IN-OUT
 
DODATAK
 
 

 

 


IN memoriam

Raša Popov
(1933-2017)

Manje poznati Raša Popov

Raša Popov je pola stoleća bio naša medijska zvezda, čarobnjak koji je zračio sa malih ekrana, pre svega mališanima, ali i gledaocima starijih generacija. Kazujući nam naučne tekstove na šaljiv i maštovit način, Raša je vrhunski ostvarivao čuveno Horacijevo pedagoško geslo: "Najbolje se uči kad se sastave poučno i zabavno." Svi znamo Rašu kao TV-zvezdu, retko ko da je i dobar pisac. Zabavljač je stavio u zasenak književnika.

Imao je renesansnu znatiželju. U svojim emisijama nije glumio istoričara, fizičara, biologa, on je stvarno i bio istoričar, fizičar i biolog... Kada sam, pre dve decenije, organizovao tribinu o Miloradu Paviću, Pavić je poželeo da jedan od učesnika bude f i z i č a r Raša Popov. Zamolio sam ga za telefon tog Raše jer znam samo Rašu pisca, a on mi je uzvratio: To je taj isti Raša. Pisac koji je i sam bio naučnik – književni istoričar, prepoznao je u književniku Raši i fizičara.

Jedna dramatična ali svetla epizoda iz Rašinog života dodala je gas njegovoj naučnoj znatiželji. Evo kako se to dogodilo: Raša je 1968. godine, u vreme studentskih nemira, bio novinar na televiziji i dobio je zadatak da dođe na zbor Filološkog fakulteta i da napravi TV reportažu o demonstrantima kao neprijateljima države. Kad je Raša na licu mesta video da tadašnji studenti (potonji poznati profesori i pisci) Đorđije Vuković, Adam Puslojić, Predrag Čudić, Milisav Savić, Jovan Delić, Miroslav Josić Višnjić, Ibrahim Hadžić, Vojislav Donić, Miodrag Radović... nisu nikakvi neprijatelji, odbio je da napiše optužujući tekst. Za kaznu je iz informativne redakcije prebačen u naučnu. Eto kako, ironijom sudbine – govorio je često Raša – nekad kazna postane nagrada.

Uporedo sa Rašom šoumenom i Rašom popularizatorom nauke, tekao je od rane mladosti i Rašin književni razvoj. Na samom početku bio je i pisac i politički aktivista, što je prirodno za mlade nakon rata – da doprinesu napretku društva svakog dana u svakom pogledu. Ubrzo je uvideo da mu politika ne leži. "Uzvikujem ja danas", sećao se tog perioda Raša, – "uzvikujem celog meseca, cele godine: Živelo anti-ovo, Živelo anti-ono, dok jednog dana ne shvatim: kako može da živi nešto što ima samo osobinu protiv, to je nonsens, to je anti-protivno zdravom razumu!

Raša je ubrzo postao i zauvek ostao liričar. I kad je pisao satire i političke drame, Raša je u duši bio liričar.

Teško je i nabrojati šta je sve Raša pisao. Najčešće pesme, ali i priče, drame, bajke, eseje... Rašin opus se, grubo uzev, može podeliti na knjige za odrasle i knjige za decu. I jedan i drugi korpus su čitave biblioteke. Knjige za decu su u ringišpili znanja, zabave i smeha. 

I knjige za odrasle su vrlo raznovrsne i žanrovski i stilski.

Raša se odrekao tada vladajućeg soc-realizma i pre no što ga je isprobao. Još kao dečak je razabrao da se jedno govori a drugo radi, da tu nema ni s od socijalizma, ni r od realizma. Raša je stilove gradio u saglasju sa pristupom temi: od neoromantizma u lirskoj poeziji i realizma u svojim autobiografskim evokacijama i hronikama, do brutalnog, minimalističkog naturalizma i ekspresionizma u opisu moralnog rasula društvenog i pojedinačnog, u literarnoj vivisekciji sive zone svakodnevice, skrivene pod plaštom velikih parola. Poput Hemingveja, i Raša je otkrio da se iza velikih reči najčešće kriju šuplje reči i prazna obećanja, naivnima radovanja. 

Ovde neće biti govora o Raši kakvog većina nas poznaje – pitomog, maštovitog i razbarušenog pisca za decu, njihovog omiljenog zabavljača, čudotvorca i naučnika. Ni o Raši kao lirskom pesniku i hroničaru svoje mladosti, piscu dirljivih uspomena o Drugom svetskom ratu i poratnom opasnom vremenu, kada se i te kako moglo nagraisati i apsom za reč platiti. Ovde će biti reči o Raši kakvog mnogo manje znamo, o njegovim knjigama koje su nepoznate široj javnosti. To su knjige prožete žestokom kritikom našeg doba, prožete crnim humorom, pune ironije i sarkazma. Taj korpus mogli bismo nazvati Rašinom antiutopijom. Neke naznake sumorne vizije sveta nalazimo već u Rašinim ranim radovima – u dramama "Orman od istorijskog značaja" i "Novi čovek na cvetnom trgu" i nije slučajno što su te predstave zabranjene, ali je dubinu društvene i čak planetarne krize Raša dramatično doživeo tek u poznijem stvaralačkom dobu i opisao je u zbirci pesama "Lažljiva usta istine, epu "Đavolji disident" i "Spevu o tranziciji".

Raša je veoma poznavao i utopiju i antiutopiju. Ranije utopije manje-više su označavane kao plemenite ali nerealne vizije, kao projekcije ljudskih želja i nada, a ne kao vizije realne budućnosti. No, nakon pada Berlinskog zida i uklanjanja sa svetske scene i drugog velikog totalitarizma – komunizma, japanski futurolog Fukujama se ponadao i tu nadu celom svetu obznanio: nastupio je kraj istorije, prošlo je zauvek vreme neravnopravnosti, ušli smo u društvo harmoničnih odnosa. Kratko vreme ta poruka je prigrljena u celom svetu, no ubrzo je ocenjena kao preuranjena. Raša Popov, međutim, ne samo što ju je smatrao preuranjenom već i sasvim pogrešnim čitanjem savremene civilizacije, optimizmom bez pokrića. Umesto da se smanjuje jaz između bogatih i siromašnih, u šta su ubeđeni optimistički futurolozi srodni Fukujami, taj jaz se, po Raši, sve besomučnije uvećava a gro čovečanstva se pretvara u moderno roblje:  Dovešćemo države do apsolutne tačke / U njima sve će leći pod zakon opšte pljačke / Zakonodavci biće prevaranti rogati /// Poslušnička će vlada pred zverima ležati / Siromasi smoreni u pustinje bežati. (Iz pesme Raj sve dalji)

Naše društvo se odlično uklapa u taj vajkadašnji svetski trend:

Od Srba živi dobro ko je ćar namlatio / Il se na vrhu tajno ko parazit klatio / Prvi imetak u bescenje džaba platio / S đavolkom rogatim se u kolo uhvatio.
(Iz pesme Bednici i profit)

A lako se uklapamo jer smo odavno razorili svoj patrijarhalni moral i vrlinu smernosti: Beskonačno daleko od nas su krotka bića / Kod nas se krotkost smatra osobinom slabića. (Iz pesme Kraj krotkosti)

Raša nam odaje i većinski san snova – tajnu bogaćenja. Taj put je trnovit, naročito na početku: Prvi milion im je bio težak beščastan // Obično su dužnika čelnim metkom molili // Javnosti neko višeg ranga ih je štitio / Stranački predznak ih je na reveru kitio /Drugi milion im pao s neba sa lakoćom / Ni pokvarenošću ne delovahu ni zloćom // Njima se srce masa ganutljivih otvori / Milosrđe ih krasi javni su dobrotvori // Bivši direktor nekad "tranzicionar" bude / Što najpre stvorio je nezaposlene ljude / Pa tu istu fabriku za džaba otkupio // Dok nezaposleni ko lišće tonu u treset / Novi gazda stekao fabričetina deset / Dok nezaposleni noćivaju u šahtu / Uništavalac klasa kupio novu jahtu (Iz pesme Od prvog miliona do milijarde).

To je samo deo tajne, dovoljan da bi se ušlo u imućnu družinu. A da bi se stekao status velebogataša mora se stvoriti poseban, genijalan plan: Evo plana što plamti u mojoj brižnoj glavi / Uvoziću sve ono što se u zemlji pravi. Jer sve što je naše ništa je prema svetskoj industriji, šta vredi delo prostih radnika i seljaka na brdovitom Balkanu?!

A šta nam za to vreme radi javnost? Čuje li se glas novinara i naučnika? Možda bi se čuo da se nije ućutkao: Ako se o tom išta u štampi bude čulo / Pisaće da je propalo jer je bilo trulo / Naučnici ne mogu biti važniji od nas / U biznismena je moć i sveopšti državni spas (Iz pesme Veleuvoznik).

Nije posmrtno slovo prilika za širu analizu Rašinog književnog umeća, reći ćemo samo da se naša kritika ne samo obrukala već i ogrešila o njega – pošto nije bio ni konzervativni tradicionalista ni pomodni hipermodernista, nije pripadao ni jednom od glavnih tabora naše književne scene, ostao je na margini kritičke pažnje umesto da po svom humanističkom angažmanu i osobenim prepletom tradicije i modernog senzibilteta, zavičajnog i planetarnog, bude u žiži te pažnje...

U sazvežđu Rašinih knjiga posebno mesto pripada pesničkoj retrospektivi njegove životne putanje, knjizi neobičnog naslova – "Život je sladak, brate, ko bi želeo na groblje da ga prate". Naslov liči na grafite iz naših sirotinjskih romskih naselja, ali nije – sirotinja je svuda slična – to je grafit još iz daleke 1965. godine, iz londonske četvrti Sweet cottage (Slatka koliba).

Zajednički imenitelj svih pesama ove zbirke je večni dual život - smrt. Knjiga je himna životu i ljubavi, a temi života pesnik je pristupio obratnim putem, od ušća ka izvoru, od suočenja sa smrću. Sa kraja života osvetljava se čitav njegov tok, od kolevke do groba. U tom kolopletu tema i dilema koje život znače dva motiva se posebno ističu: motiv mrtve drage i lično suočenje sa smrću. O preminuloj supruzi Raša je ispevao pesme koje lepotom i snagom osećanja prizivaju u naše poetsko pamćenje Dantea i Beatriče, Petrarku i Lauru, Orfeja i Euridiku... Isto nas ozračje pozitivnom energijom obasipa i iz pesama koje tematizuju borbu sa smrću, večni sukob Erosa i Tanatosa, neizvesno putešestvije života kroz minska polja njegovih neprijatelja, od ratova i bolesti do neumitne starosti. Pesme o lekarima kojima je Hipokratova zakletva nalog srca a ne spoljna obaveza su prave himne toj plemenitoj profesiji, pre svega hirurzima, čijih dva milimetra levo ili desno donose život ili smrt.

Vitomir Teofilović


- 16 -