Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Piše: Zoran Stanojević

UPRAVNIK ZGRADE

Naišao sam na vest "Upravnici zgrada moći će da vam ulaze u stan bez naloga". Dakle:

(1) Smem li povremeno da ne budem u stanu? Moram li da tražim od Upravnika Dozvolu za izlaz u grad, da bi znao da nisam kod kuće?

Kako se zaslužuje dozvola za izlaz i ko mi piše karakeristiku za to? Moram li, kad hoću u grad, da se javim dežurnom oficiru, koji će proveriti da li su mi cipele očišćene i imam li pri sebi češaj i ogledalce, i iglu sa koncem u kapi? (Češalj i ogledalce moraju imati i oni koji su ćelavi kao jaje, za slučaj da sretnu nekog starešinu kome je potrebno da se očešlja.)

Ako ne tražim Dozvolu, a ipak drsko nekud izađem, sme li da mi obije vrata da bi me spasao, jer ako ne reagujem na zvono ili sam mrtav ili imam nekakav moždani udar pa ne mogu, a njegovo je da me spase?

(2) Šta kaže Pravilo službe, kako se dočekuje Upravnik zgrade? Moram li da se postrojim, pa onda u stavu mirno da kažem "Gospodine Upravniče zgrade, dozvolite da se obratim". Potom mi on da dozvolu i ja predam raport: Stanar taj i taj, stan broj taj i taj, lični broj građana taj i taj. Na broju u stanu jedan (ili imena članova porodice i broj gostiju, ako imam goste; svrha imanja gostiju; vreme do kog planiram da gosti tu budu, i zašto.

(3) Koliko puta dnevno i u koje vreme sme da mi ulazi u stan bez naloga (popodne volim da odspavam)? Ali, svejedno. Važno je da ima ko da proveri da li mi neko ometa nepovredivost stana...

Hm... Ima li prava da upadne u bilo koje doba dana i noći, jer nikad se ne zna šta ja radim? Da li mu je u opisu posla da proveri, na primer, da li mi je ćebe na krevetu zategnuto tako da, kad on na krevet baci dvadeseticu, ta dvadesetica odskoči? U kakvom stanju mi je parket, da li prozori blistaju, i, uopšte, da li sam dobro poredarčio prostorije?

Mogu i da dobijem nazad onu moju dvadeseticu kojom je proverio zategnutost kreveta?

Ako mu se ne sviđaju moje roletne, može li da mi naredi da ih sve promenim, pod pretnjom prinudnog iseljenja, ako nemam novca za to?

Sme li da me šalje po cigarete i burek, ili mora da se zadovolji da puši i jede šta se meni zateklo?

Moram li nešto i da mu zamotam da ponese, za kučiće?

(4) Koliko nedelja sme da ostane u mom stanu pre no što steknem pravo da ga učtivo zamolim da ode? Moram li da ga hranim za to vreme? Kakvom hranom? Onim što svi odavno jedemo ili u skladu sa njegovim željama? Sme li da dovodi porodicu i domaće životinje?

(5) Ima li pravo da legitimiše moje goste i da pita zašto su tu umesto da budu na raspolaganju svom Upravniku zgrade? Ima li prava da ih pretrese i proveri imaju li pri sebi ikakve štetne supstance? Ima li pravo da pretrese mene i pita zašto imam ili nemam toliko pri sebi toga što imam?

(6) Šta ako sam ja negde u gostima? Moram li njihovom upravniku detaljno da objasnim zašto nisam kod kuće, pa da on to proveri sa mojim Upravnikom zgrade?

(7) Ima li pravo da prima goste kod mene?

Ima li pravo da mi u radnoj sobi topi kupus pošto je njemu tako zgodnije, a ne da mu smrdi stan?

(8) Ima li, ako mu se nešto desi kod mene, pravo na besplatan pogreb, ili moram da ga sahranim o sopstvenom trošku premda mi je sasvim slučajno ispao u bunar stepeništa?



PROSJAK

Ljudi kukaju! Sve je skupo!
I tegle, debelovrati, prepune kese iz prodajnih objekata, i ma šta imali uvek im je malo. Izbegavaju vulgarne reči da bi mogli da poštuju sebe, a smisao traže u sutrašnjici, u cilju i ostvarenju…
Ne znam…

− Da postoji cilj, on bi već bio dostignut, jer "vreme nikad nije bilo da ga nije bilo", vele neki, i prošlost je imala sva prostranstva iza sebe − pomislih na Ničea, sedeći na kartonima pod nadstrešnicom kraj supermarketa i čekajući da prođe kiša.
− Možda je, ako smo stvoreni, Tvorac imao loš dan ili je bio neuračunljiv – spazih iznad sebe senku i podigoh glavu: jedan mališan, s majkom kraj njega, u kutiju mi kraj natpisa "Udelite bližnjem, braćo i sestre, ma kakav da je" obazrivo spusti 20 dinara, radoznalo me posmatrajući. − Bog te poživeo, sine! – namignuh mu, gledajući za njima dok su odmicali niz ulicu: − Zašto je, mama, ovaj deka ovoliko odrpan pa se ne šiša i ne brije?
− U žalosti je nad samim sobom i nad ovim svetom, u kojem ti želim svu sreću, mali čoveče − nasmejah se.
Iz kladionice preko puta izađoše neki mladići, raspojasani, kabadahijski urlajući i startujući uz škripu kočnica luksuzna crvena kola, kao da osim njih na ovom svetu nikog drugog nema: − Jebeš život, provod je sve! − govori im njihova duša.
Zapalih cigaretu i pogledah naniže u reklame što su bleskale na izlozima: "Ljudi žive da bi uživali u životu", kao da su govorile, i ulice i trotoari urlali su žurbom, potrebnom ljudima da bi imali smisao.
− … ma preživeće se već nekako… − začuh smeh i odlomak iz razgovora dva postarija gospodina, što prođoše kraj mene pod kišobranima.
Niz ulicu je oticala voda i auta su se mimoilazila, odmicao je dan koji je mogao i ne biti, i na ćošku od preko puta jedna svenula prostitutka čekala je nebesa bez oblaka.

Kiša beše stala, i izbrojavši u kutiji nekih stotinak isprošenih dinara, uprtih na leđa ranac sa celokupnom imovinom: − A i šta će ti više od vedra neba nad glavom i ranca na leđima, kad si na ovom svetu bio nesposoban da ma šta valjano uradiš i stvoriš…

− Ljudi su tužna stvorenja, i hrle ka bleštavilu kao leptiri ka plamenu sveće – idoh kroz gužvu niz ulicu, kotrljajući po svesti tu iskrslu misao da mi glava ne bi uzalud zvrjala prazna, jer ako nema s kim čovek melje sam sa sobom i ne podnosi tišinu u sopstvenoj lobanji.

U diskontu kupih flašu votke i otpih nekoliko gutljaja u hodu, pa još nekoliko, ispred trga zaobiđoh gužvu i skrenuh skrajnutom ulicom, zagledan u samoga sebe, idući ka rakijom probuđenim zaboravima, u kojima su istina i laž isto, kao što su to i u ovom svetu, u kojem smo uvereni u vlastitu povlašćenost i užasnuti od nestajanja, i gde svaki od nas ostvaruje sebe s onime što jeste, do poslednjeg hropca, kada se sva iskustva prikupe da bi se pretvorila u konačnu bol.

− Šta je Nada svih mogućih vremena? – šaputala mi je probuđena misao. – Ako Smisla ima, on ne može postojati Sutra ako ga nije bilo Juče – razmišljah, poredeći svoj zlosrećni život beskućnika, u kojem sam retko kad bio gladan ili previše zapušten, sa bitisanjem srednjovekovnih kraljeva i njihove svite po zamkovima, gde su u istoj odaji svi spavali i dupe brisali senom, povremeno prstima odstranjujući sasušene brabonjke na dlakama čmara, ne znajući za bolje.
− Svet je navika, i stvorenja žive dok žive, posle odlaze − prođoh pored tramvajske stanice, gde je po džepovima sitniš preturala sirotinja, praveći računicu za san koji neće doći, i setih se gladi, ratova, boleščina, koji od početaka civilizacije na ovoj Kugli preovlađavaše, i robova i logora smrti i boraca za "bolje sutra", pomislih na nadu neznanja: − "Čovek je biće koje zna da ne zna, to mu je suština, i mnogo je nedohvatnih tajni…" – razmišljah, zagledan u nemušte senke u sebi, kao da tražim nešto, čega nema, a što sam mislio da sam imao.

Miloš Petronijević

- 13 -