Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Nove knjige ­

Klinička slika Srbije

Klinička slika
100/100
Slobodan Simić, Nikola Otaš
Alma - Beograd, 2017.

Satirični pisac Slobodan Simić, autor programskog aforizma bespuća naše povjesne zbilje – "Rođen sam u Srbiji. Od toga ću i da umrem." – i karikaturista Nikola Otaš, prefinjeno opo­rog stila, još jednom su se sreli, ovoga puta na stranicama beogradskog dnevnog lista Danas, u kratkim ilustrovanim pričama "Klinička slika".

Iz te sinergije kojoj sam kumovao kao tadašnji glavni urednik Danasa, izašla je unikatna hronika srpske tranzicione zbilje. Unikatna i raritetna, i zato jer Otaš više nije među nama, pa otuda njegova saradnja sa Simićem ostaje kao epitafno svedočanstvo jednog britkog tandema na ovdašnjim medij­skim hridima. Nenasukani, lucidni i dobronamerni, reklo bi se, cinično dobronamerni (i to su uspeli u sinergiji), Simić i Otaš ostavili su crnohumorni dokument tumaranja jedne druš­tvene zajednice u svoj njenoj zbunjenosti sa elementima neupitne nabusitosti. Simić insistira na tom filigranski osetljivoj demarkacionoj liniji između taljiganja i tavorenja, u unazadnosti otuđene perspektive, dok Otaš sve to sublimira kao u slikovnici za odrasle. Simić je, rekoh, programski satiričar, dok se Otaš stara da ta naša zaumna upitanost, propuštena kroz Simićeva literarna sita, bar u svom domicilnom licemerstvu dobije vizuelnu kopču sa svetom.

Ako je naša zaostalost naša komparativna prednost, kako neki srpski mislilac reče kužnih devedesetih, onda su se Simić i Otaš postarali da nas razumeju i u belom svetu, jer paket priča-karikatura ima univerzalno značenje uprkos lokalnim izvorištima inspiracije.

Simića dugo poznajem, satiričar je ali ništa manje i ozbiljan čovek. Ali, kad u svoj svojoj ozbiljnosti jednog psihijatra po profesiji (otuda i ime novinske kolumne "Klinička slika"), kaže krajnje ozbiljno neku najrutinskiju reč srpske tranzicije, nacionalnog kurčenja, ili lustrativnih fatamorgana, tipa obnova, reforma, odgovornost, kriterijum, kontinuitet..., sve postaje neugodno smešno, neugodno jer "kriterijum" i "kriterijume", recimo, često možete čuti negde, čime rizikujete da se setite Simićeve satire i njegovog ozbiljnog lica s kojim vas je upozorio na taj termin, pa da sve postane rizično za stege očekivanog ponašanja.

Ima ovde duha Simićevih "Priča iz kaveza", knjige u kojoj su sabrane njegove najbolje priče, ima i novih tranzicionih motiva, prskalica i šarenih laža, pisac pomno opservira pravnu državu, secira nacionalne fenomene poput sponzorstva i kloniranja, mistifikuje ih do urnebesnosti, "racionalizaciju" drži kao opšte mesto, daje oduška i za marketing, rasulo maltene diže do nivoa franšize, posebno mesto Simić ostavlja žitijima žrtava srpskog političkog darvinizma, tu je i pasaž o famoznim većinskim vlasnicima, oseća se duh tržišta, ograničenja umetnosti, evropskih standarda i sličnih fenomena.

Simić pedantno neguje svoj ogoljeni stil bez nepotrebne ornamentike. Repato je često inferiorno pred ovim kusim, ali zato oporije. Čak i kad piše o brendu ili brendiju. O sezoni zlatnih ribica ili o apelu srpskih lopova. Uvek ima i dovoljno toga o predostrožnosti i sličnim demonima budnog duha.

"Gledam TV Dnevnik, a počeo sam i da se drogiram". To je rudimentarni Simićev stil. Tehnika je da se aforizam rasprostre u priču, ali da prsti ne vire ispod jorgana. Simić zanatski pedantno poštuje broj "karaktera" (slova) njegove priče-kolumne. I slike su se slagale iz nedelje u nedelju. Tako ovaj izbor obuhvata reprezentativnih 100 priča i 100 karikatura koje su se nanizale prethodne dve i po godine. I nižu se i dalje.

Nikola Otaš ima lepu liniju i punoću crteža. I njemu je Justicija jedan od omiljenih likova, samo što je nekako više džambasta nego što je silovana. Takva je i kad namešta kantar. Otaševe karikature su ekološke poruke, militarizam parodira do artefakta. Tretira krvave istorijske brevijare ili nacionalnu simboliku – kao ocile, recimo. Njegov simbolički panteon čine i bankomati i kontejneri, i papagaji i glasačke kutije i mali napoleoni, i svakakvijeh još mesija tune imade. Lihvari su srećno zadrigli, lobotomije su na sve strane, tu su i katanci i lavaboi, i Kraljević Marko i Sizif, sav svakojaki čudesni svet Otaševih karikatura. Boje su mu razdragane, pa je sve bremenitije sa Simićevim tekstom u paketu.

Ima tu nečega i za tako dve različite populacije – minere i maturante. Dirljiva je storija o srcu Srbije, kao i odjeci tranzicije što zjape u besmislu parolaške kvazimudrolije.

Simić na zadatom novinskom prostoru pravi mini epopeje. Uvek insistirajući na prioritetima. Kao u ovom insertu iz priče "Srce Srbije":

"– A što ne možemo da idemo na Kosovo, ako je to Srbija?
– Mnogo me pitaš, sine – malo sam spustio glas. – Idi u sobu da se igraš! – prekinuo sam diskusiju.
Mali je otrčao ali se iznenada vratio.
– Tata, tata, da te pitam... ako Srbija ima srce... da li ima mozak...?"
Simić nikad ne zaboravlja temu mesijanstva. Evo je i ovde, u priči "Novi vođa":
"– Došao sam da vas povedem u bolju budućnost.
Pa dobro.
Mi ga lepo primili, dali mu ᾿leba i kajmaka i nasekli pršute.
Nemamo više vremena za gubljenje, vikao je taj naš novi vođa.
Moramo da krenemo odmah!
To je bilo zadnje što je rekao pre nego što se onesvestio.
I sad čekamo da nam se novi vođa otrezni, pa da vidimo šta je odlučio.
Ili da sedi tu sa nama, ili da ide dalje svojim putem."


Bolje da ide svojim putem. Zar ne?

Zoran Panović


MOST KOJI SPAJA OBALU MUDROSTI
S OBALOM HUMORA

Domino defekt
Mitar V. Đerić Laki
Čuvari znanja - Beograd, 2017.

Mitar Đerić Laki nema razloga da bude malo nervozan, već mnogo zadovoljan, jer je napisao još jednu izvrsnu knjigu aforizama, umešno izabranog naslova i pažljivo i kritički probranih misli u njoj. Pred nama je književno vredno, zrelo i potpuno zaokruženo delo. Teško bi se ovoj knjizi mogao oduzeti neki aforizam, a još manje dodati. Ovu zbirku odlikuje velika misaona i tematska raznovrsnost, a impresionira lakoća kojom autor prelazi s teme na temu (parlament, vlada, kriminal, sudstvo, ratovi, istorija, književnost, vođa, sport, ljubav, seks, brak...), ali uvek zadržavajući čitalački fokus na sentencama ujednačenog kvaliteta. Otkad je stupio u srpsku aforistiku, Đerić je napredovao koracima od sedam milja i već sada postao je krupna figura na našoj satiričnoj sceni. Svojim humorom stekao je ozbiljan ugled u krugovima kritičara, priređivača antologija, kolega satiričara i širokog čitalačkog kruga.

To što sa svojim kolegama aforističarima stvara Mitar Đerić dostojno je poštovanja, često čuđenja, a koji put i ushićenja. U ovo vreme brzog načina života i površnog čitanja, naterati ljude da se duboko zamisle nad jednom mišlju formulisanom u samo nekoliko reči, zaista je velika stvar i mnogo znači. Aforizam ne može materijalno da obogati autora, ali itekako duhovno i moralno obogaćuje čitaoca. Đerićeve invektive iz ove knjige uče nas da se ne bojimo paradoksa, da cenimo oštroumlje i dokazuju da se nekad u šali može reći mnogo više ozbiljnog i korisnog, nego u dužim književnim formama.

Đerić je istinski majstor humora koji svojim misaonim i jezičkim vratolomijama, egzibicijama i kalamburima uveseljava slušalačku i čitalačku publiku. Za njega je "humor osmeh satire", a o "ozbiljnom govori sa osmehom". Ako je aforizam začin života, humor je začin aforizma. Stremljenje da se izazove humorni efekat kod Đerića u savršenom je balansu sa satiričnom oštricom i porukom, i on nijednog trenutka ne upada u zamku da stvara humorna dela na štetu sadržaja, idejnosti, dubine i univerzalnosti. Đerićev aforizam je most koji spaja obalu mudrosti s obalom humora, a njegov stvaralački kredo je da je "mudrost bez humora - jelo bez soli". Duhovitost je ključna odlika njegovog stvaralaštva i po tome je ušao u probrano društvo koje čini svega nekoliko istaknutih srpskih pisaca ove provinijencije, poput Jovana Hadži-Kostića, Milovana Ilića Minimaksa, Rada Jovanovića, Ranka Guzine, Dragana Šušića, Save Martinovića, Dejana Patakovića... To belodano potvrđuju sledeći aforizmi: "Kralju je potrebna dvorska luda. Ne može ni on sve sam"; "Nismo skrenuli s vođinog puta. On je skrenuo"; "Verujem ženi. To nisu moji rogovi"; "Spadalo je muška osobina"; "Nije normalno - koliko sam pametan"; "Moja žena ne laže. Bolji sam u seksu od svih"; "Kad god vičem na ženu, ona nije kod kuće".

Neke Đerićeve maksime liče na dosetke, jer su veoma pogodne za citiranje i kazivanje u društvu, ali ne smemo gubiti iz vida da je autor do njih došao posle dugog razmišljanja i da im je humor odora ispod koje se nalaze i drugi slojevi, kao što su kritičnost, borbenost, angažovanost, misaonost, rezignacija...

Tajna posebne privlačnosti Đerićevih aforizama u tome je što sadrže više od onoga što je rečeno neposredno. I dok licemer govori i što ne misli, satiričar misli i ono što ne govori. Aforizam Mitra Đerića je kao ledeni breg, jer je samo manji deo vidljiv na prvi pogled, dok je ostatak skriven i opasan za onog ko ga ne prepoznaje. Istiniti smisao aforizma otkriva se kao rezultat razmišljanja. "Aforizam nije samo sadržaj, već i katalizator ljudske misli" (E. S. Lihtenštajn), što uočavamo iz sledećih aforizama: "Kada političar govori istinu, ništa se ne čuje"; "Mora se priznati da lepo živimo. Ako se mora - priznajem"; "Sve najbolje o vama jedino vi nećete čuti".

Đerićeve "driblinge duha" odlikuju jasnost, preciznost i kratkoća. U ovoj intenciji sasvim se približio Pavlu Kovačeviću, velemajstoru da stvori savršeni aforizam od samo dve reči ("Uzdižimo nepismene!"; "Savladajmo nauku!"; "Suzbijajmo sirotinju!"). Naš pisac se u svom pristupu aforistici drži pravila formulisanih u Rusiji da je "kratkoća sestra talenta" i da je "aforizam kratko formulisani paradoks", kao i postulata koji je izrekao američki profesor i aforističar dr Volfgang Mider da "dobar aforizam ne sme da sadrži više od sedam reči". Na ovu temu i sam Đerić je pružio razmišljanje: "Kraći aforizmi se duže pišu". Aforizam po svojoj prirodi ne trpi ništa suvišno. U svakom slučaju, nesporno je da stalni kvalitet dobrih izreka mora biti jednostavnost i konciznost, a ako je aforizam namerno dvosmislen, ova dvosmislenost je nedvosmislena. Đerić veštinu da mislima bude široko, a rečima tesno, demonstrira na primerima: "Srbija je mala, jer nije čitava"; "Bolno je tući jačeg od sebe"; "I srećni umiru nesrećni"; "Pobeda je priznati poraz"; "Pucamo od bolesti".

Autor u ovoj knjizi skladno kombinuje lepotu forme sa umetničkom estetikom sadržaja. Đerić u svojim aforizmima umešno korisni brojna stilska sredstva kao što su paradoks, alegorija, hiperbola, litota, metafora, kalambur, reminiscencija i parodija. Najuspešniji njegovi aforizmi po svojoj snazi i pravcu satiričnog udara nisu manje vredni od priče ili novele. Navodimo aforizme koji ovu tvrdnju potkrepljuju: "Srbija je ozbiljna zemlja. U njoj se niko ne smeje"; "Narod kome je data prevelika sloboda govora, nema kada da radi"; "Stranački sam opredeljen. U svim sam strankama"; "Ako smo svi za demokratiju, i to je jednoumlje".

Nije teško zamisliti koliko je složen zadatak pred savremenim satiričarem, kakav je Đerić, koji pokušava da stvori aforizam koji bi bio konkuretan u društvu klasične sabraće (priče, pesme, novele, romana, drame...). Potrebno je preraditi mnogo jezičke rude za jednu misao, jednu reč koja će biti obuhvatna, tačna, precizna i duhovita. U satiričnom aforizmu pri pažljivom čitanju pronaći ćete duboku misao, meditaciju i problematizovanje, kao u navedenim aforizmima: "Srbija se nalazi na granici dva sveta. Ovog i onog"; "Za besmrtne umiru drugi"; "Priča nas uči da ćutimo"; "Kod nas radnici ne štrajkuju glađu. Oni gladuju!".

Mitar Đerić u svojim mislima ispoljava prirodnu želju da "večne teme", poslovice, izreke i fraze osveži savremenim postupcima i novim situacijama, poput ovih razmišljanja: "Pružam ruke svima. Prosim"; "Čizma glavu čuva. Udara po rebrima"; "Bez starca, nema udarca - reče šlog"; "Sve žene su iste. Samo u šopingu"; "Ko nema u glavi, ima u nogama - reče plavuša".

Naš pisac hrabro traži nova sredstva za izražavanja drevnih misli. Zapravo, njegov aforizam suštinski širi stroge kanonske okvire ovog žanra u klasičnom obliku. Đerić u formu aforizma inkorporira kratki dijalog, repliku, ironični savet, šaljivu želju, anegdotsku mikro fabulu i sve druge "nečiste" forme aforizma. U njegovim rečenicama češće se pojavljuje "prvobitno obrađeni" materijal, uzet direktno iz svakodnevnog života, nego kao plod apstraktno-analitičkog promišljanja i zato je stvorio delo koje će izvanredno da korespondira sa čitaocima, jer će ih nasmejati, podstaći na "igru uma", zaintrigirati, zabaviti, zamisliti, omogućiti indentifikaciju, pokrenuti na akciju, ali, pre svega, i iznad svega, pružiti im istinsku estetsku, književnu i umetničku satisfakciju. Od jedne knjige, teško se može više poželeti.

Znajući da su recenzije potrebnije aforizmu nego autoru, poželeću da ova knjiga traje i da ispuni Le Bonovo proročanstvo: "Uživanje u humoru predstavlja najveću duhovnu slobodu".

Aleksandar Čotrić

- 7 -