Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Počasni građanin

DRUGI DEO

11.

Trubači Šefketa Šabanovića svirali su i sutradan, da bi se vratili u svoje Vranje bez para, ali sa ugovorom o delu. (Kažu da su posle dugo, dugo ganjali novac zarađen u znoju lica svog, ali da li su ga na kraju dobili, to nismo saznali.) Sledeće nedelje, međutim, nije nastupio Garavi sokak, a potom ni Zvonko Bogdan. Srećko Srećković je napravio račun bez krčmara: najavio ih je a da ih nije pitao. A kada ih je upitao, i vođa Sokaka Bane Krstić, i Zvonko Bogdan praktično su istovetno odgovorili: da već imaju angažmane, trebalo je mnogo ranije da dobiju poziv da bi planirali termin. Hvala, možda drugi put, rekli su. Šta je preostalo Srećku nego da se rastrči po Vojvodini, da bi najzad našao neke slobodne tamburaše u Staroj Pazovi. Zvali su se Sremski bećari i bili su bez angažmana jer su se posvađali sa gazdom kafane zbog toga što nisu bili isplaćeni čitavih pet meseci. Iz toga bi se možda moglo zaključiti kakav je renome imao dotični bend.

Nakon vikenda u kojem su nastupali Sremski bećari kao zamena, isto se dogodilo i u naredna dva vikenda. Ništa ni od Lepe, ni od Miroslava. Da li je publika bila razočarana? Teško je reći. Ona mnogo nije ni verovala da će u njihovu kasabu zalutati takve estradne veličine. A i zamene nisu bile nezanimljive. Jer za treći vikend brzopleti, ali i brzomisleći, Srećko je isplanirao, a njegov šef aminovao, reviju mladih lokalnih pevača uz pratnju gradskog benda Zvuci ispod Suve gore, da bi se poslednjeg vikenda takmičili i lokalni mladi harmonikaši. Oba puta uz glasanje publike za Prvi glas Domanovićgrada i Prvu harmoniku Domanovićgrada.

Bio je to prvi i jedini Folkfest. Sklepan na brzinu, sa naročitom svrhom, nije doživeo reprizu, nije se zapatio, što se kaže. Svejedno, iako sam-samcit, festival će ostati u sećanju Domanovićgrađanima kao neočekivani poklon, maltene dar sa neba.

I oni kojima je prvenstveno bio namenjen, Majkl i Dejvid, na svoj način su uživali u festivalu – zabavljajući se sa svojim devojkama. Da bi se zadržali, za njih ipak nije bio presudan festival nego devojke, ali tako nije mislio i gradonačelnik Šopalović. Više ga niko ne može razuveriti kako bez ad hoc festivala ne bi više bilo u gradu ni mladih Amerikanaca.

Ono što je obećao na otvaranju festivala, da će rado videti kod sebe Majkla i Dejvida već u prvi ponedeljak, to je gradonačelnik i ispunio. Možda je u nekim drugim obećanjima omanuo – kao što je regulacija obale reke Mulje kroz grad (uostalom, nije ni prvi, a svakako neće biti ni poslednji, gradski čelnik koji u predizbornim nastupima obećava da će jednom za svagda otkloniti to ruglo), pa dovlačenje kapitala radi otvaranja novih radnih mesta (posebno pominjući modernizaciju Kožare i njeno povezivanje sa prestoničnom kožnom konfekcijom Mona, kao i otvaranje pogona švedskog giganta kućne stolarije Ikea) – ali ovu priliku, kakvu mu pružaju potencijalni investitori iz Amerike, neće olako ispustiti. I tog ponedeljka, i još dva-tri puta potom, on se sretao sa momcima iz Amerike, koliko da bi održavao vezu i kontrolisao njihovo kretanje dok ne stigne analiza iz Instituta za podzemne i mineralne vode.

12.


Tu analizu čekao je Šopalović, ali čekali su je s gotovo jednakim zanimanjem i Majkl i Dejvid. Posebno Dejvid. Pa ipak je on čovek koji je sudbinski vezan za vodu. Uostalom, njegov otac ga je i poslao da izvidi ima li tog jezera ispod tamo neke planine na Balkanu i može li da se posreći njihovoj firmi Aqua Levi da dobije koncesije za njegovu eksploataciju.

Mobilna telefonija je omogućavala Dejvidu da se često čuje sa roditeljima iz Čikaga. Majka Sara se, razumljivo, posebno zanimala za njegovo zdravlje, jer za nju je on još slabašno dete, naročito sklono prehladama. Šta je mogao da joj uzvrati nego da više nije mali da bi ona trebalo da brine o njemu, nakrkao je tri banke, a potom, kako da se prehladi usred leta, klima gde se nalazi slična je tamošnjoj. Pitala je i da se nije pojavila neka devojka koja može da ga zadrži, on to ne bi smeo da dozvoli, ovde ima porodicu (pri tom je imala u vidu bivšu ženu i sina koji je sa njom, ali i majku i oca) i, naravno, porodični biznis. Takva pridika počela je da ga nervira, pa joj je namerno uzvratio da je u pravu, pojavila se devojka koja ga privlači, a privlači ga i samo mesto, nalikuje na gradić u Izraelu gde živi njen brat s porodicom, u koji su često odlazili kad je bio mali.

– Pa ti ćeš tamo ostati! – uplašeno je zazvučala majka Sara na telefonu.
– Zašto bih ostao, mama?
– Zbog te devojke, a ona sigurno nije Jevrejka.
– Neću ostati, čak i da je Jevrejka. Uostalom, imao sam Jevrejku, pa sam se razveo! Treba jednom da shvatiš, mama, da nisam više dete ni da me čuvaš od prehlade, ni od žena. Daj mi sad tatu, treba da razgovaramo nešto poslovno.

Otac Moše Levi je odmah upitao da li se on tamo samo provodi, juri za ženama, ili nešto i radi. Ako misli da troši pare od firme samo na provod, bolje mu je da se odmah vrati. Tolika očeva sumnjičavost uvredila je Dejvida da mu je prvi put u životu ljutito uzvratio: ako on smatra da je njegov sin vetropirast i da nema gene jednog Levija, bolje da prekinu ovaj razgovor i nastave ga pod normalnijim okolnostima. Moše je shvatio da je preterao, svakako pod uticajem malopređašnjeg ženinog razgovora sa sinom, pa je spustio ton rekavši Dejvidu kako on naravno veruje da je pravi Levi, ali kao otac ima prava da savetuje i upozorava.

Kad se pomirio sa pravom oca na subordinaciju, Dejvid je prešao na poslovnu temu.

– Za sada, tata, sve ide po planu. Posetio sam mesto, probao vodu: ona je ne samo izvrsna, planinska, nego i lekovita. Naime, meštani tvrde da je mnogima poboljšala vid. Ali koliko je ima, to se upravo utvrđuje. Sam gradonačelnik mesta naručio je kod vodećeg Instituta za podzemne i mineralne vode iz Beograda da istraže koliki je rezervoar pod planinom. A dotle, ja uživam svu počast lično gradonačelnika. Toliko o tome da se ja ovde samo provodim i traćim pare... Izvini, tata, ali devojka koju sam ovde upoznao dopala bi se i tebi. Ona nije tikva bez korena, nego ćerka vicegradonačelnika i vlasnica najvećeg hotela u gradu. Najzad, ona može preko oca da utiče i na biznis!

Moše Levi je bio mekša srca od svoje žene, on je razumeo sinovljevu avanturu sa nekom tamo domorotkinjom, pogotovo kad je čuo i za njeno poreklo, i za njeno vlasništvo, i za njen poslovni uticaj.

Okej, Dejvi, samo me redovno izveštavaj. Ako se pokaže da zaista ima puno, puno vode, nemoj to nikako da ispustiš. Posebno pazi da se ne pojavi neka lokalna, ili evropska konkurencija. U tom pogledu, posebno su opasni Francuzi. A ako ta devojka može da utiče, valja to iskoristiti.
– Ne brini, tata. Primetio sam da gradonačelnik respektuje i mene, i našu firmu, ali i Majkla Spasića. Majklov deda, koji je nedavno umro, pronašao je onaj dragi kamen o kome se pričalo, o čemu su pisale i naše novine, sam si to čitao. Sve u svemu, tata, na dobrom smo putu!

nazad