Konstantin Melihan,
ruski humorista i satiričar

Pišem ozbiljan humor

Gledam televiziju, volim stare sovjetske komedije.
Uopšte, smatram da svako ima svoj humor.

Konstantin Melihan (1952, Lenjingrad), ruski je pisac, autor humorističkih knjiga, estradni izvođač sopstvenih tekstova i karikaturista, koji živi i stvara u Sankt Peterburgu. Postao je poznat zahvaljujući humorističkim knjigama za odrasle i decu, kao i scenarijima za crtane filmove.

Bio je autor TV emisija "Put oko smeha" (1985–1991), "Smehopanorama", "Klasici humora", "Šala na šalu", "Jurmala" i drugih.

Stvorio je aforistički model ruskog džentlmena i donžuana sedamdesetih godina prošlog veka. Uvršten je u antologije, hrestomatije i enciklopedije aforizama i priča u Rusiji i inostranstvu.

U satiričnom časopisu "Krokodil" počeo je sarađuje 1975. godine. Godine 1989. objavio je zbornik priča, parodija i minijatura "Karusel" (zajedno sa Semjonom Aljtovim), a sledeće godine i knjigu "Džentlmen i donžuan". Godine 1994. pojavila se njegova knjiga "Džentlmen, donžuan, diplomata", a 1995. knjiga "Reč džentlmena". Knjigu "Jumuari", objavio je 1999. godine, a "Dnevnik donžuana" (2000), "Ohmurizme" (2003), "Hamplimente" (2004), knjigu za decu "Moj prijatelj Vaska Rogov" (2007), "Vitamin Ju" i "Zabeleške na salvetama" (2009).

* * *

ETNA: Vi ste jedan od najpoznatijih i najpopularnijih ruskih humorista. Da li svoj dar za humor dugujete roditeljima i vaspitanju?

Melihan: Još nisam bio pošao u školu, a tata mi je već govorio o Vasioni, o beskonačnosti... Vaspitavan sam na aforizmima: «Gledaj kuda ideš, stići ćeš tamo kuda gledaš»! To zato da bih gledao ispred sebe, a ne u nebo. Govorili su mi i da je nemački filozof napisao: «Izvini što ti pišem dugačko pismo, jer nemam vremena da napišem kratko». Ovakvi paradoksi su me čudili i oduševljavali. Nisam imao igračke, samo plastelin. Ali on tako razvija fantaziju! Ti si bog - oblikuješ sve što želiš: ljude, životinje, armiju, dve armije... Veoma sam voleo sovjetski časopis za satiru «Krokodil». Naslagani brojevi u uglu stana rasli su iz godine u godinu. U početku sam samo gledao slike. Zatim sam naučio da pročitam potpise ispod njih. Kasnije sam počeo da shvatam smisao. U tim karikaturama je ceo život naše zemlje. Na njima sam sam se vaspitavao i odrastao.

ETNA: Kada ste zapisali svoju prvu šalu?

Melihan: U početku sam zapisivao tuđe aforizme u beležnicu. Zatim sam počeo da unosim svoje misli. Čuvam hiljade beležnica, nijednu nisam bacio. Mogu reći - to je moja duša. Nikad ne koristim diktafon, samo beležnicu i olovku. Od srednjih razreda škole već sam počeo da pišem epigrame i da crtam karikature učitelja. Sećam se, jednom su napisali smešnu zabelešku u dnevnik: Brbljao je na francuskom. Mama mi je čitala knjige još dok je bila u šestom mesecu trudnoće. U to vreme se formira filološka komponenta deteta. Mama mi je pričala da kad je čitala "Crvenkapu", i kad se u bajci pojavi vuk, ja se umirim. Kad vuk napadne devojčicu, ja bijem nogama u stomaku i uznemirim se. Sa šest godina već sam čitao knjige: ruske, arapske, indijske, ukrajinske bajke, "Robinzona Krusoa"... I mama je otišla da me upiše u prvi razred. Jedva je nagovorila direktora da me primi u školu sa šest i po godina. Ali učio sam loše, bilo mi je dosadno da pišem crtice i kukice, tako da sam imao dvojke.

ETNA: Zato ste, verovatno, iz književnosti imali petice?

Melihan: Čitao sam ogromnom brzinom, sigurno i jasno. Kada su učitelji pozivali pred tablu, deca su molila: "Neka Kostja pročita!"

ETNA: Šta ste želeli da postanete kad ste bili dete?

Melihan: U školi su nam s vremena na vreme zadavali pismene zadatake na temu "Šta želim da postanem". Jednom sam napisao: "Hoću da postanem Čarli Čaplin". Moj tata je dobro crtao. Hteo sam da budem slikar. Na likovnu akademiju me nisu primili, ali sam svejedno počeo da crtam. I na dramsku akademiju me nisu primili, ali sam počeo da nastupam na estradi. A pride smo se Putin i ja rodili u istom gradu, iste godine, u istoj ulici, u istom porodilištu, sa razlikom od nekoliko dana.

ETNA: Kad poredite humor u sovjetsko vreme i sada, šta donosi poređenje? Da li je danas manje smisla za humor?

Melihan: Suprotno, ali narod je već zasićen. Poslednjih dvadeset pet godina pojavile su se stotine humorističkih emisija. U SSSR-u je bila jedna - "Oko smeha", koja je emitovana četiri puta godišnje. Ako sada pogledate te stare emisije možda vam i ne budu smešne. Iznenađen sam kad neko kaže: "Ne gledam televiziju"! A istovremeno je non-stop prisutan na društvenim mrežama i prezire čoveka koji gleda TV serije. To je kao da se narkoman podsmeva alkoholičaru. Gledam televiziju, volim stare sovjetske komedije. Uopšte, smatram da svako ima svoj humor. Ono što u Peterburgu i Moskvi nije popularno u pozorištima, već sto kilometara dalje puni sale.

Etna: Uvršteni ste u mnoge antologije ruskog humora, aforizama i priča u Rusiji i inostranstvu. A šta je ruski humor?

Melihan: Može se s jedne strane reći da i nema ruskog humora. Polovina ruskih viceva su međunarodni. Mi pričamo viceve u kojima su glavni junaci Čukči, narod sa Čukotske, a u SAD su to aforizmi o Komančima. A u Kanadi o Eskimima. S druge strane ruskim ili nacionalnim humorom možemo nazvati neprevodivu igru reči. Ako se ruski kalambur ne prevodi na drugi jezik, a kalambur je praktično neprevodiv, znači to je nacionalni humor. Postoje još i nacionalne realnosti života. Zato nama komedije Vudija Alena nisu smešne. A Amerikancima nisu smešne neke naše šale. Strancima, pa i mladim Rusima više nisu jasni sovjetski vicevi, jer više ne postoji sovjetsko doba i ono što ga je karakterisalo.

Etna: Danas je, čini se, više banalnog humora, kako vi u Rusiji kažete "ispod pojasa"?

Melihan: A zbog čega se ne bismo šalili ispod pojasa? Čovek postoji "ispod pojasa". Ako čitate oca komedije Aristofana, Rablea, ili Bokača - kod njih je sve ispod pojasa. Još je Bokačo govorio da se može pisati o svemu, ali je važno - kako je to napisano. Skoro svi moji aforizmi su o međusobnom odnosu polova. A kada pišeš o ženama i muškarcima, tema seksa je neizbežna. Ne samo ono što je ispod pojasa, nego i ono ispod pogleda - već je seks. Istina je da postoje ljudi kojima se takav humor ne sviđa. Kad bi mogli, zabranili bi viceve i šale koji su u skoro devedeset procenata erotske. Ali, primećujem da danas i erotika devalvira.

Etna: Vaši poznati aforizmi nisu samo konstatovanje i generalizovanje. Ne može svako da piše tako skladno i precizno?

Melihan: Moj humor je oštrouman. To nije pohvala, već određenje značenja reči - "oštro" i istovremeno "umno". To su smeh i razum u jednoj bočici. Ne volim da morališem, osmišljavam šale, samo zato da bih nasmejao. Obično govorim ozbiljno, ali logično. I ljudi se smeju zato što je to tačno rečeno.

Etna: I razumeju takav "ozbiljan humor"?

Melihan: I te kako. Znate, kad ljudi aplaudiraju satiričaru, izgleda da je aplauz upućen njemu. Ne, publika aplaudira samoj sebi: "Kako smo mi pametni, razumemo čak i suptilni nagoveštaj".

Etna: Kako Vi formulišete svoje aforizme - odjednom ili dugo razmišljate?

Melihan: Različito. Neki aforizmi nastaju tranutno. Na primer, ovaj sam osmislio prilično brzo: "Žena hoće mnogo, ali od jednog. A muškarac hoće jedno, ali od mnogih". Ali to se događa retko. S nekim idejama, kako se kaže, mora se prespavati. I ne samo jednu noć. Najčešće u glavi nastaju tek obrisi, kojima treba dati puni smisao. Ponekad neku ideju nosim u sebi godinama. Engleski filozof Frensis Bekon rekao je na latinskom: "Znanje je moć". Osmislio sam aforizam: "Znanje je moć koja ubija osećanja". Ali posle dvadeset godina sam ga poboljšao: "Znanje je moć koja slabi osećanja". Montanj je govorio da ne voli "tvrde" reči, tipa: "uvek" ili "nikada". Mislio sam da je reč "slabljenje" mekša, preciznija od "ubijanja". Pored toga, postoji kontrast: snaga - slabost. Uopšteno gledano, pisanje aforizama je težak posao. I nezahvalan.

Etna: Nezahvalan? Zašto?

Melihan: Malu stvar je lako ukrasti. Jedan stariji kolega mi je još pre trideset godina govorio: "Kostja, ne piši aforizme. Troše čoveka".

Etna: Koliko ste Vi napisali aforizama?

Melihan: Nisam brojao, ali verovatno nekoliko hiljada. Postoje ljudi koje je u celom svetu proslavio samo jedan aforizam.

Etna: Šta je teže: napisati knjigu, objaviti je ili prodati?

Melihan: Podjednako je teško sve. Za sve ovo je potreban talenat. I ne samo jedan. Talenat da se napiše knjiga. Talenat da bude objavljena. I talenat za prodaju knjige. Naravno, najviše romantizma je u pisanju. Pisac je po svojoj prirodi romantičar: i satiričar, i istoričar. Naravno, ima i pragmatičnih pisaca. Ali ja ništa ne radim po narudžbini i zbog novca. Umetnost ne donosi korist. Nemoguće je živeti u kući bez vrata i prozora, ali je moguće živeti u domu bez klavira i slika.

­ Razgovarao:
Aleksandar Čotrić