Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
DODATAK
 
 

 

 


Piše: Vitomir Teofilović

SKICA ZA KNJIŽEVNI PORTRET

VESNA DENČIĆ

Literarne preokupacije Vesne Denčić su toliko raznovrsne da bi trebalo sačiniti čitav niz portreta da bi se predstavilo njeno stvaralaštvo. Stoga ovde neće biti reči o njenoj poeziji, prozi, esejistici, prevodilaštvu, kao ni o izdavačkoj delatnosti, već samo o aforizmima, koji spadaju u vrhunske i zato su uvršteni u mnoge naše i strane antologije. A ako računamo sve žanrove kojima se bavi – pre svega aforizme, a potom kratke priče i pesme – Vesna je zastupljena u više od pedeset zbornika i antologija. Upravo ovih dana u SAD je izašla antologija naše satire od Domanovića do naših dana, u koju su uvršteni aforizmi prve dame naše satire.

Poput većine pripadnika Beogradskog aforističarskog kruga, i Vesna je startovala u devetoj deceniji proteklog veka i odmah se vinula u vrhunsko jato najjače aforističarske lige na svetu.

Iako je društveno-političko stanje, ne samo kada je Vesna počinjala svoju spisateljsku delatnost već i sve vreme potom, iziskivalo kritički odnos prema vlastima, i zato su naši aforističari prevashodno satiričari, Vesna nije dopustila da je nevesela stvarnost omeđi prostorom satire. Pišući žestoke crnohumorne žaoke na račun režima, istovremeno je pisala i lirsku prozu i poeziju, kao i aforizme širokog tematskog dijapazona, a i u mnogim njenim satiričnim aforizmima naziremo i meditativno-poetsku notu. Tu širinu motivacije naziremo već iz naslova njene prve knjige aforizama – U društvu se ne šapuće – objavljene 1987. Iako knjiga-prvenac, imala je i dubinu opservacije i stilsku lepotu. Prosto je neverovatno koliko je tako mlada spisateljica – knjigu je objavila u 24. godini, a neke od aforizama napisala više godina ranije – imala dubokih kritičkih opservacija o suštini sistema, uvida nasuprot tada ne samo dominantnoj nego jedinoj na sceni – njegovoj samoidealizaciji i propagandi na svakom koraku. U vreme kada je naš politički poredak – takozvani samoupravni socijalizam – visoko kotiran, čak smatran i uzorom ne samo kod nas nego i u svetskim relacijama, Vesna, naoko naivnom iskrenošću, tihim glasom, kao da se preslišava, gotovo šapatom kazuje: Šteta što se ne razumem u politiku. Imala bih mnogo toga da kažem. Kada su se svi našem političkom modelu ćutke divili, ona pravi diskretnu diverziju te idile – imala bi mnogo šta da kaže. A razlog zašto to ne kazuje nije njeno navodno nerazumevanje u politiku, već što je kritička misao opasna. Tu opasnost Vesna nam ne saopštava tonom kivnog građanina već metaforično, diskretnom ironijom: Za one koji su imali šta da kažu nađen je alibi. Fenomenalna daljinska metafora za blisku opasnost.

Kako se, u načelu večna, idejna borba okončala uskoro po uspostavljanju novog poretka? Da se ne bi dokazivala pred neupućenom i nedokazivom svetinom, klasno rečeno: masom, koja bi mogla da pita sve i svašta, politička vrhuška se oslonila na ideološke autoritete: Idejna borba sprovedena je citatima. Čitava istorija je okončana jednokratnim činom. A da bi se sva budućnost ukinula, odnosno zaštitila od navodne revizije i mogućnosti povratka na staro, dobila je trajnu legitimaciju – bespogovornu odanost idejnim vođama, odnosno sprovodnicima i čuvarima njihovih svetih ideja. A svete ideje se, po definiciji, ne menjaju, one vrede zauvek...

No kako je došlo do pada sistema sa proklamovanih nebeskih visina i nakon krvave borbe za bolje sutra? Cinično zvuči, ali je tačno – ostao je žar borbe, bolje sutra se pretvorilo u srećno danas: Na žaru borbe napraviše dobar roštilj.

Očigledno je, bolje sutra nije još svima jednako, ali doći će i ostatku društva njegovih pet minuta. Tu opštu futurističku paradigmu propagande, buduću sreću svih, mlada spisateljica je vizionarski naslutila: Kad dođe naših pet minuta, satove će vratiti unazad. Drugim rečima, sreća za sve bila bi iz ideološke perspektive uravnilovka, dekadentna pojava koja bi dovela do jednakosti između avangarde i klasno nesvesnih narodnih masa. Bolje sutra je fenomen koji se vizuelno može predstaviti jedino kao asimptota, krivulja koja se uzdiže ka određenoj visini ali je nikad ne doseže.  Asimptota je alibi-figura za večno odlaganje cilja i večno opravdavanje sredstava. Krivca za ovu viziju istorije kao ponavljanje rđave beskonačnosti Vesna  nam predočava paradoksom pomračenja vida naspram jake svetlosti: Svetlu budućnost pomračuje sjaj zvezda. Ovde nam je politička vrhuška predočena figurom piramide, a zna se da se njen vrh završava jednom tačkom. Ta magična tačka je sublimacija svemoćnog subjekta, svevidećeg oka, oca tvorca i najvećeg sina naroda. To volšebno biće može se opisati samo bleskom munje, urnebesnim kliktajem podanika: Biografija u kratkim crtama: On!

U iskonskoj žudnji za pravdom svi mladi sveta su gnevni na vlast i političare kao glavne krivce za sve društvene nepravde, a narod se mahom poima idilično, kao nemoćna nevina žrtva. No da li je narod, budući da je gotovo stopostotna većina društva, sasvim nedužan za svoj status? Vesna ne gaji romantičarske iluzije o narodu i samo nam predočava kako ga vide oni gore, okupljeni oko Onoga: Iz ptičje perspektive, narod je tako mali da ga je teško gledati. Pažljivi čitalac uviđa da ovaj aforizam ima duplo dno – narod ne izgleda jadno samo vladarima već i samosvesnim pojedincima, umetnicima i intelektualcima. To drugo, opštije značenje, implicira glagol gledati. Da je reč samo o vladarima naših tela i duša, to bi se reklo glagolom videti ili nekim od njegovih sinonima. Reč gledati implicira i emociju, tugu što je tako kako je.

Posvetili smo samo delić pažnje koji ova značenjski potresna a stilom očaravajuća knjiga zavređuje i koja zaslužuje mesto u sazvežđu sjajnih knjiga-prvenaca naših tada takođe mladih lavova aforističara – Aleksandra Baljka, Slobodana Simića i Aleksandra Čotrića. Jesu njihove prve knjige voluminoznije i iscrpnije u detekciji tadašnje političke fenomenologije, ali treba istaći da je Vesna svoju izvrsnu knjigu napisala kao najmlađi član ovog književno-istorijski vrlo respektabilnog kvarteta – Baljak je objavio Ubedili ste Boga u meni sa 28, Simić Najcrnje je crveno sa 29, Čotrić Daćemo mi vama demokratiju sa 27, a Vesna je u vreme štampanja knjige U društvu se ne šapuće imala tek 24 godine. To su, uz Baljkovu U granicama demokratije (1988), knjige decenije 1982 – 1993, perioda koji je označio renesansu naše satire nakon decenije njenog tavorenja tokom sedamdesetih godina i političkog obračuna sa liberalizmom, veličanstveni nastavak kratkotrajnog procvata našeg aforizma tokom druge polovine šezdesetih godina iz pera korifeja naše posleratne satire – Duška Radovića, Vlade Bulatovića Viba, Brane Crnčevića i Pavla Kovačevića. No dok su oni imali dostojan publicitet, njihovi sledbenici su od početka na margini javnosti, pastorčad i kod medija, i kod izdavača, i kod knjižara, i kod književne kritike. Mnogobrojna svetska priznanja tu ništa ne pomažu.

& & &

Pad Berlinskog zida i prelazak monističkih država u pluralne zabrinuo je satiričare da će ostati bez posla jer će nastupiti opšta harmonija, beskonfliktno društvo, dobrobit za sve... Vesna se nimalo nije uplašila te najavljene rajske idile. Naprotiv, njen pesimizam je bio vizionarski: Biće to pravo osveženje za našu satiru. Među prvima je uvidela je da će (skoro) sve društvene protivrečnosti ostati i dalje, da će biti i novih, da će se samo proširiti broj vinovnika...

& & &

Izvlačenje na videlo zapretanih i lukavstvom političkog uma maskiranih društvenih protivrečnosti, diskretna ironija i visoko zahtevan odnos prema stilu su glavne odlike Vesnine poetike, njen trolisni zaštitni znak. Evo briljantnog aforizma koji to demonstrira: Kupila sam oružje. Sad sam jači pol. U čitavoj svetskoj tradiciji sintagma jači pol označava identitet muškarca, njegovu doraslost velikim opasnostima. Vesnina tranzicija muškog simbola u ženski rod i prvo lice jednine potkopavaju izvornu epsku konotaciju sintagme jači pol, no ta gramatička tranzicija je samo uvod u šok koji nam priređuje prevod mentalne i fizičke snage, čojstva i junaštva, na jezik tehnike i trgovine – na nabavku oružja. Duhovitom verbalno-sintaktičkom revizijom osveštanog folklornog idioma, Vesna pokazuje da je identifikacija muškosti sa junaštvom više mitska projekcija nego realna konstatacija. Shodno tome, deviza U rukama Mandušića Vuka... skraćuje se na... Svaka puška biva ubojita. Svejedno da li je u rukama hrabrog ratnika ili plašljive žene.

Demistifikaciju junačkog etosa Vesna tematizuje nizom aforizama, a odnos između njihove slave i istorijske učinkovitosti koncizno nam predočava elementarnom konstatacijom: U ratu se poznaju junaci. Ginu.

Detronizacija jačeg pola je samo usputni Vesnin cilj. Već u prvoj knjizi je započela obračun i sa našom ukupnom mitomanijom, sa mitifikacijom i mistifikacijom svekolike tradicije našeg nebeskog naroda, od mitskih vremena do naših dana. U tom zamašnom i delikatnom poduhvatu učestvuju sva ratna i literarna oružja i oruđa, od listanja istorijskih štiva i pisanih repera svih vrsta, do raskošnih humorističko-maštovitih vatrometa i kalambura.  Sledeći aforizam mogao bi da bude i uvod u ovu beskrajnu temu i njen rezime: Bilo je to u nekoj zemlji seljaka. Sami su se pokopali. Bajkoliki stih Desanke Maksimović ovde ima još tragičniji nastavak: tragedija prizvana ličnom krivicom poraznija je od stradalništva od tuđe ruke i više sile.

Vesna ne ostavlja na miru ni topos smrti, u našoj folklornoj tradiciji jedini pojam zaštićen od relativizacije. Ona, doduše, prihvata premisu O mrtvima sve najbolje... ali je, kao što je sudbina svih pojmova u politizovanom društvu, politički uslovljava - ... Dok se ne otvore arhivi. I idiom otvaranje naša aforističarka stavlja pod svoju lupu, otkrivajući ispod njegovog svetlog lica tamno naličje: Otvorili smo se prema svetu. Prosimo.

Gubitak svog kolektivnog ja-stva, države kao političkog subjekta, predočeno nam je na drastičan način, kontrastiranjem idioma iz retorike bezuslovne predaje (pristanak na sve) i idioma iz retorike slobodne ekonomije (ponuda): Pristajemo na sve. To je naša poslednja ponuda. No dok je ovde naš kolektivni subjekt samo ravnopravna stranka, u narednom aforizmu naš junački inat prevazilazi i planetarne razmere: Nije nam bila namera da ratujemo protiv celog sveta, ali sami su to tražili. Tačka umesto znaka uzvika na kraju implicira ležernost i dodatno ističe našu superiornost spram čitavog sveta. Imamo mi odgovor i na ono najgore, zlu ne trebalo. Dovoljni su nam ironija prožeta sarkazmom i drevni ali uvek aktuelni idiomi voda do grla i odrubljivanje glave: Kad je došlo do grla, morala se odrubiti glava. Eto fantastične paralele sa Prokrustovom posteljom!

Od viševekovnih nevolja Vesna nas teši crnohumornim aforizmom u kome se suptilno prepliću pseudoton utehe (dokaz života) i planetarni topos žalosti (groblje), duh života i dah smrti: Groblja su dokaz da je tu nekad bilo života. No, najvažnije je da smo došli do tačke oslonca, tačke za preokret: Konačno smo progledali. Gle: mrak!  I ovde je sazdan bravurozan kontrast od idioma koji označava trenutak proumljenja, otkrovenja nove perspektive (glagol progledati) i idioma koji označava opštu nevidelicu (mrak). Kontrast je suptilno pojačan skraćenim imperativom gle, koji se u tekućem govoru koristi da bi se povećala pažnja u sagledavanju nečeg konkretnog, a ovde da bi se bolje sagledalo – ništa!

Nije naša satiričarka žrtva halo-efekta, pa da ne vidi i u vladi plemenite namere: Obećali su nam bolje sutra... No naoko ležernim nastavkom te pozitivne vesti baca to obećanje u vodu: ...Morali su nešto. Istini za volju, nije da nije bilo ništa od vladinih obećanja, dobila su i biblijsku potporu: Bila je to tajna večera, doručak, ručak...

& & &

Svaljivanje krivice na drugog je čest motiv u našoj satiri. Problem nije samo u tome što je to mahom opravdanje za svoje činjenje ili nečinjenje – tu pseudokrivicu drugog (neprijatelja) obilato su varirali mnogi naši satiričari – no Vesna je otišla korak dalje, otkrila je u tom maskiranom samoopravdavanju rđavu beskonačnost – mi smo toliko jaki i čvrsti da nam ništa ne može jedan neprijatelj. Monolit našeg nacionalnog identiteta i integriteta može da ugrozi samo mnoštvo neprijatelja: Neprijatelj broj jedan začetak je serijske proizvodnje.

Ne samo što su nam neprijatelji sve brojniji i sve fatalniji, oni se umnožavaju i posredno, pa i posmatrači postaju neprijatelji: Ne dopadaju mi se međunarodni posmatrači. Suviše su neutralni. Naoko puka konstatacija, ovde implicirana sintagma prekomerne neutralnosti, porazna je istina ratne dijalektike. Drugim rečima, nema neutralnosti tamo gde bi bila najpotrebnija i najplodotvornija. To je zato što Sila Boga ne moli. Sila je Bog! Neutralnost bi razorno delovala na etos junačke svemoći, uporedive samo sa Božjom.

Mir je dobio globalnu afirmaciju i ne može se apriorno negirati, ali se ratnički etos može u njega dostojno ugraditi: Da bi u neku zemlju došle mirovne snage, treba se zverski boriti. Bilo bi sitničarenje u ratnim epopejama brojati žrtve, pre svega svoje – patriotizam nema cenu: Da je vođa brojao žrtve, čime bi se istoričari zabavljali?!

Kad rat postane brat, a mir ratno siroče, poetika mira je u dubokoj senci ratne retorike, filosofija rata postaje primarna životna filosofija. Rat postaje opšte dobro, planetarna vrednost. To je razlog što Celom svetu smo objavili rat. Valjda će neko da se uplaši.

Evo i visprenog aforizma iz najšireg značenjskog polja, koji obrće osveštani ideološki aksiom za 180 stepeni: Dajte mi cilj da opravdam sredstva. Ova opaska o političkoj pragmi je dalekosežan socio-psihološki uvid – vladari i političari se zapravo tako ponašaju, a zaklinju u obratno – neprestano na svoju polzu a društvenu štetu primenjuju brutalna sredstva za nevidljive i apstraktne ciljeve umesto da ih plemeniti i svima jasni ciljevi striktno obavezuju na humana sredstva. Politički egoizam dodatno je pojačan ja-formom iskaza.

Evo i jednog aforizma iz reformsko-graditeljske retorike: Da bi se proverili temelji, sve mora da se ruši!

& & &

Prevashodno smo prizvali u pažnju Vesnine satirične aforizme, a zapostavili sav njen ostali tematski dijapazon. A on je širok kao opšta enciklopedija. Zavirimo bar u delić ove raskošne riznice duha.

Počnimo od našeg zaklinjanja u veru, duhovne vertikale nebeskog naroda, koju nam je aforističarka maestralno dočarala naoko saglasjem a zapravo sudarom dve sintagme: verski obavezujućeg obrasca i pseudo-opravdanja našeg poslovičnog priklanjanja liniji manjeg otpora u ime prilagođavanja realnim mogućnostima: Deset Božjih zapovesti sveli smo na razumnu meru.

U obilato korišćenoj ja-formi aforističarka često nastupa iz žablje perspektive, iz skromnog, narodskog, donjeg rakursa, ali to stilsko-retoričko sredstvo koristi u najširem dijapazonu, sežući katkad i do najvišeg rakursa, do pozicije vođe ili genija: Ja sam genije! Zar niste to svi primetili?!

Evo i suptilne antropološke opaske u miljeu botanike: Evin list je sa listopadnog drveta.

Vesni je tesna čitava stvarnost, rado leti i na krilima mašte i bajki. To nije bez razloga, jer Mačak je porastao. Potrebna mu je veća čizma. A da Crvenkapa nije bila u životnoj opasnosti, ni ona ni njen spasilac ne bi ušli u bajku: Da je Crvenkapa imala srećno detinjstvo, lovac ne bi bio pozitivna ličnost.

Aforizam Beda je u punom sjaju komplementaran je sa Ničeovim Pustinja raste. To je utešno za nas, a ostale narode teši što Svet ne može propasti bez nas, kako glasi naslov jedne Vesnine knjige (1996).

& & &

U ovoj skici dotakli smo samo delić Vesninog aforističarskog opusa iz prve dve decenije njenog stvaralaštva. Njene novije knjige sačekaće opsežniji i studiozniji pristup...



UPALA MAŠTE


Vladimir Semjenov (1955-2004). Glumac. Živeo je u Moskvi

Pacijent je preminuo i tako nije saznao
da je operacija uspešno završena.

Nas genijalaca je
samo jedan na svetu.

Bog će vas kazniti!
A mi ćemo mu pomoći.

Nikad ne ostavljaj za sutra ono
što nije u konvertibilnoj valuti!

Da li hoćete da vam odsviram uspavanku na bubnju?

Ako zelena boja smiruje,
zašto dolari toliko uzbuđuju sve?

Pregledavši pacijentkinju,
lekar je rekao da ima tri kilograma viška
i posavetovao je da ukloni kesice ispod očiju.

Koliko često istinu nazivaju uvredom!

Silazeći s uma, gledaj kuda ideš!

Najbolje pismo je koverat s novcem.

Osumnjičeni je aktivno pomagao istrazi.
Novcem.

Novčani tokovi su kao bujice.
Na svom putu uklone sve prepreke.

Najzad imamo pravnu državu.
Sva prava ima država.

Dijagnoza: upala mašte.

Teorema je imala nekoliko dokaza,
ali svi su bili neuverljivi.

Rođen da puzi ne može da leti,
ali može da smeta drugima da polete.

Očajnički želim da spavam.
Ali nemam s kim.

Do trenutka sreće treba nekako preživeti.
Godinu, deceniju, vek...

Paradoks: polnim putem prenose se samo bolesti,
a može da se dobije praktično sve.

(Izabrao i preveo s ruskog jezika
Aleksandar Čotrić)

- 8 -