Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Počasni građanin

DRUGI DEO

5.

Pošto se kasno vraćao, Predsednik se ušunjao u rezidenciju da ne bi probudio ženu i decu. Na vratima ga sačeka domaćica i pri tom podiže pogled naviše. Gospođa je, obavestila ga je, koliko se ona u to razume, još na internetu. On odloži tašnu na stilsku komodu koja je stajala blizu velikog prozora sa navučenim draperijama, pa se pope na sprat. Kroz poluoškrinuta vrata ženine radne sobe videlo se kako ona zaista bdi pred računarom. On joj priđe, htede da je dodirne, no ona se okrenu i pogleda ga odsutno. Budući malo podnapit, on je bio spreman da je zagrli, ili bar ovlaš cmokne, ali njeno držanje je preseklo tu nameru. Hteo je još da priupita šta ju je toliko zanimljivo zadržalo na internetu do kasne sate, ali umesto toga više konstatova nego što upita: deca spavaju (deca su student i gimnazijalka). Ona zavrte glavom. Znači, opet su izašla, na neku žurku na splavu. Sinovljevo ponašanje se kako-tako moglo tolerisati, i muško je i starije, ali noćno izbivanje sedamnaestogodišnje devojčice nikako mu se nije dopadalo. On bi da o tome popriča sa ženom, ali ona se već zagledala u monitor. Ljuta je što se toliko zadržao na poslu a da joj se čak nije ni javio, bilo mu je odmah jasno.

– Znaš, iskrslo je nešto izvanredno – pokuša da se opravda. – Na pomolu su američke investicije.
– Investicije... – ponovi ona čak i bez ironije, ali je on shvatio kao da je rekla: jebale te investicije!

Tog trenutka on vide sebe kako joj nabija glavu u monitor, ali samo u mislima, jer on nikad nije čak ni lupio šakom o sto a kamoli da postupi grublje.

– Nastavi ti ako hoćeš – zaključi on razgovor – ja idem da legnem, umoran sam kao pas.

Dok se povlačio u svoju sobu (otkako su se uselili u rezidenciju, ona je imala zasebnu sobu) pitao se kako to da se njemu svi, i na poslu, i u gradu, i u državi, pa ne mali broj i u drugim državama, klanjaju, ili mu se bar srdačno osmehuju, a jedino se ona drži kruto; kad hoće progovori, kad joj padne na pamet osmehne mu se, kad poželi (mada veoma retko) svrati u njegovu sobu da se pomazi, ali bez naročite strasti, otaljavajući to nekako mehanički. A nekada, kad su se kao studenti zabavljali, gotovo da nisu propuštali dan da ne budu zajedno, pa i da se ne poševe, pri čemu nije morao da navaljuje, prosto se podrazumevalo da svaku zgodnu priliku treba iskoristiti. Trajalo je to i posle studija, i kad su se uzeli, pa rađali decu. Kad je pošlo naopako? Možda onda kad se uvukao u partiju, kad ga je opsednula politika. On je imao sve manje vremena, a ona sve manje volje, da budu zajedno. Neke žene se ponose kad im muškarci napreduju na položajima, a ona kao da je bila ljubomorna što se on izdigao, a ona ostala tamo gde je bila.

Šta sad? – pitao se dok je oblačio pidžamu. Napustiti položaj ili napustit ženu?

Dok ga je opruženog na ležaju savladavao san, znao je da ništa od toga neće učiniti. Neće se razvesti ne zato što bi kao lider izgubio na rejtingu, već što nije mogao drugačije da zamisli svoj život osim sa svojom ženom. Samo mu jedno nije bilo jasno: slovio je za odlučnog rukovodioca, a ovamo njegova žena postupa sa njim kao sa krpom.

Odjednom se našao u nekoj sudnici, zaprepašćen kako je dospeo tu, ko sme i može njega, Predsednika, da optuži za bilo šta. Pri tom sudnica dupke puna, sve sam radoznali svet. Primećuje i neke opozicione prvake, ali i svoje doglavnike, kako se cerekaju, kao da nad njim nešto likuju. A onda je spazio svoju ženu, ona uzvraća sudiji da nema pomirenja, čvrsto je odlučila... Šta je to ona čvrsto odlučila, nije saznao jer je skočio u krevetu sav u znoju. Malo mu je laknulo kad je razabrao da je to ipak bio samo san.

6.


Domanovićgradska inicijativa se zahuktavala. Pošto je dobio zeleno svetlo, gradonačelnik Radiša Šopalović se obratio Ministarstvu za finansije sa zahtevom da se njegovom gradu dodele sredstva za "ispitivanje podzemnih vodenih resursa sa ciljem podizanja fabrike za proizvodnju pijaće vode uz ulaganje stranih investicija". Šaljući dopis, Šopalović je usmeno, preko telefona, obavestio lično resornog ministra Zlatka Ubiparića da se sve radi u dogovoru sa Predsednikom, pa ako mu nešto nije jasno, neka se obrati njemu. Ministar je uzvratio da mu je Predsednik već nabacio nešto u vezi sa domanovićgradskom inicijativom, sad treba samo da se ispoštuju određene procedure oko odobravanja sredstava. Više se ne može na reč, pa makar bila i Predsednikova! A procedura je sledeća: najpre se organizuje tender, pa tek potom Ministarstvo odobrava sredstva. Uzvratio je gradonačelnik Šopalović: koliko je on upoznat, u našoj zemlji postoji samo jedan ponuđač koji može da se pojavi na tenderu, a to je Institut za podzemne i mineralne vode. Čemu onda tender kad će posao biti poveren tom institutu? To je onda mali problem, odgovorio je ministar Ubiparić, ali se može rešiti. Pozovu se, pro forma, još par učesnika, čije će ponude komisija oceniti kao nekompletne ili nekompetentne, da bi ponudu dotičnog instituta proglasila za najbolju.

– To će potrajati... – malo se uspaničio Šopalović.
– Neće – bio je ubedljiv ministar Ubiparić. – Dogovorite se sa Institutom i onim pro forma učesnicima da što pre pošalju svoje ponude, onda vaša komisija hitno odradi posao, i eto vas kod mene sa kompletiranim zahtevom. Mi odmah odobrimo tražena sredstva i gotova stvar! Nema drugog puta, moj Šopaloviću, hteli smo demokratiju, a ona zna da komplikuje i usporava.

Da se ne bi oteglo, bar da on tome ne kumuje, Radiša je odmah poslao u prestonicu, u Institut za podzemne i mineralne vode, svog najpoverljivijeg čoveka, savetnika za ekonomska pitanja Srećka Srećkovića. Primio ga je direktor Instituta dr Petar Mutivoda, sredovečan rukovodilac koji je zbog svoje ćele delovao nešto starije. Kako je već bio upoznat sa slučajem, Mutivoda je odmah prešao na stvar:

– Pošto se žurite (da se kojim slučajem strani investitor ne predomisli!), uradićemo ovako: mi ćemo izaći na teren ne čekajući rezultate tendera...
– Nema da brinete, vi ste jedini koji će biti izabran – hrabrio je Srećko poslovnog partnera.
– Znamo mi to – osmehnu se Mutivoda i pokaza dve niske povećih zuba. – Uostalom, Predsednik je moj drugar iz studentskih dana, bili smo u rukovodstvu studentskih protesta kada se obarao bivši režim.
– Bila su to herojska vremena! – gotovo uzdahnu Srećko. – Moja generacija nije imala takve izazove.
– Svako vreme ima svoje izazove – filozofirao je i Mutivoda. – Vaše je izgradnja, privlačenje investitora, naročito stranih.
– Kao što vidite, na tome svojski radimo – pohvali se Srećković. – Onda, kad možemo da vas očekujemo dole?
– Koliko sutra, čim se dogovorimo oko para.

Sumu koju je pomenuo direktor Mutivoda isprva se učini Srećku Srećkoviću, naviknutom u njegovoj maloj sredini na male brojke, frapantnom. Šta ima da se uradi za tolike pare, maltene da se prekopa pola planine. Spustivši glas (i zidovi imaju uši!) i nagnuvši ćelu prema svom sagovorniku, direktor ugledne institucije poče da obrazlaže, bolje reći opravdava iznetu svotu. Institut ima tek povremene poslove, pa kad se ukaže prilika, naplati se i za prazne hodove. Ali, daleko od toga da će sav taj novac pripasti njegovom kolektivu. Kad su u pitanju tenderi, tu se ugrađuju ne samo neposredni učesnici, nego i oni koji odlučuju o sredstvima, pa i oni koji odlučuju o onima koji će odlučivati. Mnoge ale i vrane treba nahraniti.

– Na primer, vaš gradonačelnik – obrati se neposredno Srećku direktor Mutivoda. – Zar će on sve ovo raditi, dovoditi strane investitore, obezbediti veliki novac, a da se sam ne očeše. Gde to ima?! Ko brca prste u med a da ih ne poliže? Pa i sam ministar finansija, zar da on živi samo od plate? Svi znaju da je Predsednik izrazito pošten čovek, koji brine o svojoj zemlji, o svom narodu, ali ko zna?! I on ima ženu i decu, i oni troše... Kad dam bogu božje i caru carevo, meni i mom institutu što ostane. Tako ti je to, moj mladi kolega!
– Nije da sam toliko mlad i zelen, gospodine Mutivoda – još je okolisao Srećko. – Ja sve to znam i razumem, mene je samo iznenadila onolika cifra, u mom Domanovićgradu se operiše sa daleko sitnijim brojkama.
– E pa, tako je to: što se više penješ, i svet je veći.

Još malo su proćaskali na zadatu temu. Mutivoda je mudrovao, ali i Srećko nije bio nezadovoljan – iz ovog susreta naučio je mnogo toga. Vraćajući se gradonačelnikovom limuzinom, imao je vremena na pretek da pročešlja ceo razgovor. Iako su mnogi dole, u njegovom gradiću, smatrali da je maher, morao je sebi da prizna da je još uvek provincijski kalibar. Treba se domoći prestonice, tu su mnogo veći poduhvati i, dakako, prinadležnosti. Dobro je što se zakačio za gradonačelnika Šopalovića, pa čim on posle izgradnje fabrike za vodu avanzuje u prestonicu, eto i njega zajedno sa njim. Kad bi mogao da bira, najradije bi došao na čelo nekog javnog preduzeća. Tu se operiše s velikim parama, a gde su pare, tu je i moć.

nazad