Početna Arhiva Kontakt
   

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Počasni građanin

PRVI DEO

13.

Hotel Alem, nekada pravi dragulj u zabitoj palanci, građen za svetsku elitu, za trgovce koji će dolaziti u Domanovićgrad da kupuju njegov dragi kamen, sada je bez ikakvog sjaja. Fasada s raspuklim malterom nalik na izbrazdanu baru kad presuši, unutra rasklimatan nameštaj koji dotrajava, kuhinja sa skromnim domaćim jelima i uobičajenim roštiljem, izbor pića oskudan. Kada su ga privatizovali Zlatan Prišević i Jezdimir Zelenović, jedan aktuelni a drugi raniji gradonačelnik, namenivši ga svojim ćerkama Zlatici i Mileni, još je nešto značio, ali kako su godine prolazile, tako je i hotel stario a da nije nabrojao bogzna koliko godina. Dve devojke su se trudile da ga održe u životu, ali osim ono malo svežine koje mu je udahnjivala njihova mladost i ljupkost, sve ostalo je bilo protiv njega. U suštini, tu se i nije moglo mnogo učiniti. Planiran kao elitni hotel, bez elitnih gostiju, Alem se pretvarao u provincijsko konačište za putnike koji bi pre tu zalutali nego što bi došli radi nekog važnog posla.

U tom i takvom hotelu, svoje drage goste čekala je jedna od njegovih suvlasnica, Zlatica Prišević. Njihov dolazak se odužio, pa je nestrpljivo šetkala ispred recepcije. Radovala se bratovljevom dolasku, mada bi trebalo da bude ljuta jer joj se nijednom nije javio otkako je prošlog puta napustio Domanovićgrad. Ipak, ona je nalazila opravdanje: ta doživeo je toliko neprijatnosti da je sigurno hteo da zauvek zaboravi ovaj grad. Mnogo više ju je opterećivao njegov drugar, budući da joj je otac napunio uši s predrasudama: ne samo što je Jevrejin, još je i sumnjivi biznismen.

Mnogo toga je palo u vodu kad su se njih dvojica pojavili sa izrazima bezazlenih momaka. Obojica crnpurasti, Majkl poluitalijan po majci, njegov drugar poreklom sa Bliskog Istoka, još tamniji. Odmah je zagrlila brata i dugo ga držala uz sebe, onda ga udaljila, još jednom pogledala i lupila mu šamarčić, prekorevajući ga tako što joj se dugo nije javljao. On se, dabome, cerekao pokazujući radost na svoj način. Onda se okrenuo Dejvidu, koji se smeškao slično njemu, i predstavio ih jedno drugome na engleskom:
– Moja lepa sestra Zlatica, moj najbolji frend Dejvi Levi.

Mi ovde nećemo okolisati opisujući kako su se dvoje mladih koji se prvi put sreću znatiželjno zagledali jedno drugo, kako su im se oči zacaklile i tome slično, nego ćemo odmah reći da je, kako se to danas kaže, između njih vrlo brzo proradila hemija. Ali, dok je u Dejvidu ona nastavila sa svojim procesom, kod Zlatice je odmah naišla na otpor. Namah joj je proletela u glavi genetski kodirana balkanska misao, pojačana očevim upozorenjem, da ona ne sme da naseda na šarm ovog sumnjivog tipa, možda i probisveta. Posle toga, ona je nastojala da bude suzdržana.

Čim su smestili Dejvida u jednu od bolje održavanih soba na drugom spratu, sišli su u restoran na piće. Zlatica je naručila viski i kapućino za sve troje. Za stolom, Dejvid gotovo nije skidao pogled sa Zlatice, ali zbog njegovog bezazlenog osmeha nije mogla da mu se naljuti. Pošto je uverena da Majkla zanima šta je sa Milenom, s kojom se zabavljao kad je bio prošli put, rekla mu je da je njena ortakinja trenutko u prestonici kod majke, ali će ubrzo natrag, neka ne brine.

– Jedva čeka da vidi Milena – raširi ruke Majkl, kao da se sprema za zagrljaj. Pošto srknu kapućino i otpi malo viskija, on dodade: – Vi sad pričajte, ja mora kod baka Lepa, ona u žalost za deda.
– Novica je i moj deda, ali baka Lepa ne zna za mene... i neka tako ostane.

Brat i sestra su se zagrlili, Majkl je još rekao Dejvidu da ga ostavlja u sigurnim rukama i izašao.

14.


Vraćajući se pešice, uputio se ulicama kojima je nekada išao sa dedom Novicom. Prvo mesto koje je lako prepoznao bio je trotoar na kome su onda stajali preprodavci benzina sa plastičnim kanistrama i bocama u gepecima starih juga. Njih sada nije bilo, ali su stajali isti automobili – možda ne baš isti, ali su svakako bili u još jadnijem stanju. Slika se nije promenila, zaključio je Majkl, ali je bar nova demokratska vlast izašla na kraj s tom ružnom uličnom trgovinom. Tragajući za promenama, skrenuo je ka uličicama gde je nekada bio buvljak. Nadajući se da je i taj siromašni ambijent otišao u prošlost, istovremeno je priželjkivao da ponovo vidi sve ono egzotično šarenilo. Kao da mu se želja ispunila. Zagazivši u taj kvart, na početku je naišao na nekoliko tezgica od kartonskih kutija, na kojima su neke drusne žene prodavale donji veš, čarape i bižuteriju. Tri za sto dinara – sačekala ga je ona sa čarapama; donji veš iz Arilja, čist pamuk – reklamirala je druga; kupi nešto za devojku – nudila mu je nakit treća – takav dasa mora da ima zgodnu curu. Tog trenutka Majkl se s nostalgijom seti kako je i njegov deda Novica na ovom buvljaku nudio ukrase od svog dragog kamena i kako je i on sam bio nekoliko dana deo tog biznisa. Na ovom mestu je prvi put sreo Zlaticu, u koju se gotovo zaljubio ne znajući da mu je polusestra. Vraćajući se u to vreme, video je pred sobom nacerenog dedu i zamalo da kupi nešto od bižuterije sa kartona, ali se ipak predomisli – kome bi poklonio taj jevtini šareniš.

Ali i prodavačice su izgubile zanimanje za njega jer su se upravo pojavile prave mušterije. Bila su to dva penzionera, Spira i Đora; sedi, podgrbavljeni, ali još u hodajućem stanju. Večiti polemičari, oni su, šetajući se gradom, a posebno uz obalu reke Mulje, i raspravljajući o svim aktuelnostima, često znali da se šale i na svoj račun. Kad bi se, tako, Đora požalio kako su im penzije sve manje i manje, Spira bi uzvraćao da njima penzije treba da se sasvim ukinu. Oni su čist trošak za državu. Pa oni već trideset godina primaju penziju, još malo pa koliko su radili.

E pa, te neuništive starine sad se nađoše kraj tezge s donjim vešom i prodavačica odmah nađe robu za njih:
– Imam jevtine zimske gaće, na akciju.

Spira uze da pipa jedan par dugih belih gaća, a Đora ga ukori, šta će mu zimske gaće usred leta.

– Sve što je zimsko kupuje se u leto, a letnje u zimu – pouči ga Spira. – Tolike godine si nakrkao, a ovamo si neznalica kako tele.
– Kupuj ako ’oćeš, ne drži govor! – uzvrati Đora.
– Gledam da li su od sintetiku, alergičan sam na veštačko.
– Ne držimo sintetiku! – brecnu se prodavačica. Uze gaće iz Spirine ruke, pronađe prišivenu pantljiku sa deklaracijom i poturi mu je pod nos: – Vidiš, piše pamuk sto posto. Ovo je iz Arilje, nije kinesko.

Spira kupi jedan par, a posle kratkog nećkanja, i Đora mu se pridruži. Dok je uzimala novac od Đore, prodavačica primeti kako su se njene drugarice uzmuvale, počele hitro da trpaju svoju robu u kartonske kutije, pa je i sama dograbila svoju praznu ambalažu i začas je cela tezga sa donjim vešom tu nestala kao da je nikad nije ni bilo. Tri žene su stale ukrug i počele kao da nešto razgovaraju, sve osmatrajući krajičkom oka u pravcu odakle je dolazila opasnost. A nju je predstavljalo dvoje tržišnih inspektora. Oni se trenutak kasnije stvoriše kraj prodavačica.

– A vi, ni luk jele, ni luk mirisale! – obrati im se inspektorka. Njih tri su samo slegle ramenima, kao ne shvataju o čemu ona priča. – Brze ste, nema šta. Dobro, sutra ćemo mi biti brži.

U to davno vreme (jer sve što uđe u priču poprimi patinu davnine!), ulični prodavci i tržišni inspektori igrali su igru ko će pre. Tokom godina, prodavci su izgradili takav sistem odbrane da su sa kilometarske udaljenosti nanjušivali komunalne inspektore koji su gonili nelegalnu trgovinu. U tom duelu, prodavci su opstajali dovijajući se na razne načine, podnoseći i povremene konfiskacije robe i prijave za prekršaj. (Ovde ćemo tek uzgred pomenuti slučajeve kada su se ti dueli završavali miroljubivo: prodavac bi tutnuo inspektorima nešto od svoje robe i ovi bi zažmurili na jedno oko, a bogami i na oba!) Igra koju predstavljamo trajala je decenijama i decenijama: kolikogod se gradsko rukovodstvo (i svakog grada u vasceloj zemlji!) trudilo da suzbije nelegalnu trgovinu, utoliko je ona više cvetala. Mnogi ekonomisti su se ubijali dokazujući kako je postupak gradskih otaca bio naopak: umesto da suzbiju siromaštvo, oni su proganjali siromahe koje je beda nagnala da se bave sitnom, pa ipak nelegalnom, trgovinom. A kako je takvih trgovaca bilo sve više, oni su, ako ničim drugim, i samom svojom masovnošću pobeđivali inspekciju. Sad bi se neko zapitao: a zašto onda gradski čelnici nisu digli ruke od namere da iskorene nelegalnu trgovinu? Odgovor pomenutih ekonomista bio je: a šta bi onda gradski oci radili?! Uostalom, tvrdili su ovi stručnjaci, sve što su u ono vreme i radili gradski rukovodioci, bilo je presipanje iz šupljeg u prazno.

Posle ove kratke pripovedačke diverzije, valja se vratiti na glavni tok radnje.

Majkl je sa strane propratio ovu zanimljivu operaciju sad ga vidiš, sad ga ne vidiš, gde je roba sa tri tezge nestala kao zec u mađioničarskom šeširu, pa je nastavio dalje. Buvljak se širio na nekoliko uličica, ali je njegov centar bila jedna poljana odmah uz Cigan-malu. Taj prostor je bio planiran za neki veliki tržni centar, ali nikako da se projekat realizuje. Možda su se investitori pobojali da ne bi mogli uspešno da konkurišu buvljaku, pa su stvar odložili za neka bolja vremena.

Kako je Majkl išao dalje, uz kartonske, nadovezivale su se i najlonske tezge (prostirke od najlona na trotoaru), a tu i tamo i poneki stočić na rasklapanje. Nezavisno od toga da li je karton, najlon ili stočić, roba je svakojaka, što se kaže, od igle do... ne baš lokomotive, ne i delova od lokomotive, ali od automobila, e to od svakakvih brendova i tipova. Na kartonima i najlonima mahom starudija, na stočićima nova roba: mobilni aparati, baterije svih veličina, muzičke i video kasete i diskete... Jedan je čak prodavao i stare knjige, i to na nekoliko stočića. Majkla privuče naslov Srpske epske pesme – Kosovski ciklus i on se smesta odluči da kupi baš tu knjigu. Tamo u Čikagu, na saborima pred pravoslavnom crkvom, vrlo često je neko recitovao narodne pesme o kosovskim junacima i on je odavno želeo da ima jednu takvu zbirku. Koliko, pitao je prodavca.

– Sto dinara, momak.

Majkl izvuče iz džepa pet dolara. Prodavac vide priliku da utrapi još par knjiga, pa u najlonsku kesu ubaci još i zbirke o hajducima i uskocima i o Prvom srpskom ustanku. I kupac je bio prezadovoljan jer će se u Americi podičiti kako je nabavio čak tri prestižne knjige.

Spira i Đora su sad bili ispred panoa s naočarima za bolji vid i za sunce. Đorine naočare za čitanje su već duže vreme bez jedne drške (umesto nje, Đora je vezao uzicu koju zamotava oko uveta), pa je odlučio da kupi nove. Spira pak slabo vidi sa svojim naočarima, biće da mu treba veća dioptrija.

– Koliko su ti? – pita Đora prodavca.
– Dvesta dinara.
– U kinesku radnju sto pedeset.
– Toj su kineske. Ovoj su turske. Čiča, ti bar znaš šta je carigradska roba, kolko imaš godine, mora da si živeo pod Turci.

Đora se nije uvredio. On voli šalu, pa uzvrati prodavcu:
– Za malko, ali moj tatko je rođen u tursko. – Onda se okrenu Spiri: – Će kupujemo li?
– Da kupujemo – prihvati Spira. – Momče, daj dva para, jedne od četiri, a druge od tri ipol dipotrije, od ovaj model.

Prodavac izdvoji dva para, ali ne zna koje su za koga.

– Glej ovakoj, momče – poče Đora da mu objašnjava originalnu kombinatoriku. – Sad si uzmi šrafcigerče i izvadi na oba para levo staklo, pa ga zameni. – Pošto ga prodavac gleda začuđeno, Đora sa osmehom, ponosan na svoju i Spirinu domišljatost, nastavi: – Prosto kako pasulj: Spira poslabo vidi na levo, a ja bolje. Na njega stavi staklo četiri, a na mene tri i pol.

Spira i Đora su likovali zbog svoje lucidnosti. Prodavac ih pohvali uz blagu ironiju:
– Svaka čast, momci!

Majkl je sa nekoliko metara udaljenosti propratio i ovu scenu. Bili su mu simpatični starčići, pa se sve vreme dok su oni trgovali cerekao. Pri tom se setio poslovice koju je čuo od dede Novice: "Siroma’ čovek, živ đavo!"

Majkl oceni da se dovoljno zadržao na buvljaku. Video je šta je video, za proteklih nekoliko godina gradić kao da se nije pomakao s mesta. Ali kako se udaljavao, pred očima mu je rasla dedina slika s onim svojim cerekom. Bio je on i trgovac na buvljaku, i juvelir sa nakitom od vlastitog dragog kamena, i pronalazač rudnika koji je godinama tresao Domanovićgrad. Nema šta, deda je bio poseban! Za svakog potomka veliki je izazov bar dosegnuti, ako ne i nadmašiti pretka. On, Majkl, tek je srednjoškolski nastavnik likovne umetnosti u tamo nekoj čikaškoj školi, pokušava nešto da postigne sa svojim slikanjem, ali daleko od toga da se probio. Možda je i njegov teren Domanovićgrad. Prošli put kad je ovde boravio, isprva su mu pridavali ne mali značaj, slali ga čak na Kosovo da sklapa biznis, da bi u jednom momentu – da li zato što se nije snašao, ili nije imao poslovne sreće – sve krenulo naopako i on završio u zatvoru. A onda su ga proterali. Sada mu se pruža nova prilika. Jedva da je stigao, a već ga bivši gradonačelnik ponovo saleće. Ovog puta ne sme da omane. Ako već oni hoće da ga ponovo uvuku u svoju igru, spreman je da zaigra mnogo pametnije. Ne pada iver daleko od klade, nije on tek tako unuk posebnog Novice Spasića!

Sa svoje strane, Đora je krajičkom oka sve vreme pratio Majklovo kretanje. Dugo se pitao odakle ga zna, da bi se na kraju, kad je momak krenuo sa buvljaka, dosetio. Odmah salete Spiru:
– Znaš li koj je onaj momak?
– Ne, i što da me zanima?! – brecnu se Spira.
– Seti se, Spasićev unuk! Onomad su ga oni tvoji esesesovci proglasili za američkog špijuna.
– Što, da možda neje? I sad se tu nešto šunja! Ne znam kako je smeo da se vrati... Ali kod ovi tvoji novodemokrati sve može da prođe, i špijuni, i lopovi. Lopovi se s lopovi druže, tako ti je bilo odvajkad.
– Ma ’ajde, Spiro, ja se samo šalio, a ti odma u golemu politiku. Dečko sigurno došao na dedinu sahranu.
– Tamo ga nesam video – ne da se Spira.
– Pa dobro, zakasnio, daleko je Amerika.
– Amerika nikad neje daleko! – značajno će Spira. – Ona je svud prisutna.

S novim zimskim gaćama i novim naočarima, te i nakon zanimljive polemike, Spira i Đora su ispunili svoj dan i zadovoljno napustili buvljak.

nazad