Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
DODATAK
 
 

 

 


Filozofija


Adam Svift

Politička filozofija

Vodič za studente i političare

2. Sloboda kao autonomija naspram slobode
kao činjenja po sopstvenoj volji

Druga razlika o kojoj ćemo govoriti potpuno je drugačija od prve, ali i ona se naziva razlikom između negativne i pozitivne slobode. To je razlika između slobode kao autonomije i slobode da se čini po sopstvenoj volji. Autonomija doslovno znači "säm vladati sobom" ili "säm sebi propisivati zakone" ("auto" kao u reči "auto-mobil" - vozilo na sopstveni pogon; "nomija" kao u reči "astro-nomija" - nauka kojase bavi otkrivanjem pravila i zakonitosti kretanja nebeskih tela). Ova razlika se pravi da bi se ukazalo da neko može da čini po svojoj volji, a da stvarno ne odlučuje (ili kontroliše, upravlja) o sebi. Takva osoba bi imala negativnu slobodu - niko se ne meša u njene stvari - ali da li bi imala pozitivnu? Da li bi imala onu slobodu koja se sastoji u upravljanju sopstvenim životom?

Mora biti jasno u čemu su ova i prethodna razlika drugačije. U svom razmatranju formalne i stvarne slobode uopšte nisam dovodio u sumnju ideju da se sloboda sastoji u odsustvu ograničenja da ljudi čine (ili imaju mogućnost da čine) ono što žele (ili bi mogli želeti). Ako siromašnima, da bismo uvećali njihovu stvarnu slobodu, damo sredstva, omogućujemo im da čine ono što žele (ili bi mogli želeti), a što inače ne bi mogli činiti. Tome ne dodajemo: "U redu, sada mogu da čine više onih stvari koje bi mogli želeti da čine. No, da li oni zaista upravljaju svojim životima? Da li zaista vode nezavisan život ili jednostavno zadovoljavaju sve želje koje im se usput javljaju?" Sloboda kao autonomija je kontroverznija nego sloboda u smislu stvarne moći, odnosno mogućnosti činjenja. Zašto? Zato što sadrži ideju da neko može činiti ono što želi, ali, kako njegove želje ne ispunjavaju jedan dodatni uslov - koji bi te želje činio autonomnim - on nije doista slobodan. Mnogi, uključujući i Berlina, smatraju da je ta ideja opasna. Upravo je ona, prema Berlinu, na kraju dovela do izopačene situacije kada totalitarni režimi pravdaju svoju vlast pozivanjem na slobodu.

Pre nego što odgovorimo na to pitanje, zadržimo se malo na razlici između stvarne slobode i slobode kao autonomije. Pomislimo na to šta država čini za svoje podanike kada obezbeđuje obrazovanje onima koji ga inače ne bi dobili. Obrazovana osoba može se smatrati slobodnijom od neobrazovane u dva sasvim različita smisla. Pre svega, otvara joj se više mogućnosti. Onaj ko zna da čita ili da programira računar poseduje stvarnu slobodu činjenja - poput obavljanja poslova koji zahtevaju sposobnost čitanja ili programiranja računara - koja nije dostupna onome bez takvih znanja. Pružajući joj mogućnost obrazovanja, država uvećava stvarnu slobodu takve osobe - slobodu da čini ono što bi mogla želeti da čini. U tom smislu, pružanje mogućnosti obrazovanja jednako je davanju novca. No, obrazovanje ima još jedan aspekt koji se razlikuje od novca, a on je blisko povezan sa slobodom kao autonomijom. Osoba kojoj je omogućeno da stekne određeno znanje i da ga primenjuje, koja je naučena da razmišlja sopstvenom glavom, da sagledava posledice i da odlučuje o pravcima svojih aktivnosti nezavisnija je i više upravlja svojim životom od one koja takve mogućnosti nema. To je tako bez obzira na činjenicu da obrazovanje uvećava i opseg raspoloživih mogućnosti. Može se reći da obrazovanje ima dvostruki uticaj - uvećava stvarnu slobodu, jer otvara mogućnosti koje bi inače ostale nedostupne, i uvećava nezavisnost, davanjem informacija o raspoloživim mogućnostima i omogućujući bolje odlučivanje o tome koje mogućnosti nekome najviše odgovaraju.

Pomažući nam da bolje shvatimo razliku između stvarne slobode i slobode kao autonomije, primer o obrazovanju ukazuje na to da od ove druge ne treba da zaziremo. Ako autonomija, pored ostalog, podrazumeva sposobnost jasnog razmišljanja i argumentovano odlučivanje o tome šta želimo, onda je teško razumeti Berlinovu zabrinutost, kao i to u čemu leži opasnost od totalitarizma. Svakako je važno znati da se autonomija može shvatiti na relativno bezazlen način. Staviše, ovaj odeljak knjige završiću navođenjem i drugih primera koji pokazuju da sloboda kao autonomija ne mora da bude toliko opasna kao što to Berlin misli. No, da bismo shvatili šta brine Berlina, pojam autonomije moramo posmatrati u vezi sa idejom - koju je najsistematičnije obradio Kant - da svaku osobu možemo smatrati podeljenom na dva odvojena "sopstva". Na "idealno", "unutrašnje", "više", "racionalno", "istinsko", "transcendentalno", "noumenalno" ili "moralno" sopstvo i "empirijsko", "niže", "iracionalno", "emocionalno", "pojavno" ili "osnovno" sopstvo. Autonomija se stiče kada ono prvo - u daljem tekstu ćemo koristiti izraz "više sopstvo" - preuzme kontrolu nad "nižim". Kada se u svojim postupcima rukovodimo samo željama ili emocijama, takve kontrole nema. Ponašamo se, kako Kant kaže, heteronomno ("hetero" = "drugi", kao u reči "heteroseksualan"). Ako ste ikada bili rastrzani jer ste želeli nešto da učinite, ali vam je nešto unutar vas - vaše više sopstvo - govorilo protiv toga (da pušite, da se upustite u vezu s voljenom osobom vašeg najboljeg prjatelja /prijateljice/), ova ideja vam neće biti strana. A ako ste se ikada oglušili o taj unutrašnji glas i osetili se manje slobodnim nego što biste bili da ste smogli snagu da ga poslušate, vi - poput Kanta - smatrate da se sloboda ne sastoji samo u tome da činite ono što želite. Ta ideja postaje, svakako, opasna kada neko drugi uzima sebi pravo da bolje od vas zna šta je za vas "racionalno" i "više" da činite. U takvim situacijama taj drugi (recimo, država) može doći u iskušenje da se umeša i da kaže: "Vi mislite da želite A. No, to je samo ono što vaše heteronomno sopstvo želi. Ono što vaše istinsko sopstvo želi je B. Zato ću vam dati B. To vam se može činiti ograničavanjem vaše slobode, ali nije. U stvari, navodeći vas da činite ono što vaše istinsko sopstvo želi, činim vas slobodnijim." Najpoznatija sintagma iz Rusoovog slavnog dela Društveni ugovor (1762) govori o "prisiljavanju da se bude slobodan". Ona odlično dočarava paradoks (i opasnost) takvog načina razmišljanja.

Od svih različitih stvari koje naziva "pozitivnom slobodom", Berlin je najviše zainteresovan za ovu i posvećuje joj najveću pažnju. Ova ideja o "podeljenom sopstvu" zauzima ključno mesto u toj tradiciji u okviru istorijata političkih ideja, koji on tako sjajno izlaže, tradiciji koja počinje s Rusoom i proteže se preko nemačkog filozofskog idealizma - Kanta (1724-1804), Fihtea (1762-1814), Hegela (1770-1831) i Marksa (1818-1883) - do totalitarnih doktrina nacionalsocijalizma i državnog komunizma. Danas, kada je hladni rat završen, ideja da ljudska bića imaju neku višu i istinsku svrhu, koja opravdava nasilno mešanje države u način života svojih podanika - i njihovo usmeravanje time ka istinskoj slobodi - najčešće se povezuje s religijskim učenjima. Odmah nam padaju na um Talibani u Avganistanu, ubeđeni u ispravnost svoje fundamentalističke verzije islama i spremni da ženama i, naravno, religijskim otpadnicima oduzmu sve vrste konvencionalnih sloboda. Berlin je posebno imao u vidu sekularna učenja, protivna onoj vrsti slobode koja je njemu prirasla za srce. No, pošto su Lok i ostale značajne ličnosti liberalne tradicije izložili svoje argumente, njegov protivnik danas bi pre bila netolerantna državna religija.

U okviru ovog načina razmišljanja o pozitivnoj slobodi jedna stvar je posebno bila značajna. Ono što smatramo elementima Rusoove "opšte volje" i što do doba Hegela, Fihtea i Marksa postaje sasvim jasno izraženo nije samo smeštanje višeg sopstva "unutar" pojedinca, već i postuliranje kolektivnog "višeg" bića. Za Fihtea je to bila nacija (on je imao veliki uticaj na nacizam). Za Marksa je to bio proletarijat, koji je, prema njemu, suštinski predstavljao čovečanstvo. Više sopstvo svakog pojedinca jeste onaj element u njemu koji interes zajednice stavlja iznad njegovih pojedinačnih interesa. To znači da istinski subjekt slobode ne samo da nije isto što i empiričko biće - s njegovim stvarnim željama, ubeđenjima i emocijama, on se, prema tim teoretičarima, više ne može izjednačiti ni s pojedincem. A ako smatramo da je sloboda nešto što ostvaruje zajednica - nacija, klasa ili rasa - kada postigne svoj pravi cilj (vlast nad svetom, komunizam), tada je još lakše negativno govoriti o slobodi empiričnih pojedinaca da čine ono što žele da čine.

To je ono što je Berlin najviše želeo da istakne i što jasno ukazuje na duboke razlike između različitih koncepcija slobode. Zato bi, smatram, trebalo insistirati na ograničavanju izraza "pozitivna sloboda" na ideju o slobodi kao autonomiji. Korišćenje tog izraza i za ostale dve ideje koje sam izložio ne koristi ni Berlinu ni nama. Očigledno je da bismo se mogli složiti s Tonijem Blerom da bi sloboda trebalo da znači stvarnu (a ne samo formalnu) slobodu i ne slagati s Kantom - a još manje s njegovim kolektivističkim naslednicima - da se sloboda sastoji u racionalnom samousmeravanju ili življenju u skladu sa svojim istinskim ubeđenjima (a ne u činjenju onog što želimo). Da bismo o tvrdnjama o slobodi doneli ispravan sud, neophodno je da ih najpre posebno sagledamo i utvrdimo. Tada ih možemo razmotriti jednu po jednu i jasno uočiti njihove suštinske elemente.

Kao što se iz Makelamove formule vidi, razlike o kojima govorim odnose se na subjekt x, ograničenje y i cilj z. Da li se sloboda u suštini sastoji u slobodi empirijskih pojedinaca (x) od mešanja drugih empirijskih pojedinaca (y) u ono što ovi prvi žele da čine (z)? (U svom delu Levijatan (1651) Tomas Hobs kaže da je "slobodan čovek onaj kojeg... ništa ne sprečava da čini ono što želi da čini".) Da li se ona sastoji u slobodi višeg sopstva u nama od želja, emocija i neznanja, kako bi postupala racionalno i postigla samoostvarenje? Ili u oslobađanju jednog naroda od dominacije neke imperijalne sile i življenju prema sopstvenim zakonima? Koncepcija slobode kao autonomije može se na više načina konkretizovati, te o njoj treba razmišljati kao o porodici užih koncepcija. Prema nekima, poput Kanta, sloboda se sastoji u moralnom postupanju. Prema drugima, koji više naginju romantizmu, sloboda je u istinskom izražavanju sebe. Može se poistovetiti sa življenjem u skladu sa sopstvenim uverenjima. Svemu tome zajednički je pojam činjenja (x) koji otvara mogućnost za unutrašnja ograničavanja slobode - da je ograničavaju unutrašnji činioci (poput želja), a ne samo mešanje spoljnih.

nazad