Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Filozofija


Adam Svift

Politička filozofija

Vodič za studente i političare

Tri razlike u shvatanjima slobode

 Već sam pomenuo da nema svrhe poimanja slobode deliti na "slobodu od" i "slobodu za". No, pravljenje razlika koje ću sada izneti jeste (nadam se) korisno. Svaku od njih Berlin  navodi kao deo razlike između "negativne" i "pozitivne" slobode, ali, upravo zato što se razlikuju, to što ih on spaja sprečava jasno razumevanje onog što se dešava. Posebnu pažnju ćemo posvetiti činjenici da ono što on naziva "pozitivnom slobodom" predstavlja, u stvari, tri sasvim različite koncepcije. To će nam pomoći da razumemo zašto je Bler zastupao nešto što je nazivao pozitivnom slobodom, a da uopšte nije krenuo putem totalitarizma.

1. Stvarna naspram formalne slobode


Razlika između stvarne i formalne slobode je razlika između moći i sposobnosti delanja na određen način i prostog odsustva mešanja sa strane. Činjenica da vas niko ne sprečava da nešto uradite ne mora da znači da vi to doista možete da uradite. Da li to što vas niko ne sprečava znači da ste slobodni da to uradite? Ili niste slobodni, zato što ne možete da to uradite?

Razmislimo o tome da li su svi britanski građani slobodni da idu na odmor na Bahamska ostrva. Oni koji na to pitanje odgovore potvrdno verovatno žele da kažu: "Nije protivzakonito da britanski građani idu tamo na odmor. Uporedimo Britaniju s nekom zemljom - Totalitarijom - koja odriče svojim građanima pravo da putuju na odmor bilo kuda. Građani Totalitarije nisu slobodni da putuju na odmor na Bahamska ostrva, jer ih u tome sprečava zakon. U Britaniji, međutim, to nije protivzakonito, te su njeni građani slobodni da to čine." Oni koji odgovore negativno, u stvari, kažu: "Tačno je da nije protivzakonito da britanski građani putuju na odmor na Bahamska ostrva. No, smatrati da to znači da svi građani mogu (da su slobodni) to da čine predstavlja surovu šalu. Oni koji žive u siromaštvu, koji zarađuju jedva dovoljno da prežive, očigledno ne mogu da odu na takav odmor. Može se reći da imaju formalnu slobodu - u uskom legalističkom smislu da ih niko ne sprečava da to učine - ali nemaju stvarnu."

Ovakva razmišljanja o slobodi u bliskoj su vezi sa savremenom politikom. U opštim crtama, desnica tvrdi da je suština slobode u nemešanju drugih, te da slobodi najviše doprinose država koja se u najmanjoj meri meša i ekonomija koja funkcioniše prema načelima slobodnog tržišta, dok levica smatra da se sloboda ne može svesti na nemešanje. Stvarna ili istinska sloboda (ponekad nazivana "pozitivnom") ostvaruje se ne samo nemešanjem u delanje ljudi, već omogućavanjem da oni čine ono što inače ne bi mogli. Desnica želi da ograniči ulogu države - čak da je svede na funkciju "noćnog čuvara", koju je zagovarao Nozik (kao što smo videli u prvom poglavlju). Levica, pak, smatra da bi ostvarivanje slobode moglo biti opravdanje za aktivniju, intervencionističku redistributivnu državu, koja ima moć preraspodele i davanja ovlašćenja. Sa stanovišta levice, desnica se opredelila za suviše uprošćeno "negativno" shvatanje slobode, dok je za levicu sloboda "pozitivniji" pojam. Upravo za takvo "pozitivno" poimanje slobode zalagao se Bler.
 
Ta razlika se, svakako, može izraziti Makelamovim trojnim odnosom. Oni koji podržavaju tu varijantu "pozitivnog" stava smatraju da siromaštvo, ili odsustvo sredstava, deluje ograničavajuće na slobodu - kao što to čini y u njegovoj formuli. Oni, pak, koji podržavaju "negativni" stav smatraju da samo svesno mešanje drugih (na primer, zakoni kojima se zabranjuju određeni postupci) predstavlja takvo ograničenje. Levica misli da je poimanje desnice o mešanju suviše usko. Davanje novca ljudima uvećava njihovu stvarnu slobodu. No, to se postiže i omogućavanjem obrazovanja i obezbeđenjem zdravstvene zaštite. Obrazovanje i dobro zdravlje daju im slobodu da koriste prilike koje im se inače ne bi pružile. One bi mogle formalno postojati, ali da bi sloboda njihovog korišćenja za neke ljude postala stvarna i istinska, potrebna je intervencija države.

To shvatanje slobode kao stvarne - a ne formalne - jedna je od onih stvari koje Berlin naziva "pozitivnom" slobodom i na koje upozorava kao na opasnost. On smatra da slobodu ne bismo smeli mešati sa "uslovima njenog praktikovanja". Takav stav podrazumeva da su svi britanski građani slobodni da idu na odmor na Bahamska ostrva. Neki raspolažu mogućnostima da tu slobodu koriste, drugi ne. Ako se opredelimo za koncepciju stvarne slobode, mešamo slobodu, koju bi trebalo shvatati u svetlu "negativne" ideje o nemešanju drugih, s drugim vrednostima, kao što su jednakost i pravda. Berlin ovde upozorava na optimistički stav da se sve dobre stvari obavezno stiču zajedno. Čak i ako jednakost i pravda zahtevaju preraspodelu resursa od jednih ka drugima, ne bi trebalo da tvrdimo da takva preraspodela doprinosi i slobodi. Država se može opravdano mešati u živote ljudi u ime pravde ili jednakosti, ali tvrditi da se takvo mešanje može opravdati pozivanjem na slobodu može biti opasna varka. Berlin je u pravu kada kaže da treba brižljivo razdvajati svoje ideje i ne dozvoljavati im da se stope u bezobličnu masu. No, iz toga se ne može izvući zaključak da su ljudi koji žive u siromaštvu slobodni da idu na odmor na Bahamska ostrva i da im za praktikovanje te slobode samo nedostaju odgovarajući uslovi.

Sada ću malo zakomplikovati stvari. Sve što sam do sada naveo o ovom pitanju zasnovano je na pretpostavci da zaista postoji razlika između formalne i stvarne slobode. Ona svakako igra značajnu ulogu u političkim raspravama. Ipak, razmotrimo je nešto detaljnije da bismo došli do suštine stvari. U navedenom primeru razlika postoji između Totalitarije, u kojoj je građanima formalno zabranjeno da idu na odmor, i Britanije, u kojoj je svim građanima to dozvoljeno, ali neki od njih nemaju para da to urade. U prvom slučaju imamo zakon koji sprečava ljude da idu na odmor. U drugom ih u tome sprečava nedostatak sredstava. Ovakav opis situacije prihvatljiv je obema stranama u ovoj raspravi. Ono u čemu se one razilaze jeste definicija onoga što deluje ograničavajuće na slobodu. No, da li je ova situacija zaista ispravno predstavljena?

Razmotrimo šta se dešava, u Britaniji, ako neko ko nema novca pokuša da ode na odmor na Bahamska ostrva. Ta osoba dođe pešice ili autostopom do aerodroma, pokuša da uđe u avion, na ulazu je zaustavljaju jer nema kartu (a ne može ni da je kupi, čak i ako, na primer, u avionu ima slobodnih mesta), ona uporno nastoji da uđe u avion - veoma želi da ode na odmor - i, konačno, posle otpora koji pruža, obezbeđenje ili policija je hapse. Šta je to što je sprečava da ode na odmor? Zakon. Zakon koji kaže da u avion ne mogu da uđu putnici bez karte. U Totalitariji postoji zakon kojim je svim građanima zabranjeno da idu na odmor. U Britaniji je to, pak, zakonom zabranjeno svim građanima bez putne karte. Ono što siromašnu osobu zaista sprečava da ostvari svoju nameru nije samo nedostatak novca, već sprega tog nedostatka sa zakonom, o čijem se poštovanju stara policija. To predstavlja namerno mešanje drugih - baš kao i mešanje u Totalitariji. Uspostavili smo u svom društvu pravila prema kojima onima koji nemaju novca da plate putnu kartu (ili da do nje dođu na neki drugi način) nije dozvoljeno da idu na odmor.
 
Možda su takva pravila ispravna. Ne želim da tvrdim da bi svakome ko to želi trebalo omogućiti da se ukrca na bilo koji avion (niti čak da bi putovanja u egzotične delove sveta trebalo raspoređivati nasumice, tajnim izborom, tako da izgledi da ih neko dobije uopšte ne zavise od imovinskog stanja). Zakon kojim se ograničava sloboda onih koji nemaju novca da kupe kartu može biti opravdan, kao što to može biti i ograničenje slobode koje on podrazumeva. Ovim primerom se želi ukazati na nešto veoma konkretno. Želi se jednostavno istaći činjenica da se u ovom slučaju sloboda ograničava zakonom iza kojeg stoji državna moć prinude - upravo na način na koji se ona ograničava i u Totalitariji. Posedovanje novca daje vam zakonsko pravo da činite ono na šta inače ne biste imali pravo (ili slobodu): da kupite hleb ako ste gladni, krov nad glavom ako ste bez njega. Naši zakoni o privatnoj svojini i novcu mogu biti opravdani. No, moramo prihvatiti činjenicu da oni podrazumevaju svesna ograničenja izbora ljudi kako će živeti, koja nameće država (u demokratskoj državi narod u celini). Tako shvaćena, ta ograničenja predstavljaju "formalna" ograničenja slobode ljudi.

To ne znači da je potpuno nepotrebno praviti razliku između formalne i stvarne slobode - reč je o još jednoj nejasnoći poput one u slučaju "slobode od" i "slobode za". Za razliku od toga, ovde oni koji stoje na različitim stanovištima imaju stvarnog razloga za to. Ako je ono što je u poslednja tri pasusa izneto tačno, način na koji se ti stavovi ponekad definišu (ograničenje slobode zakonom naspram ograničenja lišenošću sredstava) može navesti na izvođenje pogrešnih zaključaka. No, oni koji smatraju ili ne smatraju da se preraspodela resursa može opravdati pozivanjem na slobodu ipak se razilaze, i to u nečem značajnom. Korisno je razmotriti suštinu tog njihovog razilaženja. Ne treba zaboraviti da se razlika između formalne i stvarne slobode ne odnosi uvek na novac i zakone. Uzmimo primer veoma bolesne osobe koja, bez medicinskog lečenja, ne može da sledi svoju karijeru. Kada bi se sloboda sastojala samo u odsustvu mešanja drugih, morali bismo reći da je ta osoba slobodna da sledi svoju karijeru - nedostaje joj samo stvarna mogućnost (u ovom slučaju zdravlje) za to. No, ako pravimo razliku između formalne i stvarne slobode, mogli bismo, ako bismo želeli, reći da, iako tu osobu niko ne sprečava da sledi svoju karijeru, te je formalno slobodna da to čini, ona, ukoliko ne bude podvrgnuta medicinskom lečenju, neće za to biti stvarno slobodna. Ovo je drugačiji primer, u kojem se čini da razlika između formalne i stvarne slobode zaista nešto znači i u kojem bi se za državu moglo smatrati da je u stanju da doprinese stvarnoj slobodi nekih od svojih podanika (u ovom slučaju obezbeđenjem medicinskog lečenja). On je drugačiji, jer uzrok ograničenja stvarne slobode - y u Makelamovoj formuli - nije nedostatak novca (i otuda primena zakona, svesna veza čiji je cilj da spreči određene postupke ljudi), već loše zdravlje.

nazad