Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
DODATAK
 
 

 

 


Piše: Vitomir Teofilović

Aforizam u međužanru – afogram

Još od nastanka termina "aforizam" i prve zbirke aforizama, koja se upravo tako zvala – Aforizmi – znamenitog grčkog lekara Hipokrata iz petog veka stare ere, aforizam ima ustaljenu proznu formu. To je prozni rečenični iskaz sa paradoksalnim značenjskim obrtom, smisaono zahtevan i – po nepisanom pravilu i tradiciji od dva i po milenijuma – duhovit, prožet humorom i/li satirom. Na prelomu 20. i 21. veka na našem jezičkom prostoru pojavljuje se i aforizam u rimovanom stihu. To je zapravo sinteza dva kratka žanra – aforizma i epigrama, pa sam zato tu novu književnu formu nazvao afogram. Prvi put sam taj termin upotrebio u recenziji/pogovoru jedne knjige crnogorsko-srpskog pisca Raka Nikčevića (1938-2013), a nedavno je (2015) knjigu toga međužanra objavio i Savo Martinović. To su upravo i najbolji protagonisti ove nove književne mini-forme.

Afogram je po značenju aforizam, a po obliku epigram. Ukratko smo već skicirali termin i pojam aforizma, predstavićemo u najsažetijem vidu njegove značenjske mene tokom istorije.

Hipokratovi aforizmi nisu bili satirični, kakvi danas pretežu, već sažeti medicinski saveti – kako da zdravi što uspešnije čuvaju svoje zdravlje, a bolesni što pre ozdrave. Tek u 16. veku istoričari čiji je uzor bio Tacit ("tacitisti") su proširili značenje aforizmi i na društveno zdravlje. U istom veku nastaju i aforizmi najšireg značenjskog tipa – filosofski – među kojima je najveće ime Fransoa Larošfuko. Potonji vekovi podarili su filosofskoj književnosti velikane duha kao što su Blez Paskal, Fridrih Niče, Seren Kjerkegor... Tek pred  Drugi svetski rat, kao odbrana od nastupajućeg fašizma, i u deceniji nakon Drugog svetskog rata, kao otpor komunističkom jednoumlju, ustoličili su se na književnoj i medijskoj sceni (novine, radio...) satirični aforizmi. U Austriji se posebno istakao kao borac protiv totalitarne ideologije Karl Kraus, a prvi stegonoša borbe protiv levog totalitarizma bio je Stanislav Ježi Lec.

Štafetu je potom preuzeo srpski aforizam – od sredine šeste decenije 20. veka pa sve dosad, plejada koju su činili Vladimir Bulatović Vib, Branislav Crnčević i Dušan Radović, kao i tada još studenti Pavle Kovačević, Rastko Zakić i Milovan Vitezović, bokorila se i granala atomskom brzinom. Već četiri decenije spski satirični aforizam je vodeći u svetu – nikad u istoriji nije toliko aforističara pisalo tako vrsnu satiru. U antologiji "Vrag i šala" zastupio sam 163 aforističara!

O epigramu svi znamo da su to šaljive kratke pesme o određenim temama ili poznatim pojedincima, u rasponu od blage komike do crnog humora, žestoke ironije, čak i sarkazma. No takav je moderni epigram, nekad je bio sasvim drukčiji. To je žanr sa neviđenom značenjskom evolucijom!

Nastao još u 6. veku pre nove ere, u antičkoj Grčkoj, epigram je prvobitno bio ono što je danas epitaf – natpis na nadgrobnom spomeniku. No, za razliku od danas većinskog epitafa – natpisa sa šturim, elementarnim podacima o pokojniku (fotografija, ime i prezime, godine rođenja i smrti), antički je bio čitav književni medaljon, na poetski način je ukratko dočaravao čitav pokojnikov životopis. To su bili, današnjim rečnikom govoreći, mini-nekrolozi u stihu. Tokom vremena, dugo vekova na usmenom, a nakon ekspanzije Gutembergove galaksije sve više i na pisanom nivou, ova forma se sa groblja preselila među živi svet, a samim tim i ozbiljan svečani ton ("o mrtvima sve najbolje") zamenjivan je vedrijim tonovima i sadržajima, ne retko odlazeći i u suprotnu krajnost ("o živima sve najgore"). U našoj (srpskoj) štampi 19. i 20. veka epigrami su često bili značajno sredstvo u borbi protiv političkih ili poslovnih protivnika...

Otkud motiv za ovaj žanrovski ukrštaj? Da li je zbilja kao objekat satire suviše gruba da bi se u ogoljenom, proznom vidu dovodila u čitalačku pažnju, pa je treba malo ublažiti lirskim sredstvima ili je afogram samo suptilniji stepen ironizacije, ritmičko-melodijska sublimacija ironijske distance spram rđave zbilje?

Zanimljiv je jedan autopoetički aforistički iskaz Raka Nikčevića: "Ne da priča da napišem pjesmu." "Priča" je ovde metafora za celokupnu rđavu stvarnost, koja ne da pesniku da se vine do poezije, a ujedno i moralno-poetički parametar koji graduira umetničku motivaciju, određuje šta je čoveku u određenim životnim okolnostima važnije i prešnije. Otuda bar utešan napor da se ta neprihvatljiva zbilja bar u našoj čitalačkoj percepciji omekša i olakša pesničkim sredstvima – rimovanim stihovima. Evo nekoliko Nikčevićevih afogramskih bisera, koji tematski obuhvataju beskrajan raspon od naše do svetske zbilje, i od narodne nemoći do vođine svemoći: "Proleteri svih zemalja, ne valja!" / "Do slobode vođini, u slobodi Vođini!" / "Odozgo se bolje vidi, ali i previdi." / "Veliki je razlog i izvorni talog." / "Jedni žive od rada svoga, drugi od ukupnoga!" / "Napreduje se tehnički, vjerski i zvjerski!" / "Ubice se dijele na niske i istorijske!" / "Da ostanu dva, jedan bi vlada!" / "Ima li ko s nama? Ima, znak pitanja!" (Zbog uštede prostora, afograme nismo citirali u podrazumevajućim distisima.)

Verovatno i ne znajući za moj termin afogram, recenzent knjige "Dijalog sa sobom" Sava Martinovića, minijaturi koja sintetizuje aforizam i epigram nadenuo je ime epiforizam, dajući time prednost estetici dok sam ja u nazivu ovog žanra stavio u prvi plan semantiku. Zanimljivo je da je Savo u ovoj knjizi u formi mini-dijaloga, kratkih pitanja i odgovora, pitanja (mahom) postavljao u klasičnoj proznoj formi, a svoje odgovore davao u rimovanim stihovima. Pitanja je stavio u funkciju opšte znatiželje (vox populi),  a odgovorima dao status kritičke svesti u ruhu ars poetica.

Evo i pregršti Martinovićevih bravura sa ovom minijaturom: "Je li težak život od svoje pameti? Od svoje pameti se najteže živi. Posna je ljetina na toj njivi." / "Može li čovjek da upozna sebe bez tuđe pomoći? Ko misli da sve zna i sam može, zaslužuje ono: "Pomozi mu, Bože!" / "Mislite li da je tiranija djelo jednog čovjeka? Pravo na tiraniju, da budem zao, jednom je čovjeku cio narod dao." / "Je li došlo dotle da treba misliti srcem a ne glavom? Ne, kolika god da je trauma. Jer to bi bio poraz uma." / "Zašto gladna sirotinja ne jede? Siromasi za još crnje dane štede." / "Može li sredina da oprosti onome ko je iznad nje? Sredina je, kažu, kao tašta: Ništa što je dobro ne oprašta." / "Je li vas strah da se istina o nama ne prikriva dovoljno? Ako bih iskren htio biti, istinu o nama vrijedi kriti." /" Je li pismen ko zna da čita i piše? Jeste! Da! Čak! Štaviše!" / "Osjetite li prazninu pri pomisli da su naši planovi mogli biti ispunjeni? Osjetim prazninu jer sam uvjek znao: čim se ispuni plan, drukče bih ga planirao."

Da li je novi žanr umetnički superiorniji od prethodnih u velikom jatu minijatura?

Oduvek je sa euforijom percipiran svaki umetnički pravac (stil) i doživljavan kao "kraj umetnosti", kao dosezanje njenog zenita. No čitavo dosadašnje vreme ("Vreme je najbolji sudija" – čuveni "filter vremena") je uvek pokazivalo da je sled stilova, poput mode, beskrajan i da je i najrevolucionarniji stil samo privremena najbolja poetička opcija, određena i omeđena duhom vremena.

Holandsko-nemački književni teoretičar Andre Joles je u svom čuvenom delu "Jednostavne forme" sačinio tipologiju svih kratkih književnih formi i, osim njihovih morfoloških specifičnosti, otkrio i da svaka od njih korespondira sa nekom našom, opšteljudskom duševnom potrebom. To bi se moglo reći i za književnost i umetnost u celini. Ne postoji vrhunska forma (nije sama po sebi bolja pesma od romana, niti tragedija od komedije), vrednost dela ne određuje njegov poetički obrazac već amalgam koji zajedno tvore poetička opcija i duhovna supstanca; umeće oblikovanja, s jedne strane, i dubina i širina "poruke", s druge strane – mera kreativne materijalizacije estetskog zahvata u ukupni poredak sveta.

Ukratko, nova mala forma je jedno uspelo estetsko osveženje, žanr koji obogaćuje beskrajno polje književne morfologije. Malo li je od jednog malenog žanra?!



PUŠTANJE KRVI


Sergej Hohlov (1955), menadžer. Živi u Moskvi.


Generali svet leče puštanjem krvi.

Ako od muškarca ništa ne zavisi, on je već postao muž.

Šta dobro može da se očekuje od života kad se prenosi polnim odnosom?!

Ranije nas je okruživala priroda. Sad mi okružujemo nju.

Ne plašite se starosti. Nećete je svi doživeti.

Da držimo svoju sudbinu u svojim rukama, smetaju nam pesnice.

Ograničene je teško držati u okvirima.

U pozorištu senki glavnu ulogu ima majstor svetla.

Strasti skrate mladost, ali podmlade starost.

U šta verujemo, u to i sumnjamo.

U ljubavnom trouglu jedan ugao uvek je tup.

I istina postaje laž u ustima onih koji uvek lažu.

Ako je verovati glasinama, ne može im se verovati.

Budućnost plaši prošlost.

Svaka ćelija ima svoj ustav.

Maske plaše već zbog toga što se ispod njih skriva ljudsko lice.

Da biste ostali čovek, treba najpre to biti.

Kada uzmeš kredit, treniraš tuđu pamet.

Ko kipi, često se sam opari.

Što niže padaš, duže letiš.

Od teškog života ne možeš lako da se odvojiš.

Nije dobar čovek kome si dužan. Pogotovu ako je to veliki dug.

Ako na vas gledaju pametnim očima, reč je, najverovatnije, o psima.

Koliko često istina iskrivljuje stvarnost!

Ništa toliko ne učvršćuje radnu disciplinu koliko masovna nezaposlenost.

Žena je spremna da izađe iz svoje kože da bi ušla u bundu od prirodnog krzna.

Istoriji uvek nedostaju svedoci.

Istorija – to je naučno predviđanje prošlosti.

Budućnost će presuditi samo ako se ne umešaju istoričari.

Vučji zakoni pišu se krvlju njihovih žrtava.

Udarnički rad udara na zdravlje.

Kod basnopisaca svi ljudi su zveri.

(Izabrao i preveo s ruskog jezika
Aleksandar Čotrić)

- 8 -