Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Počasni građanin

PRVI DEO

19.

Zlatan Prišević je u ranim popodnevnim satima nazvao svoju ćerku telefonom, bio je nestrpljiv da čuje o čemu su Amerikanci razgovarali na Belim stenama, da možda nisu doneli kakvu odluku.

– Pominjali su i vaš kamen, ali ne bih rekla da su nešto konkretno odlučili – uzvratila je Zlatica.
– Ako i nije nešto konkretno, možda je naznačen neki pravac budućeg delovanja. Da li bi mogla da mi malo detaljnije opišeš kako je tekao razgovor?
– Ne mogu, tata. Jednostavno, oni su o tome razgovarali na engleskom, a ja, kao što znaš, tu nisam baš potkovana. Stvarno mi je žao, ali ne mogu da ti pomognem. A i ne sviđa mi se uloga prijateljice koja špijunira. Majk je drag mladić, a i onaj drugi, Dejvi, takođe...
– Video sam ga, drag je, ali... Zar misliš da su došli da se šetkaraju po Domanovićgradu i Belim stenama onako, iz čistog hira?! Odrasla si, misli svojom glavom. Ti možeš koliko hoćeš da mi prebacuješ da te uvlačim u tu rabotu, ali ja to sve radim radi dobra ovog mesta i ovog naroda. Valjda me toliko poznaješ.

Možda je on u pravu što se tiče brige o gradu, mislila je Zlatica. Pa ipak, koliko ona poznaje svog oca, on se ni u ovu igru ne bi upustio bez lične koristi.

– Dobro, tata, videću šta mogu – zaključila je solomonski.

Sličan razgovor su vodili i Šerif i njegova sestra Milena.

– Kako prođe izlet, sele?
– Onako kako ti zamišljaš, braco.
– Teško da ja mogu da razumem vas mlade, mene je vreme pregazilo.
– Ako ti kažem da smo se držali za ruke, hošeš li opet da ga proteraš!
– E baš si pakosna! Znaš i sama da je za to proterivanje stigla direktiva iz prestonice.
– A kakva je sada direktiva odozgo?
– Nema još. Možda još ne znaju za njihov dolazak, mada sumnjam...
– Ništa lakše, ti ih upoznaj, pa ćeš dobiti još neki orden.

Milena je aludirala na priznanje koje je Šerif pre nekoliko godina dobio za dobro oganizovan doček Vođe i doprinos u slučaju Američki špijun. Uvidevši da sa lajavom sestrom neće lako izaći na kraj, on odluči da prekine ovo nadgornjavanje.

– Dobro, sele, ti si najpametnija! Sad mi samo reci da li su momci razgovarali o rudniku. Samo toliko.
– Jesu, ali mrka kapa.
– Šta to znači?
– Jevrejin hoće da dovede svoje eksperte da provere naš dragi kamen.
– To znači da je ipak zainteresovan.
– Ako ti tako misliš.

20.


Sve informacije o kretanju Amerikanaca slivale su se u kabinet gradonačelnika Radiše Šopalovića. Ako je dugogodišnji prvi čovek grada Zlatan Prišević bio namazan svim bojama, nije ni bivši advokat bio jednobojan. Nakon svega, kucnuo je čas da on preuzme inicijativu. Pozvao je kod sebe svog zamenika Zlatana Priševića i načelnika SUP-a Bobana Zelenovića – Šerifa. Sastanak je upriličio rano, već u osam sati ujutru, telefonskim pozivom.

Zlatan i Boban su se gotovo sudarili pred vratima gradonačelnikovog kabineta. Tek tada su skontali da će obojica prisustvovati sastanku. Pošto su pregradna vrata koja su razdvajala kabinet od konferencijske sale već bila otvorena, sva trojica su prešli u veću prostoriju. Za stolom ih je čekala kafa sa kiselom vodom. Ovoliko ljubazan doček je poprilično iznenadio Zlatana i Bobana, u gradonačelniku su naslutili Danajca.

Postupajući po modelu starih majstora pripovedača, mogli bismo i mi, bar u kratkim crtama, da prikažemo ovaj gradski trio. Radiša je bio visok i suvonjav tip, uvek elegantno obučen, valjda navika iz advokatske prakse kad je bilo uputno pojavljivati se pred sudom i klijentima besprekorno odeven. Za razliku od njega, Zlatan je bio dežmekast i proćelav, mada i on stalno u odelu, kravati i beloj košulji. Ono što je posebno privlačilo pažnju na Šerifu, bili su njegove guste i crne brčine, kojima je pomalo i ulivao strah, pogotovo klijentima koji su dolazili kod njega na saslušanje.

– Iako nisam ranije najavio ovaj sastanak, ništa hitno – počeo je Radiša izokola. – Jednostavno, neko vreme se nismo sastajali, a dosta toga se nakupilo o čemu bi trebalo da razmenimo mišljenja.

Zlatan i Šerif su se pogledali, ali nijedan od njih da se prvi uključi u razgovor. Iako nisu stigli da se konsultuju, obojica su pretpostavili zašto ih je Radiša tako hitno pozvao. I tako, sva trojica znaju temu razgovora, i sva trojica se prave Toše.

– Pa šta ima novo? – nastavlja Radiša.

Gosti se opet pogledaše, kao ko će pre. Zlatan prebaci lopticu na Šerifa. Ovaj nema kud. Pošto je zaključio da gradonačelnik i ovako sve zna, najbolje je da krene iz sredine stvari.

– Ako ćemo iz mog delokruga, onda su ti to Amerikanci. Onaj Novičin unuk, koji je ovde boravio i pre nekoliko godina, eto ga u društvu sa svojim drugarom Jevrejinom, koji je tada bio u Američkoj misiji u Prištini.

Radiša klima glavom, ne pravi se da je previše iznenađen tom vešću. Onda se okrene ka Zlatanu. I ovaj više nema potrebe da okoliše.

– Kako reče Šerif, pored našeg Majkla, sad nam je u poseti i onaj Dejvid Levi. Ja sam onda slao Majkla u Prištinu kod tog Jevrejina, jer mi je predstavljen kao pripadnik bogate poslovne familije, da nešto pokuša oko našeg rudnika. Pošto sam jednom već započeo tu stvar, čim su se sada pojavili, sastao sam se sa njima da vidim s kakvom su namerom došli. Hteo sam, Šopaloviću, danas da dođem kod tebe i da ti referišem, ali si me ti preduhitrio.
– Nije bitno ko je koga preduhitrio, važno je da doznamo suštinu: šta planiraju momci koji su došli izdaleka?
– I planiraju, i ne planiraju – neodređeno će Zlatan. – Ne mogu da se uhvate ni za glavu, ni za rep.

Tu Zlatan pogleda Šerifa, očekujući njegovu potvrdu.

– Pa i ja tako nalazim. Ali, pratićemo mi njih, od nas neće mogu ništa da sakriju.

Tri najmoćnija čoveka u gradu, pošto su pretresli situaciju sa svih strana, dogovorili su se da se pomno prate Amerikanci, pa ako se ukaže bilo kakva šansa za ulazak američkog kapitala, da se zgrabi i nikako ne ispušta. Ma kakvi bili lični interesi i ambicije svakog od njih, oko stranih investicija nisu se bitno razlikovali. One su jedini izlaz iz zaostalosti, jedini modus vivendi. (U to vreme, svakom stranom investitoru poklonili bi se ne samo najmoćniji ljudi u Domanovićgradu, nego i u čitavoj državi. Strani investitor je imao tretman Boga koji je sišao sa neba.)

Čim su se razišli, tri gradska čelnika su počela da tumače postignuti dogovor (po starom običaju svojih sunarodnika) svaki na svoj način. Dovoljno je reći da ta tumačenja nikako nisu mogla da budu identična. Svako je smišljao kako steći prednost nad drugima, kako poentirati, zabiti gol suparnicima. Biti onaj koji će doneti dobrobit gradu i zemlji, svojoj partiji i sebi. Makar ta borba bila i za slamku, ali je treba prvi dograbiti.

(Znam da će mi se zameriti da se isuviše bavim političkim poslenicima, da sam maltene opsednut politikom. A gde je tu čovek? – pitate vi. Zar se literatura ne bavi ljudskom dušom? Slažem se. A zar političari nemaju dušu? – sad ja pitam vas. Videli ste koliko se naprežu, koliko daju sebe, svoj um, svoje emocije, napose i svoju dušu. Izgaraju, glože se, podvaljuju jedni drugima, jedu se iznutra i međusobno grizu. I sve to ne zbog babinog zuba, već radi viših ciljeva, pa bili oni narodni ili lični. Zar to nije poniranje u ljudsku psihologiju? Meni je zapalo da opevam dušu tih kreatora naše stvarnosti i vizionara naše budućnosti – zar imam prava da odstupim? Koliko ja sudim, nemam.)

nazad