Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
DODATAK
 
 

 

 


Nove knjige ­

Spreman za udarce

Strogo za javnost
Perica Jokić
Alma - Beograd, 2016

Ko se glaska na bilo koji način neće biti pošteđen! Ko ulazi u ring mora računati na udarce, bilo koje vrste! Ne znam da li je ovo aforizam, ili parafraza aforizma koji nije moj, ali mi je dao šlagvort da rečem nekoliko riječi o aforističaru i pro­fe­so­ru Perici Jokiću.

Aforizmi su i one kondenzovane misli Heraklitovih Fragme­nata. Dakle u aforizmima nesumnjivo je da postoji filozofska osnova koja bukne na spoljašnji utisak i otisak, i tom istom brzinom se ugasi ta misao. I Heraklitovi Fragmenti nose u sebi visoki stepen nerazumljivosti u prvom susretu sa njima.

To isto dešava se i sa aforizmima koje piše Perica Jokić i koje objavljuje već trideset godina, počev od avgusta 1986. kada mu je objavljen prvi aforizam, najprije na talasima Radio Beograda, a onda i u Ekspres politici. U tom hodu on pokazuje svoju višeznačnost, i svoju originalnost.

Kod prvog susreta i čitanja njegovih aforizama osjetio sam visoki stepen ambivalencije, kao da i za njihovo prevođenje do stepena jasnosti postoji nekoliko puteva. To je dobra strana njegovih aforizama tako da se čitalac mora zaustaviti na svakom od njih jer ne može tako lako da se opredijeli, kojim putem više i kraće stiže do onoga što navodno aforističar želi da kaže! Dakle, ta ambivalentnost kod čitalaca nije istovjetna sa takozvanom njegovom neodlučnošću, koje on nije svjestan jer je djelo stvoreno po principu kratkog spoja između njegovih čula i onoga što percipira i osjeća, i misli koja mu sine kao munja u datom trenutku jer nije bilo mjesta za razmišljanje kako će aforizam biti izgovoren, odnosno napisan i po svoj prilici on ga nije dotjerivao. Filozof je takva stanja zabilježio obraćajući se mislima ovako: "...Elektrizma plamom ti paraš čovjeka!" Ova misao našla je svoje mjesto i kod Heraklitovih fragmenata koji su nastali u skladu sa teorijom njihovog tvorca, takvom brzinom, kojom se i razumiju!

Jokićevi aforizmi, za razliku od nekih aforističara u koje ubrajam i Heraklita, imaju jednu dimenziju više. Imaju moralnu osobenost. Heraklit je saopštavao na taj način antropološke istine, kao aforizme, koje čine temelje ove civilizacije, na kojima se ona održava, i život u njoj! Heraklitovi aforizmi su naučne istine vječnosti, i njene preteče i filozofske potvrde saopšteni u imperativnoj formi: to je tako i drugačije ne može biti! U tom pogledu je on i prorok na nivou beskonačnosti!

Moralni diskurs koji se provlači kroz Jokićeve aforizme više je nego uočljiv, poučan, tačan odnosno istinit u svim saznanjima koja nose sa sobom. Kao na primjer: Neću da izađem na izbore. Mogao bi neko zbog mene i da pobijedi.

Iako on ima satiričnu aromu, on je više moralna prepreka sadržana u odgovornosti, i strahu da on ne bude neki okidač koji će odlučiti ko će pobijediti. On za sebe čuva teren ko god pobijedi, jer ta pobjeda nikada ne može biti ni indiferentna niti sterilna u smislu savršenstva! Vjerovatno da negdje u dubini ili blizini svog genetskog koda neki od čuvara njegovog hoda kontrolišu izgovorenu riječ, nekad i u snu, a nekmoli na javi.

Obično se misli da su aforističari ljudi koji dobro funkcionišu sa cinizmom kao stepenom intelektualnog i duhovnog nivoa, ali aforizmi Perice Jokića više su utemeljeni u moralni dogmatizam koji ima svoju određenost. To naravno ne ide na uštrb kvaliteta njegovog aforizma, naprotiv, on aforizmom nosi i neku naučnu istinu za koju bi mnogi mogli staviti potpis, kako oni u kojima ova riječ prebiva, tako i oni kojima je riječ upućena.

Tako u aforizmu Ta politička diskusija je izazvala pravu revoluciju u razvoju psihijatrije Jokić govori o neprevaziđenoj istini koje nije morao da bude svjestan dok je pisao, ali znamo da i nesvjesni sadržaji kao i lapsusi, pa i neke greške, nose sa sobom istinu. Ovaj aforizam bi mu bez ikakve zapreke potpisao i sam vladika Rade njegovim aforizmom ...i pletenje bezumne skupštine... Bezumnost je psihijatrijska oznaka!

A aforizam: Sav svijet je protiv nas, samo se mi nešto dvoumimo! Pun pogodak! Ovom aforizmu nepogrješiv je njegov vlasnik! Tumačenje, može biti domaća satira koja dvojako ujeda, oba ujeda su otrovna! Pitaćete se koji ujed? Pa oba sa mogućom greškom; kako god bilo! Ovaj aforizam je najrječitiji kad ćuti? Zaustavite svoju pažnju na njemu, provjeravajući svoje odgovore u sebi, za sebe, u tišini srca, čekajući da se ono probudi, jer istina je veća u logici srca nego u logici mozga!

Kad smo već kod srca, posebnu pažnju privlači sljedeći aforizam: Potpuno sam se prilagodio sredini. Srce mi je u peti, a glava u torbi. Naš dobri vojvoda Draško iz Mletaka nije ni slutio da će ga naslijediti jedan aforističar iz Berana koji nije išao u Mletke, on obznanjuje gotov, domaći proizvod, doduše uvežen, zna se odakle! Draška su jednom opomenuli da to nije baš tako, prećuta i proguta poruku: Viđećete!

Moja namjera nije da tumačim sve ono što je pisac rekao ili nedorekao, odnosno slutio u ovom svom obimnom i sadržajnom djelu u kome sam nesumnjivo uživao u stilu kazanih misli, i bogatih asocijacija!

Prof. dr Jovan N. Striković


Život kao (ne)volja i predstava

Lek protiv smrti
Milan Todorov
Čarobna knjiga - Beograd, 2016

Čitaoci aforizama i priča Milana Todorova naslućuju već u naslovu njegovog romana prvenca ironičnu distancu ne sa­mo prema likovima već i prema temama, uključujući i mega-temu smrt. I doista, nagoveštaj koji slutimo iz naslova potvrđuje se dosledno duž celog romana – iako u literarnom prostoru Eros zauzima mnogo više mesta, čak je i domi­nantni lajtmotiv čitave romaneskne strukture, neprestano je, poput senke, u njegovoj blizini i Tanatos. Tihi dah Tana­tosa osećamo za vratom i literarnih junaka i nas čitalaca čak i tamo gde je na videlu Eros u punom sjaju svoje pojavnosti. No, ko pre pročita prikaz nego delo, na osnovu upravo kaza­nog može da pomisli da je reč o lamentiranju nad životom, o tragičnom doživljaju sveta i života. Naprotiv, ovde nema patetičnog žala što nije drugačije nego što jeste. Drugim rečima, pisac je intelektualac u znaku skepse a ne saz­najno-moralni optimista, poput takozvanih angažovanih pisaca. On veruje u ono što čulima i umom razabira, diskretno se distancirajući od svih optimističkih projekcija, od samohodne nade pojedinaca do društvenih i državom poduprtih poduhvata.

Roman u prvom licu jednine (ich Form) je najzahvalnija forma da se sa čitaocima uspostavi bliža veza – osećamo se kao neposredni posmatrači svih stanja i zbitija – ali pisac je daleko i od pomisli da tu vezu intimizira i tako na najlakši način pridobije čitalačku naklonost. Kao što se ironijskom distancom čuvao patosa jakih emocija, dragih većinskom čitaocu, tako je izbegao i da lik i sudbinu naratora profiliše pozitivnim osobinama i nezasluženim udarima sudbine, što su dva glavna taktička literarna sredstva identifikacije čitalaca sa naratorom. Pisac je u oba slučaja išao umetnički zahtevnijim putem, zovom strategije a ne taktike.

Obično pisci za prvi roman biraju lakši put, kao stilsku vežbu za buduće romane, ali Todorov nije išao linijom manjeg otpora ni u mladosti, sa prvim zbirkama aforizama. Aura vrhunskog aforističara obavezivala ga je i u suočenju sa kvantitativno antipodnim žanrom, da skoči iz poetike najmanjeg u poetiku najvećeg književnog žanra. Tu visoku zahtevnost, literarni zadatak najvišeg ranga, nalagalo je i obrazovanje glavnog junaka – srpski jezik i svetska književnost, spojeni sudovi neograničenog kapaciteta: prvi obavezuje na maksimalnu pismenost i leksičko-sintaktički maksimum; drugi na umeće koje sublimira poetike svih prostora i vremena.

No, kako diferencirati svoj autorski glas u nemogućnosti neposrednog uvida u današnju nepreglednu spisateljsku produkciju? Podsetimo se, vidik globalnih razmera već duže od pola stoleća, već od izuma off-seta, a kamoli od masovne prakse digitalne štampe, nije moguć. Do dvadesetog veka svi intelektualci i drugi ambiciozni čitaoci mogli su da prate književnu produkciju čitavog sveta. Weltliteratur – Geteova kovanica za sve knjige vredne pažnje i van svog državnog i jezičkog prostora – bila je čak znak prepoznavanja obrazovanih ljudi. Poslednjih godina, međutim, godišnje se u svetu štampa više od milion knjiga beletristike! Ne samo intelektualci drugih struka, već ni vrhunski specijalisti – univerzitetski profesori književnosti i književni kritičari – ne mogu da prate ne samo svetsku već ni literarnu produkciju svog jezičkog prostora. Primera radi, u našoj, u svakom pogledu pa i u pogledu književnog stvaralaštva skromnoj državi, samo na konkurs za NIN-ovu nagradu stigne po dvesta romana, a štampa ih se još bar toliko. A koliko tek knjiga pesama?! Dodamo li i knjige priča, drama, eseja, aforizama – više od hiljadu. Šta tek da kažemo za džinove poput Rusije, Amerike, Kine, Francuske, Nemačke, Italije...?!

Ovaj meta-teorijski izlet ukazuje da savremeni pisac može imati uvid u književnu radionicu samo vertikalnim presekom i intuicijom; metodom horizontalne indukcijske analize ne bi stigao da upozna ni fond lokalne biblioteke. Hegelov(sk)a čuvena metoda trijade: teza, antiteza, sinteza, genijalna kao zamisao, ima danas praktično nultu vrednost – moglo bi da je praktikuje samo svevideće božansko biće.

Todorov se opredelio za poetički koncept koji modernu osećajnost tematizuje preplitanjem introspekcije i pojavno zgusnute događajnosti. Sva zbivanja sagledavamo presekom unutarnjeg monologa naratora i odziva tog glasa u drugima, kao u nekom makro-ogledalu.

Roman je sazdan od niza poglavlja bez naslova, to je venac od fragmenata vrlo različitih dužina – neki su čitave priče, a neki su aforistički sažeti. Različite dužine i vremenske inverzije doprinose dramaturgiji i dinamici romanesknog toka.  Paralelizam između zbitija koncentrisanog oko glavnog junaka-naratora i njegovog unutarnjeg monologa kao neprestanog prepleta lične percepcije stvarnosti i autorefleksije priziva nam analogiju sa razvojnim romanom (Bildungsroman) poput Jada mladoga Vertera, ali taj utisak podupire samo prosede. Ovde nema nikakvog razvoja osim vremensko-starosne horizontale, pukog protoka vremena. Nema ni takozvanog razvoja ličnosti – dubljih promena u naravi i karakteru – ni progresivne ni regresivne tranzicije društva.

Na delu je ono što filozofi zovu rđava beskonačnost, Ničeovo večno vraćanje istog. Vrlo je raširena predrasuda da je skepticizam glede ličnog i društvenog, a time i opšteljudskog razvoja fenomen modernog doba. Naprotiv, misao o esencijalnom kontinuitetu  spada i u lajtmotive drevnih mislilaca, a nije retka ni u Bibliji – setimo se Knjige propovednikove: "Što je bilo, to će biti... i nema ničeg novog pod Suncem." Čovek doduše raste i od deteta postaje odrasli čovek pa starac, ali zadržava svoj mentalno-moralni kontinuitet, poput biljaka i životinja. Greške koje činimo u mladosti i u starosti nisu doslovno iste, ali u dubljoj vizuri nismo mnogo pametniji – robujemo istim socio-psihološkim mehanizmima i zamkama tokom čitavog života. Toga je veoma svestan naš romanopisac, ali njegovo razočarenje što ljudi nisu bolji nadilazi socio-psihološke uzuse, ličnu i kolektivnu pamet i moralnost – to je skepticizam metafizičkog nivoa. Ako bismo se poslužili književnom analogijom – a to često čini i narator, koji je studirao i domaću i svetsku književnost – pisac se između Eshila, Sofokla i Euripida opredeljuje za poetiku ovog poslednjeg. Eshil je, setimo se, prikazivao svet po mitskom modelu, Sofokle je prikazivao ljude kakvi bi trebalo da budu, a Euripid – kakvi jesu, daleko od ideala. Treći gorostas ove čuvene trojke dramatičara duboko je uviđao tanušnu moć razuma u odnosu na presudnu moć emocija i strasti u ljudskom biću. Njegova Medeja kaže: "Mi znamo šta je dobro, al` ne marimo za to!"

Fragmenti su ovde i psihološke i strukturalno-poetičke jedinice. Zato su katkad aforistički kratki, a katkad dugačke i široke priče. Dužina je srazmerna značenjskom kapacitetu fragmenta. Time što ih pisac ne imenuje postignut je dvostruki, naoko protivrečni, efekat – i njihova međusobna nezavisnost i kontinuitet životnog toka u literarnoj projekciji.  Drugim rečima, mi živimo jedan život, ali taj jedinstveni kontinuum razlomljen je u bezbroj delova. Život neprekidno pulsira smenjivanjem jina i janga, sabirom jastva u svemu gde iole ima naše znatiželje i opažajnosti, energije i kontemplacije, s jedne strane, i našim difuznim razlivanjem u sve na vidiku našeg duhovnog i čulnog dosega. Otuda naša čitalačka analogija sa Šopenhauerovom mega-metaforom, naslovom njegovog čuvenog dela "Svet kao volja i predstava".

Iako diskretna i često zapretana u tekstu, citatnost je bitan značenjski i dramaturški činilac strukture romana. Nju podrazumevaju obrazovanje i lektira naratora, pa je u funkciji profilisanja njegovog lika, a indirektno je i u funkciji duplog dna samog romanesknog štiva: nivo čiste događajnosti ima i svoju autorefleksiju. Ako tome dodamo i nevidljivo treće oko – autora – pred nama je troslojno literarno zdanje: govor same građe, (auto)refleksija naratora i diskretan (kontekstualan, između redova) govor samog pisca.

Kad imaju pred sobom naratora koji u većoj ili manjoj meri liči na pisca, pogotovu kad je delo u "ja-formi", čitaoci su skloni da ih u što većoj meri identifikuju. Traganje za tim paralelizmom je atraktivno i u čitavom svetu pomodno, ali nije metodološki ispravno. Narator je statusno lik kao i svi drugi i potpuno je nebitno da li i koliko liči na autora. Kao i svi drugi likovi romana, i lik naratora je plod autorovog ličnog i književnog iskustva, njegove maštovitosti i kapaciteta njegove inventivnosti. Samo to i ništa više – što bi rekao Edgar Alan Po.

Naslov golica pažnju – čitalac bi da spozna i primeni na sebi taj volšebni lek iznad svih lekova. Pokazuje se, međutim, da je i taj lek granični slučaj između jeste i nije – gljiva kombuha jeste besumnje lekovita za neke boljke, ali daleko od toga da bude lek protiv smrti. I ovde imamo diskretnu ironičnu distancu prema mitski intoniranim vizijama – i ovo je samo jedna u nizu implikacija da je prošlo vreme vreme takozvanih velikih priča (istorijsko-političkih vizija i projekata).

Roman Lek protiv smrti je verna slika našeg vremena, života i društva i pojedin(a)ca bez velikih ciljeva i poduhvata, s onu stranu morala, što bi rekao Niče. Pol Burže je takvo stanje društva i duha vremena nazvao dekadencijom. Iz te vizure, u svetskoj literaturi našeg naratora percipiramo kao duhovnog potomka naratora Zabeležaka iz podzemlja Fjodora Dostojevskog, a roman kao celinu sa Remarkovim Na Zapadu ništa novo. No, davno je uočeno da svako poređenje hramlje, da nikad nije uputno bez ostatka. Naš narator je daleko od optimizma, ali ne zadire toliko u nihilizam kao narator Zabeležaka, više je umereni skeptik. Kao što ni sa Remarkovim čuvenim delom naš pisac ne deli u tolikoj meri zasićenje životom (tedium vitae) koliko indiferentnost prema društvenim zbivanjima i sistemu vrednosti. Ukratko, naš pisac je na sredokraći između optimizma i pesimizma. Ne meša se direktno u posao čitaoca već mu podastire ono što vidi, čuje i razabira uz pomoć naratora.

Ko prvo čita pogovor/predgovor, može da pomisli da je pred nama neki filozofski roman-esej, neko suvoparno mudrovanje. Daleko od toga! Za taj varljiv utisak kriv je način čitanja određenog tumača, uvek sveden na njegovu osnovnu znatiželju. Tragajući za implicitnom intelektualnom potkom i misaonim valerima, nismo istakli ono što je najbitnije, da je pred nama pre svega roman velike čitalačke prijemčivosti.

Roman se čita lako, napisan je u pitkom i pitoresknom stilu, prizori se smenjuju modernim tempom. Imamo pred sobom zanimljive likove i biografije, manje ili veće lične i porodične drame; potresne smene generacija i istorijskih epoha... A po menjanju partnera u hodu i obilju erotskih scena, roman ima čak i elemente pikarskog romana. Roman jeste mudar, ali po implikacijama, između redova. Nije esejizacija beletristike, kako se to teoretski kaže, već lepa književnost sa mislima o malim i velikim tajnama života. U tom pogledu je srodan sa svojim velikim prethodnicima u našoj književnosti – romanima Danila Kiša i Davida Albaharija...

Roman Lek protiv smrti je mnogo više od nagoveštaja velikog  romanesknog umeća, to je, uvereni smo, veliki početak velike serije.

Vitomir Teofilović

- 7 -