Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Piše: Vitomir Teofilović

Skala vrednosti između aktuelnog
i vanvremenog

Najpre nekoliko reči o pojmovima i terminima.
"Aktuelno" i "vanvremeno" mahom poimamo kao značenjske i vrednosne polove, kao početnu i krajnju tačku neke široke vrednosne skale, približno kontrarnim pojmovima "trenutno" i "večno". U književnosti, međutim, posebno u satiri, to rastojanje između krajnjih tačaka skale, između aktuelnosti i večnosti, može biti vrlo malo, a katkad se ti polovi toliko približe da se objedine: aktuelno je ujedno i vanvremeno.

Kad dolazi do tog volšebnog prepleta, do sintetičkog objedinjenja najviše vrste? Dva uslova su primarna za tako dalekosežan literarni doseg. Prvi je, razume se, spisateljski dar. Drugi je kad satiričar u obradi aktuelne zbilje dosegne dubinu i širinu opšteljudskog iskustva, kad izrazi trenutni društveni problem određene sredine kao problem dostojan svetske pažnje. Preduslov za ovaj drugi uslov je, razume se, da trenutni problem, bilo da se tiče pojedinca ili društvene grupe, ima dovoljan potencijal za najširu pažnju.

Jezičko-stilskih sredstava da se dosegne satirični zenit je bezbroj, u beskrajnom rasponu od novog, prvotnog iskaza u miljeu govora većine do svih mogućih vidova kreativne upotrebe palimpsesta. Osvrnimo se najkraće moguće i na ovu skalu.

Pisana tradicija od nekoliko hiljada godina i u njoj sublimirana višestruko starija usmena tradicija su toliko narasle da su u okviru standardnog, tekućeg govora sve ređi osobeni iskazi. Drugim rečima, kao da je "već sve rečeno" što se može reći narodnim jezikom, govorom većine. Lingvistički rečeno, bez obzira na to što je fond leksike sve veći i veći, sintaksa se služi ustaljenim, nepromenljivim obrascima. Na prvi pogled nam izgleda da je zaista tako – kako rečnikom svih reći nešto novo?! Imamo utisak da je osobeni iskaz u jeziku i govoru većine contradictio in adjecto.

Nezavisno jedno od drugog, Anatol Frans i Mari fon Ebner-Ešenbah su otkrili da nije tako, da su i u većinskom jeziku mogući originalni iskazi najvišeg značenjskog i estetskog dometa! Evo šta o tom sve ređem fenomenu kaže austrijska spisateljica Ebner-Ešenbah (a vrlo sličnu opasku je izrekao i Frans): "Reci prvi put nešto tako da nam izgleda opštepoznato i jednostavno kao da je svako od nas to mogao da kaže – i bićeš veliki!" Ova fascinacija je sasvim opravdana – odista je veličanstveno stilsko umeće reći nešto osobeno, otkriti i stvaralački ispuniti slobodan prostor tamo gde nam izgleda sve obično i opštepoznato.

Drugi, većinski poetički izbor je manji ili veći oslon na tradiciju, iskazivanje svog literarno-intelektualnog ja-stva u dijalogu sa manje ili više srodnim značenjsko-stilskim uvidima i iskazima predaka u najširem smislu, naših prethodnika svih vremena i sredina. Drugim rečima, mi ne pišemo (ne slikamo, ne komponujemo...) na praznom papiru (tabula rasa), već na palimpsestu, papiru sa jednim ili više slojeva ispisa, od razgovetno vidljivih do jedva nazirućih. Citatnost je sudbina civilizacije sa dugom tradicijom, uprkos naučno-tehnološkoj dinamici bez premca.

Evo nekoliko primera aforističke citatnosti. Baljak kaže: "Nema toga koga Staljin nije voleo. Nigde ga nema." Prva rečenica je folklorni idiom koji definiše dobrog čoveka. No, crvenu lampicu čitalačke pažnje pali subjekat iskaza – smesta nam asocira logore i masovna pogubljenja nevinih. Druga rečenica obrće smisao prve – metaforu koja označava krajnju humanost, ljubav bez izuzetka, pretače u dušu tiranina.

Aforizam "Proleteše proleteri!" Vladimira Jovićevića Jova je poetički zanimljiv. Naoko je to osobeni koncizni opis jednog društvenog fenomena na istorijskoj sceni, kratak meteorski blesak u beskrajnoj tami istorije. No, aforizam nam, takođe meteorskom brzinom, asocira programski slogan svetske revolucije: "Proleteri svih zemalja, ujedinite se!" Pošto znamo ishod ove utopističke vizije istorije, iskaz "Proleteše proleteri" dobija parodijsku, ironičnu konotaciju.

Moj aforizam citatnog tipa "Država, to sam i ja" imao bi skromnu vrednost - bio bi jedan od apela da se i običan građanin nešto pita – da se ne oslanja na čuvenu izjavu "Država, to sam ja" Luja Četrnaestog, izjavu od koje su strepeli i njegovi najbliži saradnici i najviša vlastela, što ga uvodi u kontekst istorije kao aktuelna varijacija socio-psihološkog obrasca apsolutističke vlasti.

Paradoksalno je da ima citatnih aforizama koji nisu prevodivi iako su oslonjeni na idiomatiku stranih jezika. Moj aforizam "Oda. O, da!" spada u te primere jer samo u srpskom i srodnim slovenskim jezicima postiže osoben preplet zvučenja i značenja. U kontekstu prevodivosti je vrlo zanimljiv slučaj sa briljantnim aforizmom Milana Beštića: "Dajte mi džemper sa V izrezom, ali ćiriličkim, molim." Da bi stranci razumeli suludo nacionalističko čistunstvo, morali bi da znaju ćirilicu – u protivnom ne bi mogli ni da nazru tragikomičan obrt: transformaciju rekvizita ugodnosti i simboličkog grafema pobede u oblik jarma, simbol porobljenosti.

Evo i nekih primera prve vrste, aforizama sazdanih od reči običnog, narodskog jezika.
• Aleksandar Baljak: "Moja zemlja je mala, ali rastresita." / "Toliko strašila, a prinosi mali:" / "Dželat je bio uz žrtvu kad joj je bilo najteže."
• Ratko Dangubić: "Druga strana medalje bliža je srcu." / "Kome je otadžbina samo na srcu, nije velika."
• Rade Jovanović: "Ponekad nemamo šta da jedemo. Ali ponekad imamo." / "Naš san je da sve ovo sanjamo."
• Ilija Marković: "Glupost je nasledna. Ludilo je zarazno." / "Gde je tanko, tu se ki..."

Šta uviđamo iz navedenih aforizama čisto domaće provenijencije? Da njihova tematska lokacija ima otvoreno značenje/zračenje na isto tematsko sazvežđe globalne širine, da nije (samo) specifika neke određene lokalne ili etničke zajednice već da ima neograničeni tematsko-problemski prostor.

Filozofski (čisto misaoni) aforizmi mogu biti bez oznake zemlje porekla, mogu da pretenduju na uvid koji transcendira celokupno opšteljudsko iskustvo, ali tematsko polazište satiričnih aforizama vezano je pupčanom vrpcom za zemlju porekla, za njene dileme i traume. To ne omeđava njihov estesko-intelektualni doseg, samo mu daje semantičko-estetsku specifiku. Kad Slobodan Simić kaže: "Kad je narod nepismen, pisac je nacionalni izdajnik" on našoj pažnji podastire i poraznu sliku našeg društenvog stanja, ali nam ujedno implicitno saopštava i poraznu sociološku konstantu – večnu netrpeljivost između društvenih slojeva. Takođe drastičan sudar značenja, prevagu sujete nad osećajem za realnost, iracionalne volje nad logikom, Simić nam dočarava aforizmom: "Ko kaže da ne znamo da plivamo? Buši čamac!"

Pomenimo, na kraju, i pomodnu upotrebu citatnosti. Mnogi satiričari – i ne samo oni, naravno, to se odnosi i na sve druge oblasti umetnosti – smatraju da su postigli aforistčarsko umeće ako su varirali neko od iskustava tradicije. Kritičari su davno uočili da nema vajde od kićenja tuđim perjem – vrednost zavisi od značenjsko-stilskog pomaka, od novuma koji neko učini, od toga da li je i koliko nešto lično dodao korpusu znanja i umeća, bez obzira na to da li je stvaralački put sam krčio kroz nepoznate predele ili se oslanjao na životna i jezičko-stilska iskustva svojih prethodnika. Grumen zlata jednako vredi bilo da potiče iz velikog rudnika ili iz nekog malog planinskog potoka. Drugim rečima, ni roman, ni pesma, ni slika, ni skulptura ne vrede nimalo više samim tim što su nastali u Parizu ili Rimu nego dela nastala na kulturnoj periferiji sveta. Geografija i aksiologija (sistem vrednosti) su neprikosnoveno autonomne oblasti. To najbolje pokazuju i naši aforističari – neki od najboljih na svetu žive i rade u palankama i zabitima na brdovitom Balkanu. Živeti u palanci i misliti palanački – nije isto. 



MISLI O BUDUĆNOSTI


Nikolaj Kazakov (1964), osnivač, urednik i izdavač prvog ruskog časopisa "Aforizmi" i urednik rubrike aforizama u "Literaturnoj gazeti".


Ne bi bilo loše,
kad bi bilo dobro.

Čega je više u čoveku - božanskog ili satanskog?
Ako vi odgovorite na ovo pitanje - toga je kod vas više.

Gledaš neke ljude i misliš -
na neki način bio je u pravu stari dobri Darvin...

Samo je prirodna dovitljivost sprečila
da svaki majmun postane čovek.

Faraoni su gradili piramide
da bi se u njima sakrili
od svojih pohlepnih potomaka.

Kada daleke kite lovorima,
bližnje gađaju kamenjem.

Ne pucajte u sat!
Vreme nije u njegovoj moći...

Pre nego što poletite na krilima ljubavi -
pogledajte, gde ćete pasti.

Bolje je sve i odjednom,
nego ništa i po delovima.

Šta je novac?
Novac je zlo - kada ga nema.

Talenat nije novac.
Ako ga nema danas, neće ga biti ni sutra.

Neki ljudi su kao minsko polje.
Bolje je zaobići ih.

Blažen je ko veruje.
Srećan je ko ima.

Ako se za nekoga može reći da je lukav,
znači da je on nedovoljno lukav.

Za nekoga je i kamen spoticanja,
tačka oslonca.

Dobrom čoveku čak i metak se raduje.

Ako je žena vama stalno zadovoljna -
znači da to nije vaša žena.

U večnoj borbi dobra i zla u čoveku -
gubitnik je zdravlje.

On je daleko od budale.
Ali je blizu budale na kvadrat.

Ne znam ništa što se jednom neće završiti.

Čak i beskrajni optimizam
mora imati jasno definisane granice.

Koridori vlasti pretvaraju se u lavirinte,
a zatim i u ćorsokake.

Svi smo mi ljudi,
ali nije svako od nas čovek.

Knjige su kao ljudi.
Ne možeš svakoj da veruješ.

Pravi novinar prodaje se samo jednom.
Ali zato svaki dan.

Nikako ne mogu da odlučim ko je gori
- loš čovek ili dobar nečovek?

Misli o budućnosti uvek su bolje od nje same.

(Izabrao i preveo s ruskog jezika
Aleksandar Čotrić)

- 8 -