Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
DODATAK
 
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Počasni građanin

DRUGI DEO

7.

Koliko god se skraćivali rokove i ubrzavalo odlučivanje, tender se protegne na čitavih mesec dana. I to ako sve ide kao podmazano. Za to vreme se Amerikanci moraju zadržati u gradu, pa makar se dubilo na glavi.

Tako je rezonovao gradonačelnik Radiša Šopalović. Zasad nema opasnosti da će otići. Oni se izgleda dobro provode, spanđali se sa domanovićgradskim devojkama i lepo im je. Pri tom, devojke slove za spretne, kad već vode hotel, valjda će znati da zadrže i momke... Ali to valjda sreću kvari. Ne može se osloniti samo na tuđu pomoć, mora i sam nešto da učini. Samo, šta da im ponudi?

Kad je problem izneo svom spretnom savetniku Srećku Srećkoviću, ovaj nije mnogo mozgao. Pošto je najčešće viđao mlade Amerikance u kafani hotela Alem, biće najbolje da se tu priredi nešto atraktivno. Šta bi to moglo biti, nastavljao je da razmišlja naglas, ako ne muzika. Da se dovede neki renomirani orkestar sa dobrim pevačem. A što ne i orkestar trubača? Kako to biva, u maštovitoj glavi ideja se otme i sama napreduje. FESTIVAL! Muzički festival u narednih mesec dana. Svake subote i nedelje u Alemu gostuje po jedan renomirani ansambl folk i pop muzike. Na početku gostuju trubači. Jedan vranjski bend, da razdrma učmali Domanovićgrad. Sledećeg vikenda vojvođanski tamburaši, Garavi sokak, ili čak Zvonko Bogdan! I još dva renomirana učesnika i mesec je popunjen. Nije se dugo premišljao, izbor je pao na Lepu Lukić i Miroslava Ilića. Srećko je odmah krstio muzičku manifestaciju: Folkfest.

Iako mu se Srećkova zamisao odmah dopala, gradonačelnik je pred njim skrivao svoje oduševljenje. Da se momak mnogo ne ponese. Ali, dogovor je odmah pao. Grad će biti oblepljen festivalskim plakatima, s naznakom da su učesnici najrenomiraniji domaći ansambli i pevači. Potom će Srećko na put u Vranje da ugovori gostovanje trubača Šabana Šabanovića, prošlogodišnjeg pobednika Guče. Čim stignu, biće sklonjeni u jednu hotelskiu sobu, da iznenađenje bude pravo.

Gradom se brzo proširila vest o festivalu. Bilo je svakojakih nagađanja ko će sve učestvovati, da li će biti takmičenje pevača ili ansabala, da se možda ne bira prvi glas Domanovićgrada, ili je reč o grand paradi... Šta god od toga bilo, učmali gradić je zatresla muzička groznica. Začas su planule sve rezervacije u restoranu Alem za sva četiri vikenda. Na neviđeno: ne zna se ni ko gostuje, i da li uopšte neko gostuje. Koliko god se rastezalo i natezalo, hotelska kafana je ograničenog kapaciteta, pa će mnogi biti uskraćeni. Tu je uskočila lokalna televizija da najavi kako će direktno prenositi festival.

Tako je to u malom mestu. Godinama se ništa ne događa, dani teku tromo i jednolično, a onda kao grom iz vedra neba – ni manje ni više nego festival!

8.


Zlatan Prišević se osetio poniženim i uvređenim. Ne samo da mu je advokat Šopalović preuzeo inicijativu, nego mu je preoteo i Amerikance. Ispade da nisu došli zbog dragog kamena nego radi neke radojevske vode! Sreo se prvi sa njima, izrazio spremnost za saradnju, počastio ih u Mitketovoj kafanici... A sve uzalud. Totalan promašaj. Šta se to sa njim dogodilo? Je li on zaribao?

Hteo je da upadne kod Šopalovića i da protestuje: šta on to njemu radi iza leđa... Bilo bi glupo i nedostojno. Spremao se da izgrdi načelnika Šerifa da je omanuo, kako to da ne sazna da nije u pitanju dragi kamen nego voda, ali je i od toga odustao. Ništa neće dobiti, samo će se dodatno blamirati. Jedino je sebi dopustio da se požali ćerki Zlatici. Više da je prekori: svaki dan je s onim Jevrejinom, a nije saznala da je došao zbog vode.

Najteže mu je padalo to što će se obrukati unutar svoje stranke. Sad treba svom lideru da kaže da nije u pitanju dragi kamen, nego neka voda! Kad na to pomisli, ne mili mu se ni da pomišlja da se pojavi u prestonici.

A onda je došao festival kao nešto iznebuha i to je prevršilo meru. Iako su im kabineti na istom spratu Bele palate, Prišević se obratio Šopaloviću preko telefona. Dok je pitao kakav se to sprema festival, suzdržavao se do krajnjih granica da ne plane. Bivši advokat se, međutim, pravio Toša:

– Da ti pravo kažem, Priševiću, koliko do juče ni ja nisam znao. Sve to zamesio onaj moj nadobudnini Srećko Srećković. Kaže, da se malo razdrma grad, da se unese vedrina i radost u narod, jedva izdržava ovu krizu. Znaš kako su govorili stari Latini: hleba i igara.

Zlatan mu ništa od toga nije verovao.

– Sad, da nisi znao... Ali, nije bitno. Pretpostavljam da ti taj hleb i igre trebaju zbog Amerikanaca.
– Pa i za njih, neka vide da i mi umemo da se veselimo. Neka pričaju posle kad se vrate...
– Misliš, kad se vrate sa vodom... sa koncesijama...
– To na šta aludiraš, moj Priševiću, da dugom je štapu. Nemaš potrebe da se ljutiš, ovih dana sam planirao da sazovem uži krug rukovodstva i da se posavetujemo, ali čekam da dobijem nešto opipljivije, da se ne razglašava nekakva fabrika... – Radiši izlete reč fabrika, pa on brže-bolje da zabašuri – mislim da ne pričam o nekoj eventualnoj eksploatacije vode pre vremena, da ne kukuričem kao onaj pevac što je završio u loncu.

Kao i svaki advokat, namazan svim bojama – rezonovao je Zlatan. Pošto je prva bitka izgubljena, ne sme sebi dozvoliti da izgubi i rat.

nazad