Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
DODATAK
 
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Počasni građanin

PRVI DEO

21.

Iako najstariji od domanovićgradskog trija, Zlatan Prišević je posedovao neuporedivu hitrost. Prvi je otputovao u prestonicu da u centrali SSS-a predstavi adut s kojim bi stranka na predstojećim izborima imala značajnu prednost. Nije hteo da se istrčava ni pred generalnim sekretarom, ni pred šefom kabineta, ni pred kim u središtu partije. Čekao je novog lidera, mladog i energičnog Dejana Ivića. S bombom koju donosi, ništa sa drugom garniturom rukovodilaca.

Čekanje se odužilo. Ivić je, u svojstvu vojnog ministra u koalicionoj vladi, bio na važnom sastanku u Generalštabu, sa delegacijom iz neke arapske zemlje, biće da se ugovarala prodaja naoružanja, u prvom redu tenkova i školskih aviona. Zlatan je, već nestrpljiv, ponovo upitao Ivićevu sekretaricu da li je šef obavešten ko ga čeka, na šta mu je ona uzvratila da ga je lično obavestila i da je on rekao da će požuriti koliko može. Uzgred je upitala hoće li još nešto da popije, pošto je već dobio kafu i kiselu vodu. Najpre je odmahnuo rukom, a onda odsekao: viski sa ledom, ako ima. Bilo ga je i uskoro se pred njim našla čaša u kojoj su pucketale kockice leda oblivene žutkastom tečnošću. Kao stari partijski kadar, Zlatan je bio ubeđen da bez razloga nije ostavljen da toliko dugo čeka, ali se pribojavao da se nešto nepredviđeno ne desi i on mora kao pokisao natrag u Domanovićgrad, ili da provede noć u nekom hotelu kao trgovački putnik, da bi se sutradan ponovo pojavio ovde.

U neki kasni popodnevni sat, evo ti najzad zaobljenog malog šefa, po izgledu reklo bi se da je mlađi Zlatanov brat. I pre no što se pojavio, među personalom je zavladalo mobilno stanje. On nije ušao nego uleteo. Najpre mu je prišao šef kabineta i nešto prošaputao blizu uha, na šta mu je šef klimanjem glave odobrio. Potom su mu prilazili još neki saradnici, da bi i sa njima razmenio kratke replike. Tek onda je došao red na sekretaricu, ona mu je nešto prošaputala i pokretom glave pokazala na ćošak sekretarijata gde se pritajio Zlatan Prišević. Ivić je bacio pogled ka njemu, pa otvarajući tapacirana vrata svog kabineta, zamahom glave pozvao gosta da uđe za njim. Unutra su se rukovali, da bi mu Ivić pokazao rukom da sedne za konferencijski sto, sad će on, samo da se javi. Potom je, prišavši pozamašnom pisaćem stolu od orahovine, podigao slušalicu, telefonirao. I taj razgovor se Zlatanu otegao. Najzad, evo seda brat bratu preko puta.

– Mogao si da se najaviš, Zlatko, ne bi ovoliko čekao – počeo je razgovor šef Ivić. – Ali, biće da je nešto hitno, pa da čujem.

Zlatan je krenuo poizdaleka: zna se da oni dole imaju rudnik od posebnog značaja, da je triput otvaran pa zatvaran, samo je on lično, zajedno sa bivšim vođom učestvovao u otvaranju, da bi se poslednji put umešao i neki američki špijun...

– Znam – prekinuo ga je šef. – Sve to znam, ne moraš da se vraćaš unazad. Bitno je šta sada, i šta ubuduće, je li tako? Znam, Zlatko, i da su kod vas dva momka iz Amerike. Došla maca na vratanca!

Tog trenutka Zlatan se osećao kao pokraden. Kako šef zna? Odakle cure vesti? Onda se dosetio: sigurno se istrtljao onaj policajac Šerif, pohvalio se nekome u prestonici kako opet hvata neke američke špijune. Pošto je izgubio prednost nosioca dobre vesti, njemu, Zlatanu, preostaje da naglaba o nečemu što se već zna, da izigrava naoštrenog mladoženju čija mlada više nije nevina.

– Nešto imaš na umu, čim si prevalio toliki put – prenu ga Ivić. Onda pogleda na sat, po čemu Zlatan zaključi da treba požuriti.

Pošto mu je volja bila splasla, Zlatan je nastavio ne baš poneseno. Ali, kako je tekla njegova priča, tako mu se o moral podizao. Ako triput nije uspeo, ne znači da njihov rudnik neće četvrti put. Ukoliko dođe američki kapital, sve se menja. I dosad bi uspeli da su imali kapital. S planom ponovnog otvaranja rudnika, mogu se dobiti mnogi glasovi u Domanovićgradu, ali i u celoj zemlji. On je, šef Ivić, mlad čovek, ali svejedno zna da su na domanovićgradskom dijamantu ranije uvek dobijani izbori.

– Jedini problem su novodemokrate, i oni će Amerikance vući na svoju stranu – reče na kraju Zlatan.
– Neka, oni samo mogu da se kite tuđim perjem – rezonovao je Ivić pomalo cinično. – Svi znaju da domanovićgradski dragi kamen pripada nama, esesesovcima. Ako se mora, guraćemo zajedno projekat, namicati investicije, ali na kraju, kad uđu pare, svi će reći da je to naša zasluga. Ti dole drži stvar, mi ćemo odavde, pa kom opanci, kom obojci!

22.


Na povratku iz prestonice, dok je zavaljen u sedištu kraj svog vozača razmišljao o svemu i svačemu, Zlatan se iznenada setio nečega što je godinama bilo bačeno u zaborav. Svojevremeno, dok je Novica Spasić bio idol Domanovićgrada, lokalni vajar Adam Rezić izradio je, koliko se seća, Novičin kip u prirodnoj veličini. Još tada je trebalo da bude postavljen negde u gradu, ili bar ispred fabrike Alem, ali kako je Novičin poduhvat propao, tako je i njegov kip skrajnut, da bi vremenom pao u zaborav. Adam Rezić je bio uvaženi umetnik u gradu, njegova dela, kao što su Oslobodioci Domanovićgrada i Heroji obnove i izgradnje, te i bista najvećeg domanovićgradskog prvoborca i revolucionara, pa prvog posleratnog predsednika opštine, Velimira Majstorovića, i danas stoje razmešteni po gradu. Oslobodioci nadvisuju brdašce iznad grada, graditelji dominiraju u parkiću na obali Mulje, dok se Majstorović smestio na ivicu centralnog gradskog trga Car Lazar, u blizini Bele palate. Dva spomenika koja su slavila oslobodioce i graditelje nekako su se lakše izvukla nakon povratka na višepartijski sistem, kada su novi revolucionari krenuli da ruše sve što je simbolisalo komunističku epohu, ali je malo nedostajalo da spomenik Majstoroviću bude srušen, poput Titovih, ili Lenjinovih i Staljinovih po bivšem socijalističkom prostoru. No, iako nisu više držali vlast, esesesovci su stalno bili blizu nje ili je delili sa novodemokratama, pa su uspeli da spreče rušenje obeležja herojske prošlosti.

Mora da još čami Novičin kip negde u nekom ćošku ateljea Adama Rezića, rezonovao je Zlatan. Adam je preminuo valjda pre nekih desetak godina, pa je atelje preuzeo njegov sin Gvozden, takođe akademski skulptor, koji je dotle živeo i radio u prestonici. Kako se i zašto mlađi Rezić odlučio da svoju karijeru nastavi u provinciji, bilo je raznih nagađanja. Pričalo se da se razišao sa ženom, glumicom, koja je zadržala i stan i dvoje dece, pa on nije imao kud nego da se vrati u rodno mesto, gde je imao i kuću i atelje. Iako se njegovo stvaralaštvo cenilo u umetničkim krugovima (imao je veći broj samostalnih i grupnih prezentacija, da bi njegovi radovi stizali i na inostrane izložbe), pričalo se i da se nije baš uklopio u velegradu, da mu je bila potrebna izolacija kako bi mogao da se potpuno usredsredi na svoj rad. Za razliku od oca, koji je stvarao u duhu socrealizma, Gvozden je otišao skroz na drugu stranu – u avangardnu umetnost. Bio je to klasičan sukob koliko na ideološkom, još više na generacijskom planu. Kad sin hoće da nadvlada oca, on radi nešto suprotno. I dok su Domanovićgrađanima Adamovi manje-više realistički ratnici i udarnici bili razumljivi, Gvozdenove skalamerije su ih odbijale. Šta i kako on radi, video je tek poneki koji bi se prišunjao da proviri u Gvozdenov atelje, a jednom je mlađi Rezić i priredio izložbu u hodniku osnovne škole. Priredio bi ipak bila krupna reč, jer je Gvozden, na višemesečno nagovaranje od strane nastavnika likovne umetnosti da se deci pokaže moderna umetnost, najzad poklekao i dozvolio da se u školu prenesu tri njegova rada. Koliko god se nastavnik likovnog upinjao da svojim vaspitanicima približi savremeno vajarstvo, deca su Gvozdenova metalna čudovišta zaobilazila kao da su sami đavoli, a kad su se ponavikli na njih, počeli su po njima da zakačinju svoje jakne i torbe kao da su vešalice, dajući im tako upotrebnu vrednost. Mlađi Rezić je, naime, radio isključivo od starudija, najčešće gvožđa, zbog čega je morao da šparta po otpadima čitavog kraja. Čak je putovao i u prestonicu u potrazi za komadima koji bi se uklopili u skulpturu koju je trenutno radio. Njegovi likovi, napravljeni od zavarenih komada raznog otpada, mnogima su ličili na strašila iz bostana. Zato je i Gvozden slovio za čudaka. Tome je doprinosio i njegov izgled: išao je, sav zarastao u bradu, u umazanoj i ofucanoj odeći kakvu ne nose ni najgori klošari. A otkako mu je pre koju godinu umrla i majka, živeo je sam, kao pustinjak, pa je i to izazivalo podozrenje među meštanima. Viđali su ga retko, jednom mesečno kad je u svom kombiju išao u velegrad po materijal, kada se viđao i sa svojom decom, i jednom nedeljno kad je svraćao u obližnju samouslugu po namirnice, u šta je spadala i obavezna gajba piva.

Pravo sa puta, Zlatan se dovezao u Rezićevo malo dvorište. Gvozden je bio u svom ateljeu, bolje reći bravarskoj radionici, gde je zavarivao neki deo sa celinom, pa su svud oko njega letele iskrice. Videvši gosta, odložio je alat i sasvim prirodno izgovorio izvolite. Najmanje što je očekivao Zlatan, bilo je normalno ponašanje poznatog gradskog čudaka. Kasnije, kad je ponovo porazmislio o mlađem Reziću, zaključio je da je on samo umetnik koji živi u nekom svom svetu.

Kip Novice Spasića, izvajan u glinu koja se dobrano osušila i spekla, nisu baš lako pronašli ne samo zbog toga što je stajao u zabitom ćošku, nego i stoga toga što je bio pokriven čaršafom, nekada belim a sada više crnim. Biće da ga je tu opremio stari Rezić kad je već izgubio svaku nadu da će njegov rad ikada ugledati svetlo dana, biti na nekom prometnom mestu gde će mu se diviti mase prolaznika.

– Moja je ideja, Gvozdene, da mi ovu Adamovu skulpturu ipak postavimo negde u gradu – otkrio je Zlatan svoju zamisao stojeći pred glinenim Novicom Spasićem. – Novica je nedavno preminuo, pa ako nismo mogli ranije, sad je prilika da mu se odužimo.

Gvozden je samo klimnuo glavom. Pošto je ponovo prekrio skulpturu, okrenuo se svom poslu.

Nije proteklo mnogo vremena, a Zlatan je uspeo da nagovori gradonačelnika da se negde u gradu nađe mesto za kip zaslužnog građanina Novice Spasića. Možda Radiša Šopalović ne bi pristao na to da nije imao u vidu njegovog unuka Majkla, koji im je doveo potencijalnog investitora iz Amerike Dejvida Levija. Dva doglavnika su se dogovorila i da se kip da nekoj umetničkoj livnici koja će ga izliti u bronzu.

nazad