IN-OUT
 
 
 

 

 



Piše: Bojan Ljubenović

Beseda o živoj legendi

 – priča o Toši Borkoviću -

Za nekoliko dana Tošo Borković ide u penziju.
Samo dvoje od deset ljudi koji su pročitali prethodnu rečenicu zna o kome govorim.
Zbog toga i pišem ovaj tekst. Da pokušam da ispravim nepravdu…

Tošu Borkovića sam upoznao pre osam godina, kada sam u počeo da pišem TRN u "Večernjim novostima". Tada sam još radio kao novinar u drugoj redakciji, a aforizme sam pisao ih hobija, povremeno i tezgaroški. U redakciju sam dolazio retko i tek ponekad svraćao u kancelariju na kraju hodnika, gde bih uvek nailazio na usamljenog čoveka nalik Lenjinu, koji bi tada prekidao da crta, ljubazno me primao i uvek pronalazio po koju lepu reč za moj rad. Činilo mi se da je iskren.

Godinu dana kasnije, kada sam prešao "za stalno" u "Večernje novosti" glavni urednik Manojlo Vukotić odredio je da sedim baš u toj kancelariji, deleći je sa Goranom Divcem i Tošom Borkovićem.

Tada sam počeo da upoznajem skromnog genija.
Ne, ne preterujem, Tošo Borković je istinski genije.
Najbolji srpski karikaturista svih vremena.

Znam, kada bude pročitao prethodnu rečenicu, Tošo Borković će zavrteti glavom i neće mu biti pravo. Jer on za sebe ne misli tako. Jednom, posle osvajanje neke svetske nagrade, radijski voditelj ga je predstavio kao najboljeg karikaturistu na svetu i Tošo se naljutio. Rekao je: "Samo u Kini milion ljudi crta karikature, otkud vam ideja da sam ja bolji od svih njih? Ja možda nisam najbolji ni u svojoj ulici, a kamoli na svetu".

Za svet ne znam, ali ponavljam Tošo Borković je najbolji srpski karikaturista.
Znam o čemu govorim. Sa njim deli m kancelariju već osam godina.

On, doduše, smatra da je najbolji srpski karikaturista Dušan Petričić. Ceni ga neizmerno i smatra nekom vrstom svog duhovnog oca. Nije ni čudo, sa Petričićem je istu ovu kancelariju delio godinama, Petričić je uticao da Toša posle svog osvojenog prvog "Zlatnog Pjera" bude zaposlen u "Večernjim novostima", od Petričića je mnogo naučio. Ali, to je njegov problem, ja i dalje mislim da od Toše nema boljeg.

Rođen je 1953. godine u Han Pjesku i prve karikature počeo da crta "po zamagljenom prozorskom staklu" svoje skromne kuće u toj bosanskoj vrleti. Posle školovanja u Sarajevu obreo se u Rumi, gde je proveo nezaboravne godine i odakle ima pregršt zanimljivih anegdota. Svaštario je, mučio se i tražio, sve dok mu prvi "Zlatni Pjer" nije otvorio vrata velike umetničke scene.

U "Večernjim novostima" tada radi sa neverovatnom četvorkom: Predragom Koraksićem Koraksom, Stevom Strečkovskim, Rankom Guzinom i Dušanom Petričićem.
Tada počinje njegova blistava karijera.

Od sredine osamdesetih do danas osvojio je PET nagrada "Zlatni PJER", najvažnije i najuglednije nagrade novinske karikature Jugoslavije i Srbije. Niko pre njega to nije uspeo. Uz PJER osvaja i više od stotinu domaćih i inostranih nagrada na najvećim svetskim festivalima. Pobedio je u Japanu, čak dva puta na World Press Cartoon u Portugaliji, Nemačkoj, Rumuniji, Italiji, Turskoj, Iranu, Kipru… od nabrajanja svih njegovim nagrada i zemalja odakle dolaze, čoveku zastane dah. Samo za poslednjih osam godina, koliko ga poznajem, osvojio ih je barem tridesetak, sa svih krajeva sveta. I da se razumemo, govorim samo o prvim nagradama, plakete, specijalne nagrade, i "čuturice", (kako on voli da kaže), čak i ne pominjem. Ne pominjem ni dve nagrade "Neven" za najbolje ilustracije dečjih knjiga, nagrade za animirane filmove, plakate itd…

Toša nagrade prima tiho, bez velike pompe uz stidljiv osmeh i stisak ruke. Ne šalje saopštenja medijima, ne vuče novinare za rukave, ne gostuje na televizijama, a vrlo često uspeh sakrije i od svoje redakcije. Kad neka televizija ipak iščeprka nešto novo o njemu i pozove ga u goste, Tošo obično odbije uz "obrazloženje" da nema šta da kaže.
A ima.

Tošo Borković je jedan od najduhovitijih ljudi koje poznajem. Jer kako drugačije da opišemm čoveka koji je kao svoju "molbu" za stalni radni odnos u "Večernjim novostima" podneo prazan papir na kome je u dnu samo pisalo "BEZ REČI"!
I bio primljen.

A ako mi ne verujete, pogledajte njegove karikature na internetu i uverićete se. Tamo ih bar ima pregršt, primera radi najpoznatiji svetski sajt za karikaturu www.irancartoon.com ovom srpskom umetniku posvećuje poseban prostor, njegova lucidnost ne promiče nikome u svetu ko o karikaturi bar nešto zna.

Zadivljujuće je kojom brzinom Toša rešava i najkomplikovanije zadatke svoje redakcije, na njegove ilustracije novinari čekaju kraće nego na ćevape u kafani. I uvek je nov, svež i duhovit.
Uvek beskrajno duhovit.

Ne, nije sa Tošom uvek lako sarađivati. Da bi ušao u novi "projekat" potrebno je da ga nešto "povuče", motiviše, izazove… Ali, kad "zagrize" onda nastaju mala remek dela ilustracija, bilo da su u pitanju knjige za decu ili odrasle. Retko gde ima tako mnogo ljubavi kao u njegovim dečjim knjigama, jer Tošo crta za najveće dete od svih – za sebe…

Čudesan je način na koji njegov mozak radi. Često se čudim i oduševljavam njegovim opaskama. Duhovitost i lucidnost je ono što ga odvaja od drugih. Kao urednik strana humora u "Večernjim novostima" mislim da imam dobar uvid u domaću karikaturu i zato bez griže savesti mogu da kažem da je u tome bez premca. Samo u njegovim "skrivalicama" (a do sada ih je u "Novostima" objavio gotovo 5.000), ima više duha nego na nekim čitavim konkursima i izložbama karikatura. Nije ni čudo onda što ga tako često kopiraju i plagiraju…

Ali je čudo što njegov grad i njegova zemlja ne znaju baš mnogo o njemu. Ili bar ne onoliko koliko se zna o nekim drugim "junacima" našeg tranzicionog društva i medijske scene.

Ne sećam se da je Tošu Borkovića nego predložio za npr. "Nagradu Grada Beograda", ili nacionalnu penziju. Iako već godinama na udarnim novinarskim stranam kritikuje sve mane ovdašnjeg mentaliteta i politike Tošu zaobilaze priznanja novinarskih udruženja. Toša nije dobitnik ni francuske Legije časti, ni srpskog predsedničkog ordena.

Možda zato što u svojim karikaturama nikada ne ide đonom. Ne želi da uvredi, povredi i ponizi. Ima svoj način da čitaocima saopšti istinu. Kao kada je za vreme bombardovanja 1999. godine na stranicama "Večernjih novosti" objavio potpuno praznu karikaturu sa natpisom "Po novom Zakonu o informisanju". Pametnom dosta.

Toša se ne slika sa političarima, ne preleće iz stranke u stranku, nije ničiji sem - svoj.
I jednostavno crta. Svakoga dana, najmanje po deset sati.
Uvek je samokritičan i skroman. Ne ume da traži i moli. Nikoga i nikad.

Možda zato još uvek nema svoju reprezentativnu knjigu karikatura. Poslednje dve godine pokušavam, krijući to od njega, da Ministarstvo kulture ubedim da finansira knjigu nagrađenih karikature Toše Borkovića, ali ministarstvo ima važnija posla…

Zašto sve ovo pišem?
Pa rekoh već, za nekoliko dana Tošo Borković odlazi u penziju.
Iako to (verovatno) nije njegov definitivan odlazak iz "Večernjih novosti", bojim se da bi srpska satirična scena time mogla da ostane bez svog najsjajnijeg aktera, a jedna brilijantna karijera ode u zaborav. Jer ako smo mi Srbi u nečemu šampioni onda je to u brzom zaboravljanju. A to bi bila velika nepravda.

Plus, ovo je i nekakav moj dug prema njemu kao kolegi i čoveku koji me toliko puta obodrio, inspirisao, nasmejao.

Srećno, majstore.
Nek ti život u penziji bude "Banja Koviljača".



Piše: Aleksandar Čotrić

SLOBODAN SRDIĆ -
UMETNIK KOJI JE KARIKATURU
DOVEO DO PERFEKCIJE

Ko zna šta je karikatura, zna ko je Slobodan Srdić. Ljubitelj osme umetnosti to zna, jer Srdić je umetnik koji zna da osmisli i nacrta vrhunski vrednu karikaturu koja posmatrača blago dotakne ili snažno ošine, izmami mu osmeh, ili podstakne zapitanost. Uglavnom, nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Srdićev rad odlikuju tehnički savršen i precizan potez pera - i razigrana, raskošna i lucidna ideja. Njegova karikatura uvek je dovedena do perfekcije. U fokusu je osnovna radnja, ali umetnik punu pažnju posvećuje i detaljima (senci, pokretu, pozadini...). Svaki rad ovog izuzetnog stvaraoca u jednoj slici sadrži ekspoziciju, zaplet, glavnu priču, razrešenje i epilog. Kvadrat ili pravougaonik njegovog rada su pregnantni i sadrže u savršenoj harmoniji linije i boju. Doda li se tome i poruka, koja je dvosmislena, oštroumna i duhovita, onda je jasno zašto Srdićevi radovi "pucaju" od snažnih aluzija, asocijacija i alegorija.

Počeo je Srdić kao autor koji poštovao stil Milorada Dobrića, ali nije postao drugi Dobrić, nego je modifikacijama izgradio svoj "rukopis" i postao najpre Vrlodobrić, a potom i Odličnić. Zato je sada svaka njegova karikatura unikatna, osobena, prepoznatljiva, originalna i drugačija. Ona se vidi, ali i oseća. Srdić je impresionista, jer svojim karikaturama impresionira, on je nadrealista, jer nadrealno dobro crta, a dadaista je jer posmatrači njegovih dela govore: "da, da, ovo je izvanredno".

Karikaturom se bavi praktično od detinjstva, tako da je od prve karikature, u kontinuitetu od skoro 60 godina, objavio više od 17.000 radova. Ime i prezime Slobodana Srdića simbol su slobode koju karikaturisti stalno osvajaju i srditosti bez koje nema ubojite, kritičke i jetke karikature. Nijedne novine ne mogu da se zamisle bez ukrštenice, horoskopa i karikature. A dobre novine ne mogu da se zamisle bez karikature Slobodana Srdića, koji je svoje radove objavljivao u listovima i časopisima širom bivše Jugoslavije (Pavlihi, Ostenu, Kerempuhu, Vetrenjači, Paradoksu, Oslobođenju, Dnevniku Veselom svetu, Osmehu, NIN-u, Novostima, Borbi, Politici, Beogradskoj nedelji, brojnim lokalnim i fabričkim listovima...). Bivša velika država bila mu je mala, pa je prešao sve granice, te su tako njegovi crteži, ilustracije i karikature krasili i stranice najpoznatijih evropskih magazina i žurnala. Srdićevi radovi posredstvom savremenih elektronskih medija (televizije, internet portala, elektronskih časopisa, društvenih mreža, pa čak i radija) pronalaze put do sve šireg kruga čitalaca, slušalaca i gledalaca. Stariji ljubitelji žanra iskazuju mu poštovanje zbog neverovatne vitalnosti, doslednosti i svežine, a mladi su prijatno iznenađeni i ushićeni otkrivanjem dela iskusnog čarobnjaka s perom u ruci.

Slobodan Srdić jedan je od najboljih, najproduktivnijih, najobjavljivanijih, najnagrađivanijih srpskih i balkanskih karikaturista. Njegovo ime i radovi odlično su poznati su našoj i međunarodnoj javnosti, a stvarajući neprekidno i sve bolje, postao je bard i klasik srpske karikature, čije ime se izgovara s poštovanjem. Kad se kaže "Smederevac" neko pomisli na šporet na drva, a neko na smederevskog karikaturistu na atomski pogon.

Srdićevo stvaralaštvo pojednako vole i poštuju i čitoaci novina i članovi stručnih žirija. Mnogi čitaoci otvaraju novine od strane na kojoj je Srdićeva karikatura, a žiriji su, prepoznavši vrednost njegovih radova donosili odluke da ga nagrade priznanjem PJER 2005, 2006. i 2012. godine. Srdić je laureat i priznanja lista "Jež" – "Braća Ormai", "Klasovog majstorskog pera, Svetske galerije karikature – OSTEN, Zlatne kacige u Kruševcu, Zlatne značka Kulturno-prosvetne zajednice Srbije... Dobitnik je i Svetosavske povelje Grada Smedereva. Ilustrovao je više desetina knjiga, imao je desetak samostalnih i brojne kolektivne izložbe, Povodom jubileja - 50 godina bavljenja karikaturom 2008. priredio je veliku retrospektivnu izložbu u Smederevu i objavio je jedinstvenu monografiju karikatura "CV - Caricaturulum Vitae". Ova knjiga po sadržaju i opremi spada u red najboljih knjiga karikatura ikada objavljenih u našoj zemlji. Festivale je otkrio relativno kasno, ali dovoljno rano, tako da je prisutan na brojnim domaćim i inostranim smotrama karikature, kao učesnik ili član žirija.

I političari i karikaturisti svoje ideje pretvaraju u karikature. Razlika je u tome što je karikaturistima to cilj i što je rezultat njihovog rada umetnost, a ne neželjena farsa, kao kod ovih prvih. I karikaturisti i političari imaju istu temu angažovanja. Karikaturisti se bave političarima, a i političari se bave samo sobom. Srdić je neumoljiv u prikazivanju neznanja, mana, osionosti i gramzivosti rukovodilaca na svim nivoima i u svim oblastima društvenog života – ekonomiji, privredi, upravi, sudstvu, politici... Ma koliko oni bili moćni i ozbiljni, na Srdićevim crtežima su bespomoćni i smešni. Slovenački pisac Žarko Petan kao da je ima u vidu Srdićeve radove, kad je napisao da je "karikatura aforizam bez reči".

Srdić je veliki umetnik koji je uvek na strani malog čoveka – otpuštenog radnika, osiromašenog seljaka, zakinutog penzionera, skromne domaćice, prevarenog birača, zbunjenog gledaoca, razočaranog intelektualca... Srdićeva karikatura izraz je duhovnog i duhovitog otpora prema svetskim moćnicima koji grubo krše principe međunarodnog prava i na čijoj meti su se našli i naša zemlja i njen narod.

Slobodan Srdić rođen je 1941. u Virovitici (gde su samo u Balaševićevoj pesmi "svi živeli mirno kao hipici"). Njegovu roditelji su spasavajući glavu izbegli od ustaškog režima i nastanili se u Smederevu, gradu koji im je pružio utočište, dom i egzistenciju. Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u drugom rodnom gradu, a Tehnološki fakultet završio je u Beogradu. Profesionalno je ceo radni vek, (što je vremenski pola veka) radio kao tehnolog u mnogim pivarama i šećeranama. Stvorio je mnogo gorkih piva i gorko-slatkih karikatura. Pivo je u razumnim količinama zdravo i hranljivo, a Srdićeve karikature su duhovna hrana, najkaloričnija od svih, koja može neograničeno da se konzumira. I što je najvažnije - od njih je glava bistrija!

- 16 -