Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Nove knjige ­

Rudnik zlata i dijamanata

Veliko u malom
Antologija savremenog ruskog aforizma
Izbor i prevod Aleksandar Čotrić
Srpska reč - Beograd, 2017

Priređivač ove dragocene knjige Aleksandar Čotrić istakao je u uvodnom tekstu da su mnoga dela ruske književnosti, romani i poezija pre svega, poznati širom sveta, dok je naj­kraći književni oblik – aforizam – gotovo nepoznat, iako je reč o tematski razuđenom, značenjski višeslojnom i knji­žev­no-filozofski visoko vrednom žanru. Doista, čitav svet je očaran pesmama Puškina, Ljermontova, Jesenjina, Bloka, Majakovskog, Pasternaka, Brodskog; romanima i pripoves­tima Gogolja, Tolstoja, Dostojevskog, Turgenjeva, Solženji­cina, Vojnoviča; dramama Čehova i Bulgakova – da pome­nemo samo neke iz ogromnog jata velikana ruske knji­ževnosti. No, to je opšti slučaj u recepciji umetnosti – veće forme oduvek su na većoj ceni od minijatura, iako i najmanje forme mogu da imaju vrhunsku umetničku vrednost. Na to je ukazao još u antičko doba čuveni rimski lekar Galen (129–199): "U malenoj formi – velika snaga", a znameniti engleski filozof Fransis Bekon (1561–1626) čak tvrdi da je aforizam najviša forma duha i stilskog umeća, oslobođena svih poštapalica i kontekstualnog balasta – neposredno pronicanje u samu suštinu, što mogu da dosegnu jedino najumniji i najobdareniji pojedinci.

Ruski aforizam, od svoje prve pojave na javnoj kulturnoj sceni u 18. veku pa do danas, ovaploćuje najbolje odlike ovog žanra – intelektualnu pronicljivost, višeslojno značenje i poruke, beskrajnu tematsku razuđenost, lepotu stila, volšebnu duhovitost... Zato je hrabar čin Čotrića antologičara što je ušao u ovako veliki poduhvat, ali ujedno to je i književno-prevodilački izazov najviše vrste, poduhvat u koji je ušao s velikim žarom i uzornom odgovornošću. Pred njim se našao ogroman rudnik zlata i dijamanata.

Imajući ogromnu građu pred sobom, priređivač je ostavio istoričarima književnosti stariji period i opredelio se za novije doba, za aforizme nastale tokom 19. i 20. i s početka 21. veka. Uz to, čisto vremensko opredeljenje, Čotrić je svoj izbor zasnovao isključivo na korpusu čistog žanra, kloneći se aforizama izvučenih iz konteksta romana i drugih dužih književnih formi. Po opštem mišljenju književnih teoretičara, to je jedini ispravan stav. Zašto ako u mnogim romanima ima aforističkih iskaza antologijske vrednosti? Zato što aforizmi u romanima, pričama i dramama nisu nosioci samostalnog značenja već su u funkciji individuacije i karakterizacije likova ili u nekoj drugoj estetsko-psihološkoj funkciji, tako da ih ne možemo smatrati stanovištem pisca. Zato se u književnoteorijskoj terminologiji i nazivaju aforističkim iskazima, a ne aforizmima. Primera radi, rečenica Dimitrija Karamazova Život je preširok, treba ga ... suziti, nije stav Dostojevskog već Dimitrija Karamazova, jednog od likova u romanu Braća Karamazovi i izražava njegovu, a ne piščevu filozofiju života. Jedini izuzetak jeste moto knjige pošto se nalazi na povlašćenom mestu, pre stupanja u mrežu poetičkih i dramaturških relacija unutar dotične književne strukture, razume se pod uslovom da je autorski iskaz, a ne pozajmica iz literarne tradicije. Zato neupućeni mogu žaliti što u ovoj antologiji nema citata iz romana Tolstoja, Dostojevskog i drugih velikih pisaca, no to je samo posledica njene žanrovske principijelnosti.

Kao i u aforizmima drugih naroda, i u mnogim ruskim aforizmima uočavamo folklorno zaleđe, sličnost s narodnim poslovicama. No, ta sličnost je vrlo uslovna, više spoljna nego unutarnja. Po svojoj biti poslovice i aforizmi su vrlo različite literarne forme. Poslovica je najkraća usmena (oralna) forma, vekovima brušen iskaz kako da posao (otud naziv poslovica) obavimo što lakše i što brže, sa što manje truda i materijala – kako da uopštimo neko konkretno iskustvo, dok je aforizam skripturalna (pismena) forma, koja ukazuje na neki paradoksalni problem: na sukob reči i dela, namere i posledice, želje i stvarnosti... Zato se poslovica može kazati i drugim rečima, dok je aforizam striktno autorsko delo i mora se citirati u doslovnom obliku – u njegovoj strukturi bitna je svaka reč, makar bila i jednoslovna sveza ili najkraći predlog/prilog. Zato poslovički iskaz kao deo aforizma nema izvorno značenje – u izmenjenom kontekstu znači često nešto sasvim drugo, čak i suprotno, nego u folklornom kontekstu svoga nastanka. Primera radi, kad Jurij Baziljev kaže: Posle nas potop. A šta će biti posle vas? – on narodnu izreku koristi samo kao predložak, prepoznajući pod maskom jednog pesimističkog folklornog toposa demagoški alibi za lošu politiku, a političare prećutno upozorava retorskim pitanjem. Satiričar na suptilan način kontrastira demagoško načelno opštedruštveno nas sa konkretno političkim vas. Isti pisac suptilnom ironijom destruiše poslovički fatalistički topos biranja manjeg zla kao jedinog smislenog ishodišta u datoj situaciji: Od svih zala, biraj neizbežno! Pojam izbora ovde se s pravom svodi na pseudopojam u pseudoslobodi, na unutarnji paradoks svake situacije u kojoj pozitivno načelo nema prostor aktuelizacije.

Navedimo ovde još jedan sjajan aforizam Jurija Baziljeva o nepredvidivoj dijalektici između usrećiteljske retorike i zloruke politike: Od pluseva je lako napraviti rešetku. Znamo iz istorije i ideologije koliko su često najoptimalnije prognoze rezultirale pogubnom praksom.

No, premda je kritika vlasti i politike glavno literarno poprište svih satiričara sveta, jer svuda su političari glavni nosioci i sprovodnici vlasti, tvorci i izvršioci zakona, ruski aforističari nisu redukovali svoju tematiku na polje politike, već se bave svim temama i dilemama, od radne i lokalne sredine do globalnih razmera. Takođe, i društveni subjekat tretiraju u najširem kontekstu – od vladara i patrijarha do sebe kao pisaca i građana. Posebno pleni pažnju što i vrlo mladi autori, poput Garuna Agacarskog (1986) iz Dagestana, dosežu do dubokih sociopsiholoških i antropoloških uvida. Nekad je starost bila sinonim za veliko životno iskustvo, a evo šta kaže mladi Agacarski: Osnovni razlog problema u ljudskim odnosima jeste nespremnost da razumemo drugog. / Ako se diviš sebi, stigao si do granice svojih sposobnosti.

Podrazumeva se da mlad čovek najbolje razabira tajnu ljubavi: Ljubav – to je kada se bolje odnosiš prema drugome nego prema samom sebi.

Politički kontekst je u čitavoj ruskoj tradiciji drastično omeđavao prostor duhovnih sloboda – carsko samodržavlje, a potom i diktatura proletarijata, odnosno besprizivni politički monizam, skučavali su slobodu izražavanja i činili društvenopolitičku kritiku opasnom. Zato su se filozofija i njoj srodne oblasti humaniore iskazivale posredno, preko književnosti, jer ona je mogla da poruke smešta između redova, kroz priču i metaforu. Zato je književnost osvojila vrhunsko mesto među umetnostima, pa čak i u celokupnoj ruskoj duhovnoj kulturi, a književnici dobili oreol glasa savesti svoga naroda. Književnost je u svojim bujnim nedrima nosila mudrost čitave humanističke sfere... Zato je ruska književnost, kao Nojeva lađa opšteg znanja i umeća, vrhunski cenjena i omiljena ne samo u Rusiji već i širom sveta.

Dok se u većim formama književnosti – romanu, drami, priči – političke poruke nalaze između redova, u aforizmu, svedenom na red ili dva, politička opaska ili aluzija ima mikroprostor. Zato su u njoj ne samo svaka reč već i svako slovo, čak i znak interpunkcije, i demonstracija stila i nosilac značenja. A u poetičkom repertoaru ove malene forme izuzetno je važan i raspored navedenih elemenata, koji svi zajedno tvore osobenu strukturu svakog pojedinačnog aforizma.

Baziljev ne okleva da stavi na tapet i neprikosnovenu političku avangardu, zaštićenu od kritike već i samim svojim imenom – pojmom. Upravo tu nominalno-vrednosnu pretpostavku ovako destruira: Avangarda je uvek napred. Bilo da vodi za sobom, bilo da se spasava bekstvom. Isto tako direktno suočava otadžbinu i državu, otkrivajući razdor u nekadašnjem pojmu-blizancu: Ne menjajte otadžbinu za državu! Svestan lakoće demagoške manipulacije narodom, upozorava nas: U masi se i narod lako izgubi. Koliko sličan izazov može da dozove sličnu opservaciju pokazuje nam paralela između navedenog i poznatog aforizma Branislava Crnčevića: Sam si masa, a u masi sam. Borba za slobodu – svestan je Baziljev – vodi se na beskrajnoj areni, od svog uma i srca do globalnih razmera. Pre svega, treba biti svestan vrednosti slobode i potrebe za njom: Sloboda je nagrada za samostalne i kazna za čoporativne. A i cena borbe je previsoka: U bolesnom društvu zdrave izoluju. Tonom sarkazma, Baziljev nudi lek: Posipaj glavu pepelom! Lovorike će biti bujnije. Zato ova borba s razlogom nosi epitet herojskog čina i zaslužuje večno pamćenje: Slava palima za otadžbinu u borbi s državom!

Posebno mesto u ruskoj aforistici pripada Arkadiju Davidoviču i on je s razlogom u Antologiji zastupljen čitavom zbirkom svojih filozofski intoniranih, tematski razuđenih, značenjski višeslojnih i raskošnim humorom prožetih aforizama. Evo najpre njegovih autopoetičkih aforizama o aforizmima: Aforizam je zdrav razum u paradoksima. / Aforizmi su krem filozofije. / Aforizam je misao koja nas podstiče da mislimo drukčije. Pisac je u tri koncizna iskaza sublimirao svu osobenost najkraćeg književnog žanra – značenjsko jezgro njegovog paroksizma, njegovo mesto u hijerarhiji misaonih iskaza i njegov dinamički potencijal – motivaciju za kritički odnos prema postojećem... No, satiričar nas upozorava da aktivizam sam po sebi nije kvalitet, da nije uvek napredak, već da i te kako može da bude i nazadovanje: Kvantitet prelazi u nepostojanje kvaliteta. Prepoznajemo ovde polemički odnos prema nekadašnjem aksiomu marksističke ideologije, jednom od četiri sržna činioca takozvanog dijalektičkog materijalizma ("dijamata"): Kvantitet prelazi u kvalitet. Pisac nam prećutno priziva tragično istorijsko iskustvo u kome je primena sredstava tobože neutralne sile zarad buduće pravde bila u praksi samo brutalna tamna moć, sila koja je tamanila umesto da umnožava i šanse i pristalice boljeg i srećnijeg društva.

Tematska razuđenost aforizama Arkadija Davidoviča je fascinantna – nema teme kojoj nije posvetio pažnju. No, samo vreme – i interne društvene prilike i svetska kriza – priziva prevagu satiričnog aforizma. Prećutnom tematizacijom folklornog idioma o politici kao kurvi, naš satiričar na slikovit i upečatljiv način sublimira odnos građana prema politici: Ljudi beže od politike noseći na svojim ramenima političare. Ako je politika naša sudbina – poručuje nam pisac – bežanje od nje nije odbrana patrijarhalnog morala od prostitucije, kao što neupućeni misle, već je poraznije od nojevog skrivanja glave u pesak: posledica tog bekstva je preuzimanje jarma na svoj vrat. Drugim rečima, izbegavanje bavljenja politikom je moralni greh, a ne vrlina.

Odricanje od kakve-takve, bar simbolične moći, ima kao krajnju konsekvencu koncentraciju moći u sve manje ruku, da bi se na kraju te piramidalne hijerarhije sva vlast našla u rukama jednog. A "kad je jedan sve, sve je ništa". Kult ličnosti počiva na društvu bezličnosti, na poslušnoj amorfnoj masi.

Davidovič je nizom aforizama demontirao i mit o armiji kao neprikosnovenom i nezamenljivom garantu mira: U ratu za budžet armija je nepobediva. Ovaj naoko razložni primat u strategiji deobe raspoloživih sredstava ispostavlja se kao račun bez krčmara – briljantnim aforizmom tužnog značenja kazuje nam satiričar gorku istinu: Što se više para izdvaja za vojsku, rađa se manje vojnika. Ratovi uvek smanjuju supstancu društva, i to mahom stradanjem mladih. Krajnji ishod je tragičan: U ratu pobeđuje samo smrt.

Pisac efektno i na krajnje koncizan način, u samo nekoliko reči, rastvara mit o posebnoj vrednosti, pa čak i izuzetnosti svog naroda: Mi smo loši ljudi, ali divan narod. Diljem sveta rasprostranjeni topos topi se u vodu pred našim očima za tili čas – ne može da izdrži elementarnu logiku da vrednost jednog skupa zavisi od vrednosti njegovih činilaca, a svi se slažemo da u svakom narodu, pa i u našem, ima svakakvih ljudi, od uzornih karaktera do moralnih nikogovića. Izvor ove vajkadašnje predrasude veoma je star – potiče još iz plemenske svesti. Ko ne liči na nas, liči na našeg neprijatelja. Ovaj tribalistički relikt ne bi bio toliko žilav da nije stalni rekvizit i veoma pogodno sredstvo za političku manipulaciju. Da bi se izašlo iz tog začaranog kruga večnog ponavljanja istog, neophodna je društvena reforma, ali, upozorava nas pisac: Reforme treba početi od reformisanja reformatora.

Na pitanje kako opstati u neljudskom svetu pisac daje jednostavan odgovor u prvom licu jednine, sumornom varijacijom biblijskog gesla "Bogu božje, caru carevo": Uzdam se u Boga i u mito. U istom značenjskom polju je i aforizam koji u znaku pesimizma varira poznati metateorijski uvid da pobednici pišu istoriju: Kad zlo pobedi, proglašava se dobrim.

Otkud ova premoć negativne energije nad pozitivnom? Pisac je pripisuje tome što su sile pakla bolje prilagođene zemaljskim prilikama i ljudskoj prirodi nego Božja strategija, usmerena pretežno ka večnom životu na nebu: Bog plaća obećanjima, a đavo gotovinom. Drugim rečima, na zemlji više važi lukavstvo demonskog uma i neposredna korist no anđeoska dobrota i budući spokoj i sreća.

Ograničeni prostor ovog prigodnog teksta ne dozvoljava da skrenemo pažnju i na mnoge visprene opaske i dalekosežne uvide ovog umnog pisca, na njegove varijacije metafizičkih tema, poput aforizma: Tek što se navikneš na život, počinješ da se odvikavaš.

Skeptični prema romantičarskoj idili u kojoj su mogući idealni odnosi među ljudima i s urođenim darom za razabir stvarnosti kakva jeste, aforističari znaju da ljubav ima i svoju oporu stranu. S bogatim i raznovrsnim životnim iskustvom pesnika, memoariste i advokata, Don Aminado (1888–1957) s neskrivenom ironijom otkriva nam tajnu dugovečne ljubavi: Da bi ljubav bila večna, ravnodušnost mora biti uzajamna. Ovde je reč ravnodušnost sinonim trpeljivosti – konstante samoodržanja bračne i svake druge zajednice.

Konstantu ravnodušnosti kao nultu premisu tolerancije otkriva nam pisac i na opšteljudskom planu, pa je njegov cinični aforizam i antropološka opaska: Uzajamno razumevanje zahteva uzajamne laži.

Za rovitost ljubavne idile istoričarka Tatjana Ajvazova (1949) okrivljuje i večni zov zabranjenog voća: Bračne obaveze prijatnije je ispunjavati za drugog. A izazov za neverstvo svakom muškarcu je pred nosom: Svaka žena ima nedostatke, ali kod sopstvene žene oni su očigledni.

Za razliku od srpskih savremenih aforističara, pretežno obuzetih satirom, većina vrsnih ruskih aforističara gaji širok koloplet tema, od filozofskih, istorijskih i političkih do ljubavnih i (auto)poetičkih. To je kontinuitet u čitavoj ruskoj književnoj tradiciji – većina pisaca ogledala se u mnogim žanrovima i hvatala u koštac s mnoštvom tema. I ruski književni časopisi su u toj tradiciji – Literaturna gazeta, na primer, oduvek je imala ne samo rubrike za sve književne žanrove i sve umetničke oblasti već i za nauku i opštu kulturu. U tako širokom tematskom luku je i sastavljač Antologije predstavio ruske aforističare. Evo kako sociolog Artur Vasiljev (1935) stavlja pod lupu unutarnju protivrečnost besprizivne kritike politike: Ako je svaka vlast nasilje, zaljubljenost u nju je – perverzija. Citirana opaska je u prećutnom dosluhu s njegovim metateorijskim uvidom: Ne govore činjenice već njihovi tumači. Evo i njegovog (auto)poetičkog aforizma: Najbolji psihoterapeut je – dobra šala.

Univerzalnu tematsku razuđenost nalazimo i kod potpukovnika i vojnog pravnika Viktora Vlasova (1925). Evo najpre njegovog aforizma o aforizmu, jedva vidljivom, a velikom književnom čudu: Aforizam je kapljica koja se drznula da u sebi odražava vasionu. Isti autor bavi se i politikom iz raznih uglova. Evo lucidne opaske o aplauzu kao stereotipu opšteg odobravanja: Nije istina da poslušni samo aplaudiraju. Mnogo više vremena – slušaju. Slikovitom mini-naracijom upečatljivo nam je predočio raskol između prividne i stvarne istine o poslušnosti i odgovornosti: Kad nema načelnika, u odeljenju se rešavaju samo ukrštene reči. Izvanredno je sublimirao i relativnost ljudskih sudova o drugima, svedenost većinskog čoveka na svoj prag i ćepenak: Dubinu tuđe misli svako meri svojim aršinom.

U velikom sazvežđu vrhunskih aforističara najšire tematike posebno mesto pripada muzičaru i književniku Mihailu Geninu (1927–2005). Bez romantičarskih iluzija rastvara i mit o detinjstvu kao idiličnoj ljubavi između dece i roditelja: Kad bi deca birala roditelje, mnogi odrasli ostali bi bez dece. Bez milosti demaskira i apsolutnu vlast: Svako ko je bio za glavu viši od tiranina skraćen je za toliko. No, čak i da nije u pitanju toliko paprena cena, pisac nas pita: Šta je bolje imati – sopstveno mišljenje ili sve ostalo? A evo kako nam Genin otkriva ishod bitke pre zvaničnog ratnog izveštaja: Vojnici su znali – ako je na čelu kralj, to znači da se povlačimo. Naoko ležernom igrom reči dočarava nam tužnu istinu o velikanima svog i opšteljudskog roda: Veliki su retko kad živi. Ovu tragičnu činjenicu pisac ublažava prizivom retkih srećnika koji posmrtno slavlje počnu još na ovom svetu: Posmrtna slava dobra je i za vreme života.

To je mahom virtuelna, gotovo nikad realna situacija, a čaroliju fikcije Genin nam duhovito predočava čestom, gotovo opštom zabludom umišljenih genija: Možda bi da se rodio pre Šekspira on bio Šekspir, a ne Šekspir. Nažalost, manija veličine daleko je opasnija i pogubnija kod političara nego kod umetnika: Lakše je ići napred nego u dobrom pravcu. Lakoća napredovanja u svakom pravcu kod političara je kao dobar dan... Vatromet duha Mihaila Genina poentiraćemo njegovom lucidnom opaskom o vidljivosti i nevidljivosti pameti: Moždane vijuge se ne vide, ali ako ih nema – vrlo su vidljive!

Iz velikog mozaika tema i ideja Mihaila Genina izdvojićemo ovde još dva bisera duha. Jedan ukazuje na fatalnu zavisnost karaktera od svoje prirode: Svi kameleoni koji nisu menjali boju izumrli su, a drugi je autopoetičke prirode, varijacija poimanja najkraćeg književnog žanra: Aforizam je roman iz kojega je urednik izbacio sve nepotrebno. Ovde nam se nameće paralela s Aleksandrom Baljkom: Aforizam je roman u prahu, s akcentom na dovršenom delu, dok je kod Genina akcenat na međuzavisnosti percepcije i recepcije.

Hemičar Anatolij Brejter (1930–1991) suočio je dve folklorne metafore i dobio duhovit aforizam širokog spektra značenja, od poruke pojedincu do sociopolitičkog uvida: Da bi se stalo na noge, treba imati glavu. Pleni pažnju i njegova opaska o zavisnosti ciljeva od sredstava: Teško je usaglasiti visoke ciljeve s niskom platom. Dubok je i suptilan i njegov aforizam o tegobama stvaralačkog poduhvata, o gorkoj i nevidljivoj strani stvaralačkog čina i kad je reč o vedrom i lakom humoru: U svakoj šali je gorka sudbina autora.

Iz mravinjaka tema i dilema književnika i novinara Vladimira Goloborotka (1940) evo najpre briljantnog aforizma koji nas upozorava koliko dramatike kriju duali malo i veliko, slučajno i ciljano, subjektivno i objektivno: Ne sanjaj o boljem životu kada prelaziš ulicu! Iz donjeg rakursa, iz žablje perspektive, rečnikom Žurdenove proze apostrofirana je velika tema. Temu o načinu života isti autor predočio nam je i suočenjem društveno deklarisane i stvarne vrednosti rada, odnosom truda i zadovoljstva: Rad treba ne samo da bude društveno koristan već i da ne bude lično štetan. Efektno nam je predočio i obrnutu anomaliju, kad klatno društvenog interesa ode u drugu krajnost: Kolektiv istomišljenika: svako misli na sebe. No, pisac nas metaforom piramide upozorava da potpuna suprotnost, jednoumna vlast, nije lek već još teža pošast: Vlast u obliku piramide je stabilna, ali nema glavu.

Ovaj Goloborotkov tematski mini-panoptikum poentiraćemo aforizmima o pojmu relativnosti. Prvi je replika čuvene Aristotelove izreke i ujedno metateorijski iskaz: Drag mi je Platon, ali je istina relativna. Drugi ukazuje na potrebu nadmoći nad drugima kao pravi motiv vladanja, obično demagoški obrazložen narodnim interesom: Rukovoditi, to znači – suzbijati takvu sklonost kod drugih.

Novinar i književnik Vladimir Kolečicki (1938) takođe tematizuje razne aspekte života, od politike do ljubavi. Spregu politike i medija kao instrumenta njene sveobuhvatnosti sažima u dve kratke rečenice, premeštajući čuveni Marksov iskaz iz oblasti religije u oblast politike: Politika – opijum za narod. Televizija – špric. Ako je ta sprega stamena, i u novom dobu mogući su drevni ishodi: Apsolutni trijumf demokratije – plebiscitarno izabrani tiranin. No, umiren saznanjem da je put do srećnog života popločan [...] dobrim namerama naših lidera, Kolečicki ne dopušta da ga politika i sile Tanatosa preuzmu pod svoju komandu, pa utehu nalazi u krilu ljubavi: Dekoltei su proširili svoje granice do pupka. Šire gledano: Naše žene toliko su neodoljive da ih moramo upoznati dodirom. Bekstvo u ljubav ujedno je i patriotski motivisano bekstvo od fatalnog zova politike: Ako budućnost zavisi od nas, ja joj ne zavidim.

Viktor Konjahin je takođe novinar i književnik. I kod njega se na osoben način ukrštaju književni stil i novinarska preciznost. Otuda i reske političke opaske pod njegovim perom dobijaju blag misaoni ton: U celom svetu zakoni služe za primenu, a u Rusiji za diskusiju. I državni simboli i amblemi u sazvučju poetske proze gube ideološku reskost: Zastavama je potreban svež vetar. Alarmantni zvuk teme srljanje u opasnost sasvim je amortizovao ležernim šeretskim žargonom: Ne idite u krajnost ako nemate pristup! Čak i ironiju i sarkazam njegovog humora percipiramo blagonaklonije no u svakodnevici: Šta može da bude bolje od skleroze? Svako jutro počinješ život iz početka! Da i ne pominjemo ljubav, sferu u kojoj romantika ima neizostavno mesto: Devedeset odsto ženske lepote čini muška mašta. Ako u citiranom aforizmu dominira muška kavalirska otmenost, u sledećem se suočavamo s oporijom istinom: Dame su zbog njega ostajale bez razuma, a on zbog njih bez novca. No, vratimo se onima koji nam i danju i noću vedre i oblače, koji određuju šta je crno a šta belo i ko je anđeo a ko đavo – političarima: Đavo je anđeo koji je promenio političku orijentaciju.

Ovaj mali ali značenjski krcat set zaključićemo autopoetičkim aforizmima, prvi je pro domo sua: Ne razume svako aforizam, pa za takve moraju da se snimaju TV serije, a drugi nam efektno dočarava bolesni narcizam: Nekim piscima potreban je ekstra prevodilac – da ih prevede iz talenta u genija.

Lekar i pisac, uz to i antologičar, Boris Krutijer (1940), u svom bogatom iskustvu suočio se s mnoštvom životnih tema, od rata i mira do ljubavnih idila i iluzija. Poput Hemingveja, uvideo je tamnu stranu herojskih prilika i neprilika: Što je u životu više mesta za podvige, manje je mesta za normalan život. Poznato nam je da se slično odnosimo prema sitnicama, ali je iluzija da nas velike, posebno tragične teme zbližavaju. Karakter nadjačava i prilike i neprilike: Jedni na Golgotu nose svoj krst, a drugi čekić i eksere. Istina stanuje ovde i sada, a ne u maglinama budućih dolina sreće: Život je praznik ako ga proslavljaš svakog dana. Saglasja su među ljudima retka, jer Slušamo tuđe mišljenje samo ako odgovara našem. To nije dobro ni na komšijskom a kamoli na državnom planu, mahom prepuštenom birokratskim institucijama: Misao je posetila birokratu van radnog vremena. Nije je primio. Ovde i reč misao i sintagma van radnog vremena i naše lično iskustvo i mnogo šire značenje: primanje misli nije u opisu radnog mesta birokrate! Krutijer zato svoje misli o životu i smrti ne šalje birokratama već onima koji mogu da uvide njihovu dubinu i širinu. Život – to je najkraće rastojanje između ovog i onog sveta. / Što manje uzimaš od života, to lakše ideš kroz njega.

Krutijerovim lucidnim aforizmima o ljubavi i braku nije potreban komentar: Ne traži od žene više nego što možeš. / Ako se muškarac ženi samo zato što mu je vreme, to znači da je kasno. / Neženja ima sve uslove za bračnu sreću i zato se – ne ženi. / U životu je sve moguće, ali s godinama sve ređe i ređe.

I u svetskoj i u ruskoj tradiciji čest je spoj lekarske i književne profesije. Otuda kompliment piscima da su lekari ljudskih duša.

Genadij Malkin (1939–2016) bio je lekar i pisac. Na ironičan način tematizuje veru u postojanost životnog habitusa: Život je toliko kratak da jedva imaš vremena da ga pokvariš. Da ne bi bilo zabune, pisac koriguje svoju tvrdnju prizivom hemije i fizike: Čovek se, uglavnom, sastoji od vode, koja je sve prljavija. Zna Malkin da je voda alfa i omega života i da mekota i bezobličnost nisu mane već vrline: Najteže je slomiti beskičmenjake. Neki od njegovih aforizama su gorke opaske o ljudskoj prirodi: Ne krijemo samo ono što želimo da vide na nama. / Kad ostvariš cilj, uvidiš da si postao sredstvo. Nehaj srećnika prema nesrećnicima dočaran nam je maestralnom slikom – metaforom, kontrastom pustinje i oaze: Glas vapijućeg u pustinji ne čuje se u oazama. A naoko malom promenom u stilu ponašanja možemo znatno da doprinesemo svojoj sreći. To nam Malkin predočava efektnim suočavanjem dvaju folklornih idioma: Bolje je staviti prst na čelo nego hvatati se za glavu. Jeste aforizam najkraća književna forma, ali ne smemo ni od kratkoće praviti mit, upozorava nas pisac: Aforizam ne sme da bude kraći od misli.

Sazvežđu vrhunskih aforističara pripada i inženjer, glumac i pesnik Sergej Popov (1938–1997), koji je živeo u Moskvi. Neki njegovi aforizmi su istinski sociopsihološki uvidi: Da se ne biste izgubili u gomili, morate da se izdignete nad njom. / Ništa toliko ne ujedinjuje ljude koliko usamljenost. / Bezličnost ima mnogo lica. / Najviše robova imaju – stvari.

Jedan od najboljih aforizama ne samo Popova već i cele ove zbirke sa stotinama bisera duha jeste dalekosežna poruka generaciji, indirektno iskazana metaforom roditelji/deca, koja nas na tih, diskretan način proziva kantovskim imperativom, rasprskavajući u paramparčad sve naše alibije o teškim uslovima života i rada, o teretu tradicije i politike na našim plećima, skraćeno rečeno – o prebacivanju krivice na druge za našu sudbinu. Evo tog fenomenalnog, naoko jednostavnog ali značenjski višeslojnog aforizma: Mi nismo samo deca svog vremena već i roditelji.

Aleksandar Fjurstenberg (1913–2001) bio je radio-inženjer i filolog, vrstan aforističar, veoma zaslužan za rusku aforistiku i kao priređivač zbornika. U svom podužem veku iskusio je razne društvenopolitičke mene i potrese. Otuda njegovi aforizmi ocrtavaju veliki luk osvajanja slobode izražavanja. Radijus slobode markiran je opasnim graničnim prostorima. Zato: Ne budi pametniji nego što je dozvoljeno! U protivnom, osvajanje slobode kao uspostavljanja pravde i reda očas poprimi dramatičan ishod: Tražio je da sve dođe na svoje mesto i ostao – bez svog mesta. No, uprkos svim rizicima, greh je sedeti skrštenih ruku. U protivnom, pravednik sudeluje u nepočinstvima: Krivci se dele na one koji nisu u pravu i one koji su u pravu u pogrešno vreme. Svi bi da budu generali posle bitke! Argument satiričara je poznata vajkadašnja istina, drevno ali uvek aktuelno narodno iskustvo: Sve što se dobro završilo moralo je da počne. Svestan da su humor i satira moćna oruđa u kritici haosa i bezumlja, pisac nas upozorava da s humorom nema šale u drami zbilje: S humorom ne treba flertovati. Treba ga osvojiti. Antička mudrost kaže: opasno je oklevanje. Na to nas Fjurstenberg indirektno upozorava porukama između redova: Osudi laž dok ne postane istina. U protivnom, biće kasno, prilika će potonuti u nepovrat: Kad izuzetak postane pravilo, ne dozvoljava nikakav izuzetak.

Vladimir Šojher (1948) je inženjer i pisac, britak aforističar raskošnog stila i priređivač više antologija misli i aforizama, krupno ime u ruskoj aforistici. Duboko je svestan da je aforizam u srži paradoksalna misao, ali i da je sama stvarnost paradoksalna. Otuda je aforizam njen literarni pandan.

Nasuprot zagovornicima poslušnosti kao formuli preživljavanja, Šojher poima društvenu dijalektiku u sasvim suprotnom znaku: Nemoć žrtve privlači nasilnike. Ne samo što se poslušnici lično neće usrećiti nego će svojim aminovanjem moćnicima i doprineti "rđavoj beskonačnosti istog", lakšoj reprodukciji postojećeg stanja: Mase sledbenika čine slepe ulice bezizlaznim. Statika postaje ideal, a promena, koja je duša napretka, postaje društveno zlo. Negativnom selekcijom sistem vrednosti pretvara se u svoju suprotnost: Vlast psihopata pretvara ceo narod u paranoike.

Šojher je svestan da je odzvonilo ideološkoj svesti i da je svaki projekat na toj osnovi unapred osuđen na propast. Zato ne gradi već razara ideološki diskurs ironizacijom njegovih povlašćenih toposa i verbalno-ritualnih obrazaca, ali to čini na posredan, umetnički način, paralelizmima kroz vreme i prostor, otkačenim asocijacijama, intelektualnom ironijskom distancom... Evo najpre dva aforizma o (ne)svodivosti ljudskog na životinjska društva, na žalost svih inženjera ljudskih duša: U mravinjaku je svako umovanje subverzivna delatnost. / Za razliku od pasa, ljudi češće laju na svoje nego na tuđe.

Vulgarni interes je česta Šojherova tema: Gde svi zbrinjavaju zadnjice, mozgovi odlaze. Kruna takvog odnosa je divinizacija politike i njen materijalni ekstra status, brisanje razlike između društvenog subjekta i objekta, radikalno razdvajanje društva na subjekat i objekat: Povećavajući platu sebi, poslanici imaju osećaj da su znatno doprineli društvenom boljitku.

Prigodni karakter pogovora samo je simboličan prozor u ovo dragoceno pionirsko i istovremeno antologijsko delo, u neiscrpno vrelo nadahnuća ruskih majstora najkraće književne forme. Istinski doživljaj njene punoće pruža samo čitanje.

& & &

 Puna sloboda govora nije samo jedan vid slobode, ona je njena suštinska emanacija. Posle imenovanja društvenih dobročinitelja i štetočina, zaslužnika i krivaca što je društvo takvo kakvo je, slede priznanja i osude, nagrade i kazne... A to je već sfera javnog mnjenja i delanja društvenih službi i ustanova. Da li će ljudski rod, u dalekoj budućnosti, iznedriti društvo u kome neće postojati materijalne i statusne razlike, u kome će biti svejedno ko je gore a ko dole, levo ili desno, ispred ili iza?... Evolucionisti ili prosvećeni idealisti ili urođeni demokrati ili... smatraju da hoće, pod uslovom da liniju napretka ljudskog društva pojmimo kao asimptotu, krivulju koja se neprestano približava svom zenitu, ali ga, po definiciji, kao neprestano rastuća kriva, ne može sasvim dostići. Sve dotle biće posla za satiričare i humoriste.

Autor ovog prigodnog teksta prvi put se suočio s biserima duha ruskih aforističara tek pre desetak godina, iz prvih izdanja Enciklopedije mudrosti Vladimira Šojhera. No, Enciklopedija je sadržala mudre misli iz celog sveta i svih vremena. Zato je ovo prvo pravo otkriće ogromne riznice savremenog ruskog humorističko-satiričnog duha, koji se po satiričnosti može meriti sa srpskim aforizmom, unikatnim u svetu tokom poslednjih pet decenija, ali je po tematskom dijapazonu i misaonom kapacitetu (filozofskim i sociopsihološkim implikacijama) fenomen bez premca.

Vitomir Teofilović


Aforizmi sa sertifikatom kvaliteta

Misli na petoparcu
Vladimir Ćalić
Srpska reč - Beograd, 2017

Bilo je mi je dovoljno da pre nekoliko godina pročitam samo nekoliko aforizama Vladimira Ćalića, poput ovih:

"Brutalno je pretučen jer se opirao hapšenju.
Da se nije opirao, ne bi bilo toliko brutalno.";

"Sveštenici voze sve bolje i bolje automobile.
Vidite da Bog pomaže.";

"Sa žaljenjem obaveštavam rodbinu i prijatelje
da je posle duge i teške bolesti moja tašta ozdravila.";

"Visoki državni funkcioner je obišao svoju bivšu osnovnu školu. Kada je već tu, lepo bi bilo i da je završi.";

"Ja sam podeljena ličnost. Hteo bih da živim pošteno,
a hteo bih i da živim.", pa da zaključim da smo dobili jednog od najtalentovanijih mladih autora ove forme u našoj zemlji.

Odmah po pojavi na satiričnoj sceni Srbije Ćalić je skrenuo pažnju na sebe novim, smelim i neobičnim načinom razmišljanja. Vrlo brzo je ušao u krug starijih i afirmisanih kolega s kojima je učestvovao na promocijama, književnim večerima, manifestacijama i festivalima u našoj zemlji, ali i u Češkoj, Mađarskoj, Rumuniji, Austriji i drugim državama. Mediji koji objavljuju humor i satiru ustupili su mu prostor, koji je on znalački iskoristio da iskaže svoj neosporni aforističarski dar. Njegova spisateljska umešnost približena je i čitaocima van Srbije, pošto su mu izabrane misli prevedene na strane jezike. Ćalićevi aforizmi posebno dobru rezonancu postižu na javnim nastupima, kada njegove britke rečenice publika pozdravlja vrlo benevolentno - glasnim smehom i snažnim aplauzima.

Ćalić je autor koji kontinuirano usavršava svoj autorski izraz, jer voli kratak i humoran način pisanja, spreman je da uvaži sugestije starijih kolega, da se upozna sa stvaralaštvom poznatih satiričara klasika, kao i da prati savremenu produkciju žanra. Uz neosporni Božji dar za duhovito, stvorena je odlična osnova da Ćalić izraste u značajnog aforističara.

Osnovna odlika Ćalićevih aforizama je urbani, mladalački humor. Ćalić jeste mlad, ali su njegovi aforizmi veoma zreli – po leksici, stilskim sredstvima i građenju forme. Bliske su mu i teme koje zaokupljaju pažnju njegove generacije, ali i one svojstvene ljudima u zrelom i starijem dobu. Oštrina i kritičnost su, takođe, karakteristika Ćalićevog aforističkog angažmana. Ćalić, pored dominantno satiričnih "monumentalnih minijatura", piše i one o deci, mladima, sportu, braku, porodici, ljubavi, muzici... Uz stvaralačku hrabrost, pa i dozu drskosti jednog junoše, Ćalić ovom knjigom uspešno zaokružuje prvi ciklus svog ranog opusa. Ćalić je u svoj književni prvenac uvrstio samo aforizme koji su dobili "sertifikat kvaliteta" iskusnijih kolega.

Zahvaljujući "romanima u jednoj rečenici" Vladimira Ćalića i još nekoliko njegovih kolega i vrsnika (Nenada Ćorilića, Bratislava Kostadinova, Miodraga Stošića, Gorana Mrakića, Bojana Rajevića, Vladimira Dramićanina, Stanislava Tomića...) garantovana je uspešna budućnost najkraćeg književnog žanra na srpskom govornom području.

"Prepotentni su ljudi koji citiraju sami sebe. Ili, što bih ja rekao...", reče Vladimir Ćalić, koji nije prepotentan, ali će u budućnosti, ako nastavi kao do sada, sigurno biti citiran.

Aleksandar Čotrić

- 7 -