Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Filozofija


Adam Svift

Politička filozofija

Vodič za studente i političare

Sloboda, privatno vlasništvo, tržište i preraspodela

U mnogo političkih rasprava pokreću se pitanja o privatnoj svojini, tržištu i redistributivnom oporezivanju. Pojam slobode često ima ključnu ulogu. U ovom poglavlju izložićemo pet stavova koji se u vezi sa ovim mogu zauzeti. Vodeći računa o njihovim razlikama, čitalac će, nadam se, moći bolje da se opredeli za stav koji mu odgovara i da mu bude jasno zašto se s drugim stavovima ne slaže.

1. Opravdano redistributivno oporezivanje ne narušava slobodu onih koji su oporezovani zato što se njihovo polaganje prava na svojinu o kojoj je reč ne može utvrditi.

To je stav američkog filozofa Ronalda Dvorkina (rođen 1931), koji, uz Rolsa, takođe spada među vodeće egalitarijanske liberale. On tvrdi da kada uzimamo svojinu od onih čije pravo na nju nije dokazano, ne bi trebalo da smatramo da time ograničavamo njihovu slobodu. To je zato što sud o tome šta se smatra ograničenjem slobode zavisi od suda o tome koja se vlasnička prava smatraju dokazanim. Kanadski filozof D. A. Koen (rođen 1941) zastupa suštinski suprotan stav, smatrajući da nam je sloboda ograničena kad god neko utiče na naše aktivnosti, bez obzira na to da li imamo pravo da ih činimo i da li onaj ko na njih utiče ima pravo na to. Dvorkin tvrdi da se pitanje da li neki čin predstavlja ograničenje slobode i da li je opravdan svodi na istu stvar. Koen, pak, smatra da su to dve različite stvari.

Recimo da smo zaključili da kraljica Elizabeta II ipak ne može argumentovano da obrazloži polaganje prava na vlasništvo "svog" imanja u Balmoralu, te smo odlučili da ga ili pretvorimo u opšte vlasništvo, ili da ga izdelimo na veći broj manjih parcela, koje će potom biti razdeljene Škotima koji do tada nisu imali lične posede. Da li bismo time ograničili kraljičinu slobodu? To bi značilo da ona više ne bi mogla, kao pre toga, da obilazi te posede po svojoj volji ili da odlučuje ko ih može obrađivati i posećivati. U tom smislu, čini se ispravnim tvrditi, poput Koena, da takva vrsta preraspodele, čak i kada je opravdana, doista ograničava slobodu. Naravno, to da li kraljica zaista ima pravo vlasništva nad imanjem u Balmoralu od ključnog je značaja za pitanje da li bismo imali pravo da joj ga oduzmemo. Ovde nije reč o pokušaju da se pokaže da privatna svojina ne bi trebalo uopšte da postoji ili da je preraspodela (čak i velikih imanja) opravdana. Stvar je, jednostavno, u tome da bi, čak i kada je ona opravdana, trebalo da priznamo da ograničavamo slobodu onih kojima oduzimamo posede.

Drugi zauzimaju stav sličan Dvorkinovom. U Drugoj raspravi o vladi Lok kaže: "To zlo zaslužuje ime zatočeništva, koje nas drži podalje jedino od močvara i provalija." Ili, savremenim jezikom rečeno: "Ako neko postavi ogradu kako bi nas sprečio da upadnemo u živi pesak ili padnemo s litice, ne bi trebalo da to nazivamo ograničavanjem svoje slobode." (Makelam bi rekao: "Ne bi trebalo da tu ogradu smatramo za y.") Ja, pak, mislim da bi doprinelo jasnoći stvari ako bismo prihvatili da ograda doista ograničava našu slobodu, ali da je to opravdano ograničenje, što je svakako tačno. Da bismo to shvatili, pomislimo na razliku između ograde koja zaista sprečava ljude da idu u određenom smeru i obaveštenja kojim se ljudi upozoravaju na opasnosti, ali ostaju "slobodni" da se kreću po svojoj volji.

Treba zapaziti preklapanje tih pristupa slobodi i one varijante pozitivne slobode koja je poistovećuje sa autonomijom. Lokov stav je da, kako niko pri zdravom razumu ne bi želeo da upadne u živi pesak ili padne s litice, sprečavanje takvih stvari ne predstavlja stvarno ograničavanje njegove slobode. To zvuči logično ako smatramo da se sloboda sastoji u tome da činimo ono što bismo činili da smo pri zdravom razumu. Dvorkinov stav je da, kako veoma bogati, pre svega, nemaju pravo na sve svoje vlasništvo, oduzimanje jednog dela tog vlasništva ne predstavlja, u stvari, ograničavanje njihove slobode. To je logično ako smatramo da se sloboda sastoji u činjenju onog na šta imamo pravo ili za šta imamo moralno opravdanje. Kasnije ću reći nešto i o preklapanju tih stvari. Zasada, potrebno je istaći da i Dvorkin i Lok barataju onim što neki nazivaju "moralizovanim" definicijama slobode, poimanjem koje povezuje sudove o "slobodi" s moralnim sudovima o tome šta bi ljudi trebalo (i šta ne bi trebalo) da budu slobodni da čine. Za razliku od njih obojice, Koen nastoji da razdvoji sudove o tome kada neko jeste (ili nije) slobodan da nešto čini od pitanja šta bi ljudi trebalo (ili ne bi trebalo) da budu slobodni da čine. Najpre ćemo se upoznati s tim šta ljudi jesu, a šta nisu slobodni da čine. Potom ćemo razmotriti da li je to s čime smo se upoznali opravdano i, ako nije, šta bi bilo opravdano.

Razlika između moralizovanog i nemoralizovanog poimanja slobode može da nam pomogne u razmatranju one vrste libertarijanske tvrdnje s kojom smo se susreli i u razmatranju Nozikovog shvatanja pravde kao ovlašćenosti. U prvom poglavlju bilo je reči o tome da oni koji cene slobodu moraju verovati u pravo na privatnu svojinu i suprotstavljati se redistributivnom oporezivanju. Naravno, malo ljudi se u stvarnoj politici suprotstavlja svim oblicima redistributivnog oporezivanja. No, tačno je da mnogi koji pripadaju desnici smatraju da sloboda, sama po sebi, govori u prilog minimalne redistribucije u odnosu na tržišne ishode. Njihov stav je da se takva redistribucija, ako je opravdana, mora zasnivati na nečemu drugom, a ne na slobodi (jednakosti, pravdi, javnom poretku). Zato treba razmotriti kako ta tvrdnja funkcioniše.

Tačno je da su oni koji poseduju privatnu svojinu slobodni da čine stvari koje ne bi mogli da je ne poseduju. Uzmimo za primer kraljicu koja se šeta imanjem u Balmoralu ili bogataša koji poseduje više aviona i može da odleti na Bahamska ostrva kad god mu se prohte. No, šta je sa onima koji nemaju privatnu svojinu? Za njih činjenica da kraljica poseduje brda u Balmoralu predstavlja ograničenje njihove slobode da se njima šetaju. Činjenica da neko drugi poseduje avione i omogućuje drugima da lete na Bahamska ostrva samo ako plate cenu prevoza predstavlja ograničenje njihove slobode da idu na ta ostrva. Oni koji zastupaju načelo slobodne volje kažu da im je stalo do slobode i u ime nje zalažu se za privatnu svojinu. Čini se, ipak, da ih nije briga za neslobodu koju podrazumeva postojanje prava na privatnu svojinu i koju čak i ne primećuju.

Kako objasniti to što libertarijanci previđaju neslobodu koju podrazumeva poredak za koji se zalažu? To se najbolje može učiniti ako se uzme da se oni oslanjaju na moralizovano poimanje slobode. Oni smatraju da privatna svojina ne ograničava slobodu onih koji je ne poseduju, sve dok se može opravdati njihovo sprečavanje da čine ono što bi inače činili. Polazeći od tog stanovišta, ne bi trebalo da smatramo da je onima koji su sprečeni da se šetaju brdima u Balmoralu uskraćena sloboda, jer je to ograničenje slobode opravdano kraljičinim pravom svojine nad tim imanjem. No, oduzimanje tog imanja kraljici značilo bi mešanje u njenu slobodu, upravo zato što ona argumentovano polaže pravo na njega. To pokazuje da je libertarijanski stav u krajnjoj liniji stav o legitimnosti prava na svojinu. Kada se pozivaju na slobodu, pozivaju se na ono njeno poimanje koje čini da sud o tome šta jeste, a šta nije ograničenje slobode zavisi od suda o legitimnosti prava na svojinu o kojima je reč. U tom smislu, izraz "libertarijanski" - koji prisvaja reč "sloboda" - može biti pogrešno shvaćen. Oni koji barataju nemoralizovanim poimanjem slobode uočiće nedostatak slobode u libertarijanskom društvu, kome su izloženi svi koji su, samom činjenicom postojanja privatne svojine, sprečavani da čine ono što bi inače činili. Takvi ljudi mogli bi se zalagati za ukidanje ili preraspodelu privatne svojine u ime slobode i od njih se može očekivati da se suprotstavljaju mišljenju da su neprijatelji slobode.

2 Čak i u slučaju da opravdana preraspodela ograničava slobodu onih koji su oporezovani, i nezavisno od toga da li uvećava slobodu onih kojima ide u korist, ona na druge načine poboljšava njihov položaj, te se, stoga, može opravdati argumentima koji se ne tiču slobode.

Pre nego što se upustimo u razmatranje ideje da se preraspodela svojine može pravdati slobodom, treba istaći da se ona takođe, ili alternativno, može pravdati i drugim vrednostima. Čak i ako smatramo da ta preraspodela doista ograničava slobodu poreskih obveznika, ne moramo obrazlagati da se to čini u ime slobode. Ne treba smatrati da se sloboda može ograničiti jedino radi slobode. Preraspodela se može pravdati i doprinosom jednakosti, pravdi, društvenom poretku, opštoj korisnosti ili nizom drugih vrednosti.

Ovo je pitanje podložno uopštavanju. Setimo se da zakoni čine obaveznim vezivanje pojaseva u automobilu. Sledeći stavovi u vezi s tim mogu se smatrati sasvim opravdanim: (a) to je dobar zakon; (b) on ograničava slobodu ljudi; (c) ne doprinosi njihovoj slobodi. Lok bi, verovatno, dodao da na pojaseve u automobilima ne bi trebalo gledati kao na ograničenje slobode, jer nas štite od gorih stvari koje nam se mogu dogoditi ("To zlo zaslužuje da se smatra zatočeništvom, koje drastično smanjuje verovatnoću da poginemo u saobraćajnoj nesreći."). No, to se čini neuverljivim i suvišnim dodatkom već sasvim jasnom stavu. Mogli bismo, svakako, nastojati da tvrdimo da pojasevi u automobilima, u stvari, doprinose slobodi onih koji su prisiljeni da ih vezuju. Zato što bi se racionalno biće opredelilo da to čini, a sloboda se sastoji u činjenju onog za šta bi se racionalno biće opredelilo da čini. Zato što gotovo svi ljudi priznaju da vezivanje pojaseva doprinosi njihovoj sigurnosti i prihvataju zakone koji im pomažu da steknu naviku činjenja nečeg što i inače žele da čine. Ili, zato što se sve što doprinosi zaštiti ljudi od smrti mora smatrati doprinosom njihovoj slobodi. (Koliko su slobodni oni koji su mrtvi?) No, čini se da su to sve nepotrebno kontroverzne tvrdnje, koje, uz to, mogu da navedu na pogrešne zaključke. Zašto ne bismo, jednostavno, rekli da je taj zakon opravdan jer doprinosi većoj sigurnosti ljudi, iako to čini ograničavanjem njihove slobode? Tu, svakako, treba imati u vidu i tvrdnju da se ljudi ne opredeljuju uvek slobodno i spontano da čine ono što im ide u korist - u tom smislu taj zakon je paternalistički. On podrazumeva da neko, poput roditelja u odnosu na decu, zna bolje nego oni sami šta je dobro za njih. To, pak, zvuči uverljivije od tvrdnje da taj zakon doprinosi njihovoj slobodi.

3 Preraspodela umanjuje stvarnu slobodu oporezovanih, ali je opravdana jer doprinosi većoj opštoj stvarnoj slobodi.

Kao što je već rečeno, upravo pozivanje na stvarnu slobodu najprisutnije je kad je reč o opravdanjima preraspodele u ime slobode, koja se najčešće sreću u savremenim političkim stavovima levice i levog centra. Setimo se svih tih priča o državi "koja osposobljuje". Ideja o stvarnoj slobodi trebalo bi da nam je već postala jasna, te ćemo se sada usredsrediti na izrazito kvantitativni aspekt te tvrdnje.

Zašto se smatra da redistributivno oporezivanje uvećava ukupni opseg stvarne slobode? Jedan odgovor bi mogao da bude da ako, recimo, od neke veoma bogate osobe uzmemo 10.000 funti i dvadesetorici siromašnih damo po 500 funti, to bi značilo da je broj ljudi koji su slobodni da čine ono što do tada nisu bili slobodni da čine efektivno povećan (za devetnaest). U ovom slučaju, ideja da preraspodela stvara veću stvarnu slobodu uslovljena je shvatanjem da ona doprinosi unapređenju stanja većeg broja ljudi, u smislu stvarne slobode. Druga ideja, koja vodi u istom pravcu, odnosi se na to da država može trošiti novac dobijen oporezivanjem dobara koja će neposredno biti na raspolaganju brojnim - možda i svim - građanima. Ostavljanje 10.000 funti toj bogatoj osobi kojoj pripadaju može njoj dati slobodu da čini ono što bez njih ne bi mogla da čini, ali trošenjem tog novca na skup televizor ili u zdravstvene svrhe mogu se otvoriti nove mogućnosti (i otuda stvoriti stvarna sloboda) za mnoge druge.

Drugi odgovor bi mogao biti da uzimanje 500 funti od bogate osobe i davanje celokupne te sume jednoj siromašnoj osobi predstavlja značajno uvećanje stvarne slobode, jer tih neznatnih 500 funti znači više siromašnom nego bogatom. Ovde nije reč o ideji da veći broj ljudi ima veću stvarnu slobodu, već da novac doprinosi opadajućim marginalnim koristima od stvarne slobode. Taj odgovor čini se malo sumnjivim. Mogli bismo se složiti da neznatna suma od 500 funti znači više siromašnim osobama nego bogatim i da to smatramo dobrim razlogom za preraspodelu. No, da li im ona znači više zato što im daje veću stvarnu slobodu? Nije li to pre zato što je dragocenije i značajnije ono za šta im ona daje veću stvarnu slobodu činjenja? Sloboda da se jede zdrava hrana ili da se gleda televizija nesumnjivo je značajnija od slobode da se kupi dodatna flaša šampanjca. Ipak, to nije dovoljno da se pokaže kako lišavanje jedne osobe slobode da kupi taj šampanjac znači manje ograničenje njene slobode od koristi koju dobijaju oni koji će moći da jedu zdravu hranu.

Poređenja veličina slobode poznata su po visokom stepenu rizika. Srećom, ona se mogu izbeći, jer veličina slobode nije toliko značajna. Nije bitno koliko slobode ljudi imaju, već šta su ti ljudi slobodni da čine, a šta nisu, i da li su opravdana ograničenja koja društvo nameće njihovoj slobodi. Prilagođavajući primer kanadskog filozofa Čarlsa Tejlora (rođen 1931.), uporedimo Britaniju i Avganistan. U Britaniji postoje religijske slobode, ali i veoma razgranata saobraćajna signalizacija. U Avganistanu, saobraćajne signalizacije nema mnogo, ali nema ni religijske slobode. Pretpostavimo da je to sve što znamo o tim dvema zemljama. Čiji stanovnici imaju veću slobodu? S jedne strane, u Britaniji je sloboda stalno ograničavana saobraćajnom signalizacijom. U Avganistanu, pak, postoji samo jedna stvar koju ne možete da radite - da ispovedate religiju u koju verujete. Sa čisto kvantitativnog aspekta, stiče se utisak da je sloboda u Britaniji u većoj meri ograničena nego u Avganistanu. Tejlor smatra da je takav zaključak besmislen. Njegov stav je da je očigledno da Britanija svojim građanima pruža više slobode nego Avganistan. Prema njemu, to pokazuje da, kada upoređujemo slobode, ne možemo izbeći donošenje suda o vrednosti onoga što su ljudi slobodni, ili nisu slobodni, da čine. To može biti tačno ako poredimo opštu "slobodu" društava, pa i pojedinaca. Zaista se čini da je u donošenju suda o tome teško izbeći neke kvalitativne, a ne isključivo kvantitativne, aspekte. (Moglo bi se reskirati i Britaniju opisati kao zemlju u kojoj su ljudske slobode ograničenije nego u Avganistanu, ali to bi svakako bilo pogrešno.) Pouka ovog primera bila bi, prema tome, da tvrdnje o "opštoj slobodi" zamagljuju stvari. Ima stvari koje Britanci nisu slobodni da čine i stvari koje nisu slobodni da čine Avganistanci. Nije bitno "ko ima veću opštu slobodu", već "šta je u svakoj od tih zemalja zabranjeno" i "da li su te zabrane opravdane".

4 Pravo na privatnu svojinu i tržišni odnosi podstiču ljude na pogrešno shvatanje svojih istinskih interesa i tako ih čine heteronomnim i neslobodnim.

Ni u jednom od stavova koje smo razmotrili ne govori se o "pozitivnoj" slobodi u njenom kontroverznom - "sloboda kao autonomija" - smislu. Iako se u nekima od njih poziva na razliku između formalne i stvarne slobode, svi se odnose samo na ono što bi ljudi želeli da čine. Ne pominje se nezavisnost niti ona vrsta višeg, racionalnog ili unutrašnjeg sopstva, koje bi nas moglo navesti na tvrdnju da neko nije slobodan iako čini ono što želi da čini. Sloboda se shvata kao odsustvo mešanja u postupke koje ljudi žele ili bi mogli da žele da čine. No, ima i drugih argumenata, naročito u marksističkoj i radikalnoj levičarskoj tradiciji, koji govore u prilog ne samo preraspodele već i ukidanja privatne svojine i prevazilaženja tržišnih odnosa, pozivajući se na to više teorijsko i kontroverzno poimanje slobode u smislu samostalnosti.

Neki marksisti, na primer, tvrde da samo postojanje privrede zasnovane na privatnoj svojini i tržišnoj razmeni navodi ljude da pogrešno shvataju svoje "istinske interese" i doprinosi da sebe smatraju "posesivnim individualistima" ili "materijalističkim potrošačima", što ih udaljava od istinskog razumevanja šta znači biti ljudsko biće. Istinsko samoostvarivanje za ljudska bića nije u sticanju privatne svojine posredstvom razmene s drugima. Samo ljudi koji su otuđeni od sopstvenog bića, zavedeni buržoaskom ideologijom, čija je svrha da opravda i učvrsti kapitalizam, nisu u stanju da uvide da je istinsko ljudsko samoostvarivanje u saradnji i zajedničkim aktivnostima s drugim ljudskim bićima, u proizvodnji za upotrebu, ne za razmenu, u raspodeli prema potrebama, ne prema ulaganju u proizvodnju. Ako je istinska sloboda u takvoj vrsti samoostvarivanja, a kapitalistička društva podstiču ograničavajuću i iskrivljenu ideju o tome šta znači biti ljudsko biće, onda takva društva vode heteronomiji koja sprečava slobodu. Slobodno ljudsko biće je ono koje je oslobođeno svake takve izopačujuće ideologije i institucija koje je ovaploćuju i šire. Zato je istinska sloboda u odbacivanju privatne svojine i tržišta, jer oni su izraz otuđenog i iskrivljenog shvatanja šta znači biti ljudsko biće.

5 Sloboda — autonomija, autonomija = racionalnost,
racionalnost — moralnost, moralnost = pravda,
pravda = preraspodela, te je osoba koja prihvata svoju obavezu da izvrši preraspodelu svojih sredstava slobodnija od osobe koja tu obavezu ne prihvata.

Ovaj (poslednji) stav predstavlja varijantu ideje o "slobodi u smislu autonomije". Ipak, njegova argumentacija ne polazi od ideje da je istinska sloboda u samoostvarivanju, uz detaljno razrađenu koncepciju onog što je za samoostvarivanje potrebno. Pre polazi od tvrdnje da istinski slobodna (to jest, autonomna) osoba jeste ona koja postupa racionalno, a to znači moralno. Pretpostavimo da moralno ponašanje podrazumeva preraspodelu od bogatih ka siromašnim. (Možda iz razloga koji se odnose na ono što bi bila pravedna raspodela sloboda u konvencionalnijem, negativnom smislu.) To vodi zaključku da bogati stiču veću slobodu davanjem sopstvenog novca siromašnima, nego što bi je imali ako bi ga zadržali za sebe. Možda će njihova sloboda u smislu "opsega raspoloživih opcija bez mešanja sa strane" biti manja, ali će biti veća u smislu "delanja u skladu sa svojim višim (= moralnim) sopstvom". Ako pretpostavimo da postoji samo jedan moralno ispravan (ili racionalan) način delanja - tu pretpostavku ćemo razmotriti u narednom poglavlju - dolazimo do paradoksa da se sloboda sastoji u primeni upravo tog načina i nijednog drugog. Sloboda u smislu pokoravanja. Pokoravanja moralnom zakonu.

To nas vodi ka narednom koraku. Pretpostavimo da smatramo da za polaganje prava kraljice na brda u Balmoralu ne postoje zadovoljavajući dokazi i da bi pravedna raspodela svojine podrazumevala da ih ona da u opšte vlasništvo ili da budu razdeljena onima kojima su potrebnija nego njoj. Stav koji ovde razmatramo govori da bi ona stekla stvarnu slobodu ako bi sagledala taj moralni aspekt i postupila prema njemu (iako i ona sama uživa u slobodi šetanja imanjem bez bojazni da će naleteti na strance). Nije samo stvar u tome da su oni koji sada imaju pristup tim brdima slobodni da čine stvari koje pre toga nisu bili slobodni da čine - mada je i to tačno. Stvar je u tome da i ona sama, odustajanjem od sopstvenih - manje značajnih - sloboda, stiče slobodu u značajnom, "pravom" smislu. Recimo, međutim, da ona ne sagleda taj moralni aspekt i ne postupi prema njemu. Ostaje pri svom pogrešnom uverenju da opravdano polaže pravo na to imanje. Ako joj ga ipak oduzmemo - uz sasvim razumno obrazloženje da ono i nije bilo njeno - možemo li i dalje tvrditi da uvećavamo njenu slobodu? Najzad, samo je primoravamo da čini ono što bi njeno moralno sopstvo učinilo ako bi bilo u situaciji da ono odlučuje, bez negativnog uticaja svega onog - ideoloških iluzija, nepromišljenog tradicionalizma - što je sprečava da sagleda svoje moralne obaveze. Moramo, svakako, uzeti u obzir i mišljenje da oni koji nisu u stanju da pravilno uoče "opštu volju" u svojoj zajednici - ideja koja u opštim crtama odgovara Kantovom moralnom zakonu - ne bi trebalo da prisilu, koja ih tera da poštuju tu volju, smatraju protivnom svojoj slobodi. Pre bi se moglo reći da su "prisiljeni da budu slobodni". To je upravo tok misli koji se Berlinu uopšte nije sviđao.

nazad