. Vaš tekući govor tela ponaša se kao da je govor nekog drugog tela, i kazuje o vama mnoštvo detalja o kojima vi apsolutno ništa ne znate, te vam prilazi nekakav čudan svet, i ponaša se kao da vi shvatate šta oni hoće od vas, mada to nikako nije slučaj...

Da... vreme je da se pojave nove knjige tajnih dubokih znanja o ljudskoj psihi. Knjige "Kako da ignorišem moj govor tela", pa onda još delo "Unutrašnje ja nije tamo unutra", zatim nešto o sprečavanju samokontrole, i još uputstva koja će vam omogućiti da ponovo steknete sve one stare strahove kojih uopšte niste bili svesni, i da postanete kakvi ste nekada bili - nesrećni, a da ništa niste znali o tome.



DVA SLIKARA

(Odlomak iz romana "Svemirski dnevnik")

Uopšte nijesam imao predstavu kako će sve da se završi, ali kad sam već riješio da prodam slike, htio sam, uzgred, da pozovem sebe i na svoju prvu i posljednju izložbu.

A imalo je šta da se vidi. Slike su mi bile vrhunske, kako skromno kažu oni najstrožiji kritičari. S obzirom na to da su bili u pravu, izabrao sam najbolju destinaciju. Spakovao sam svoje slike i – pravac Sveti Stefan...

Stigao sam dosta rano, dok osoblje poznate galerije još nije uspjelo da bude nadrndano zbog vrućine i svega ostalog.

Nijesam znao da postoji galerija na Svetom Stefanu, ali sam je iz prve pronašao.

Kola sam ostavio tamo, s druge strane mosta, a ja sam ušetao na sveto poluostrvo s rukama u džepovima. Da sam imao bradu i brkove, kačket ili bar lulu duvana, nego ništa. Grlom u jagode. Ali, dobro, znam da mi je pokriće u gepeku. Nijesam se dao upecati kao Fikret Abdić sa tada aktuelnim mjenicama bez pokrića.

Pošto sam dobio vizu za razgovor sa upravnikom galerije, nijesam gubio vrijeme:

"Kad mogu da postavim slike?"
"O, kakva čast", začuo sam ženski vokal i shvatio da je upravnik, zapravo, upravnica.

Odmah se primijetilo da sam joj simpatičan.

Gledala je slike jedne poznate balkanske umjetnice na kojima se baškario ekstremni muški ekstremitet i bila je uvjerena da je ova koristila model upravo svog kolege, zaista misleći da sam tip iz Mačve. Tih nekoliko primisli bilo je dovoljno da već počne da mi čini ustupke i da bude srdačna...

"Došli ste ranije nego što smo vas očekivali. Kako ste putovali? Kako je u Mačvi?"

Priznaću, bilo mi je drago što su me očekivali, ali o kakvoj Mačvi ova trabunja nije mi bilo jasno.

"Galerija je već spremna za vaše postavke i ne morate čekati preksjutra, kako je dogovoreno."

To je, dakle. Došao sam u pravom trenutku da zauzmem nečije mjesto. Niko mi nije tražio ličnu kartu i ja sam lako prihvatio da sam gospodin Ilić od Mačve. Dobro je da su ovdje čuli za njega, ali ga nijesu i vidjeli. Možda ih, bogtezna, nije ni zanimao. A biće najtačnije da je upravnica u totalnoj konfuziji i da su joj samo te bezobrazne dimenzije zapale za oko, ne znajući kako da ih materijalizuje i doživi.

Već isto veče moje slike su visile po zidovima renomirane galerije, a izložbu je otvorio gradonačelnik ovog poluostrva na Jadranu.

Iz razumljivih razloga izbjegavao sam televiziju i novinare, a sjutradan sam neizostavno pozvao dotičnog od Mačve, predstavio se kao upravnica, i saopštio mu da zbog krečenja galerija neće raditi narednih petnaest dana. Koji će mi. Samo da mi smeta.

Još u toku noći sam (ugrabivši da se istrgnem od raspasane, sredovječne upravnice) na svaku sliku docrtao pokoju drvenu kladu i za par dana uspio sve da ih rasprodam. I to po ekstra cijeni!

Kad sam se trećeg jutra probudio, zinuo sam od čuda. To što sam vidio u ogledalu nijesam bio ja, već Ilić od Mačve lično...

Dao sam gas i na vrijeme stigao na Sveti Stefan. Baveći se trgovinom umjetnina, te godine sam na moru zaradio lijep džeparac.

Još čekam svoju prvu samostalnu izložbu.

Perica Jokić

- 13 -