Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Počasni građanin

PRVI DEO

17.

 Boban Zelenović – Šerif bio je i dalje načelnik SUP-a u Domanovićgradu. Kao neki legendarni šerif na Divljem zapadu. Kako je zadržao funkciju, to je ipak priča za sebe.

Kad su pobedili na izborima, novodemokrate su posmenjivali mnoge lokalne rukovodioce, ali policija je ostala po strani, iako je logično da nova vlast najpre preuzme organ sile i gonjenja. Povrh toga, novi gradonačelnik Radiša Šopalović je svojevremeno bio obećao Šerifu, kad ga je ovaj pritvarao kao vođu opozicije, da će ga, čim dođe na vlast, degradirati i poslati na ulicu kao običnog pozornika. Kao i mnoga druga, i ovo predizborno obećanje se nije ispunilo. Isprečio se koalicioni partner Zlatan Prišević, koji nije dao Šerifa, ali i Radišino partijsko rukovodstvo iz prestonice, odakle mu je stiglo upozorenje da mnogo ne talasa. "Ali mene je taj supovac hapsio!" "Svakako nije bilo ništa lično, radio je svoj posao", uzvratili su mu iz partijske centrale. "I ja sad treba da sarađujem sa svojim dželatom!" nije baš razumeo Šopalović. "Dželat je prejaka reč, Šopaloviću, a dobri profesionalci trebaće i tebi", poučili su ga iz centrale. I tako je Radiša prihvatio Šerifa, da bi ovaj jednoga dana ušao u njegov kabinet i odmah prešao na stvar: "Izvinite, Šopaloviću, ono nije bilo lično. Nadam se da ćemo uspešno sarađivati. Za sve što smatrate da treba, tu sam."

Jedno je da se sam povučeš, a drugo da te smene. Šerif nikako nije mogao da zamisli da ga smenjuju i degradiraju, pa se svim silama borio da ostane na svojoj funkciji i u izmenjenim odnosima. Mada, reklo bi se da je normalnije da se prihvati poraz ako je već bitka izgubljena. Reklo bi se, da ne gospodari sujeta. Kad neko zasedne u vlasti, vremenom počne da veruje da je nezamenjiv. Tako se ocećao i Šerif, a tako se i ponašao. Njegova druga strana ličnosti, potisnuta, povremeno je izranjala i dovodila ga u dilemu da li uopšte ima smisla baviti se nimalo popularnim poslom koji je njemu dopao. Pratiti ljude, kontrolisati, optuživati, hapsiti... A mogao je u životu da se bavi daleko lepšim poslom, dizajnom, za šta se i školovao. Da oblikuje stvari, da im udahnjuje lepotu i primamljivost, da se iznutra oseća ispunjenim, čak srećnim. Ti trenuci, kada je želeo da skine sa sebe plašt sile i represije i tako razgolićen zapliva u umetničke vode, bili su ipak sporadični. Tek kratkotrajni odušci, da bi prevagnula ona druga strana sa mnogo više prednosti. Na primer, na jednoj strani je lepa vila kraj reke Mulje, na drugoj stančić u nekom soliteru ili udžerica na periferiji. Na jednoj strani moć i poštovanje (ljudi ti se klanjaju, a pomalo i plaše), na drugoj ti si sitna riba, niko i ništa. Neki će reći da se srećno može živeti i u udžerici, i da nije neka fora da te se ljudi plaše. Tako se može razmišljati sve dok se ne iskusi život u luksuznoj vili i oseti moć i počast. Hajde, recite ko je taj ko bi sišao sa vrha na koji se već izdigao? Sve dok si iznad drugih, osećaš da si vredniji, jači. Dominacija je prirodna pojava, važna i u životinjskom svetu. A čovek je, što se kaže, jedna strašna životinja.

Te dileme u Šerifovom životu, koje su se samo povremeno javlja, uvek su bile kratkotrajne i on je bez ikakvih posledica mogao da nastavi sa svojim poslom.

I sad, ništa logičnije da čovek na mestu moći odmah sazna da su u grad stigli Amerikanci. Lepo što je tu Novičina ćerka Slađana, ali njega mnogo više zanimaju ona dva momka. Prošli put je on lično otpremio mladog Spasića u Prištinu kod onog Jevrejina Levija, a evo njih sada u njegovom gradu! Biće zanimljivo saznati zašto se vratio Majkl, ako je već jednom bio proteran. Naravno, on, Šerif, samo je vršio svoj posao, postupajući po instrukcijama iz prestonice. Da se lično pitao, njemu je taj momak čak bio simpatičan, uprkos tome što se spetljao sa njegovom polusestrom Milenom. To mu je malo zasmetalo, posebno kad su o toj vezi počela govorkanja po kuloarima SUP-a, ali on ne samo da nije imao uticaja na Milenu, nego je smatrao da ne treba da se meša, ona je odrasla devojka.

Novost je novost i Šerif hoće da je podeli sa onim koga će to najviše zanimati, a to je Milena.

– Sele – nazvao ju je mobilnim; ona je već bila u kolima na povratku iz prestonice u Domanovićgrad – kaži dragička! Stigao je... pogodi ko.

Ona je znala, već ju je obavestila Zlatica, ali se nije otkrila da bi saznala šta je sad naumio njen brat policajac. On je često predvidiv, mada ponekad zna da iznenadi originalnom brljotinom.

– Ništa mi ne pada na pamet – uzvratila je.
– Mislio sam da će odma’ da ispališ. Tvoj lepi Amerikanac!
– Misliš Majkl Spasić.
– Jeste, tvoj nekadašnji dilber. Nadam se da stara ljubav zaborava nema, pa zato...

Nije završio jer mu je Milena upala u reč, ne krijući ironiju:
– Znam, imaš zadatak za mene: da izvučem od njega s kakvim špijunskim zadatkom je sada došao!
– Ma idi, sele, kakva špijunaža! – ublažavao je situaciju Šerif. – Ne radi se tu ni o kakvom zadatku; naprosto, kad budeš sa njim, a verujem da ’oćeš, sasvim prirodno će saznaš šta ga je ponovo privuklo ovde. Pa ako ’oćeš da mi kažeš, kaži, ako nećeš, nemoj.
– Ne brini, braco, svaku tajnu koju saznam, ti ćeš prvi čuti – nastavila je Milena s ironijom.

18.


Staro društvo – Zlatica, Milena i Majkl – pojačano Dejvidom, dovezlo se podno Belih stena. Pred njima se uzdizala strmina na čijem vrhu su se belasale stene, a ispod njih neke oronule barake. Dejvidu je ovakav predeo nalikovao na prizore sa Divljeg zapada iz kaubojskih filmova.

Krenuli su uzbrdo. Momci su bili u majicama i pantalonama od džinsa, devojke letnje razgolićene – majice bez rukava i kratke suknje. Pošto je bila na štiklama, Milana uze Majkla za ruku, koliko da olakša sebi pentranje po kršu, više da ga dodiruje. On joj stisnu ruku, čak i previše, toliko da je ona morala da mu uputi prekoran pogled. Dejvid bi da iskoristi priliku da se približi Zlatici, pa i on uhvati za ruku svoju partnerku. Ona najpre istrže ruku, ali kad on ponovo pokuša, ona mu dozvoli da je pridržava. Iz toga je zaključio da je led ipak počeo da se topi.

U jednom trenutku, Majkl se odvoji od Milene i poče da traži zanimljive kamenčiće. Već i sam radoznao, Dejvid mu se pridruži, zagledajući se znatiželjno u svaki primerak koji bi podigao sa zemlje. U igru se uključuju i devojke i tako nastaje trka ko će naći atraktivniji kamenčić.

– Vidi što je ovaj sladak! – uzviknula je Zlatica.
– A gle ovaj kako se šareni! – hvalila se Milena.

Dok su stigli do napuštenih baraka, već su svi napunili ruke raznobojnim kamenčićima. Tu su, već zadihani, posedali na jednu stenu.
 
Poigravajući se kamenčićima sa dlana, Majkl krenu da objašnjava Dejvidu da je brdo na kome se nalaze, nazvano Bele stene zbog svoje beline, otkrio njegov deda Novica. Brdo je, naravno, postojalo, ali njegov deda je prvi dokučio da njegov kamen ima dragocenu vrednost. Dejvid je bacio još jedan pogled na beličasto stenje i upitao da li je neko stručan potvrdio da je ovaj kamen dragocen. Jeste, odgovorio je Majkl, nadležni institut iz Beograda za mineralogiju, koji je analizirao uzorke sa Belih stena i izdao potreban sertifikat. Njegov deda ništa nije radio površno, o svemu je vodio računa, pa čak i o plasmanu proizvoda. Zbog toga je putovao u Istanbul i tamo sklopio ugovor sa firmom koja će, za početak, plasirati proizvode od domanovićgradskog dragog kamena. Ako je sve to dobro uradio njegov deda, zašto onda rudnik ne funkcioniše? – uputio je logično pitanje Dejvid. Zar to ne pokazuju i ove napuštene barake blizu kojih oni sede. Povukao se Turčin, izdao, objasnio je Majkl, a bez te karike u lancu, eksploatacija dragog kamena je ostala na klimavim nogama. Kasnije se u dva navrata pokušalo sa obnovom rudnika, ali je socijalistička (ili kako se u Americi potencira – komunistička) organizacija proizvodnje u oba slučaja zatajila.

Slušajući sebe kako slaže činjenice, Majkl se divio svojoj domišljatosti. Koliko je Dejvida uverio u svoju priču, još nije dokučio, ali da sam u nju veruje, već nije bilo dvojbe. Nije li tako i njegov deda Novica najpre sam poverovao u svoje epohalno otkriće, pa onda u to uverio i domanovićgradsko i prestonično rukovodstvo. Majkl se ponosio što je nasledio dedine gene.

– Da bi se krenulo u eksploataciju, biće potrebno novo ispitivanje ovog kamena – zaključio je Dejvid kao pravi biznismen. – Možda od strane nekog neutralnog, evropskog ili američkog instituta.
– Svakako – složio se Majkl. Kako je malopre uzleteo, tako se sada i spustio na čvrsto tlo. Bio je od takvog kova da je čas mogao da leti, čas da korača, a da se pri tom ne oseća kao dvostruko biće.

Na tome se završio "poslovni" deo izleta. Usledilo je spuštanje, bolje reći jurnjava nizbrdo. Mladi parovi su, naravno, opet morali da se drže za ruke, sad još čvršće jer je to zahtevala sila gravitacije, a biće i sila biologije...

nazad