L I C A:
Markel Ivanovič Lohmatov, penzonisani činovnik;
Pelagija Petrovna, njegova supruga;
Očumelov, policijki nadzornik
Jeldri, policajac
Prohor, kuvar kod generala Žigalova
Kuzma Jegorič, lekarski pomoćnik
Gljeb Gljebič, lekarski pomoćnik
Apotekarski pomoćnik; Apotekar
Zeljterski, adv0kat

1.

Pelagija Petrovna: (viče na svog supruga) Strašilo jedno! Nakazo ćelava! Sve žene maju muževe kao što treba, samo je mene bog kaznio i dao mi lenčugu! Sestri Glašenjki muž i čarape kupi i kokoši hrani, i na pijacu ide po namirnice. A kakvog muža ima Praskovja Ivanovna... taj samo gleda kako bi ugodio svojoj ženi: čas stenice u krevetima vrelom vodom poliva, čas bundu trese da je moljci ne pojedu, čas ribu čisti. Samo ti, đavo bi te znao, ni na koga ne ličiš! Po ceo dan, prokletinjo jedna, ležiš na otomanu i jedino znaš da šljemaš votku i naklapaš o Rumeliji!
Markel Ivanovič: (brižljivo upita) A šta da radim?
Pelagija Petrovna: Šta da radiš? A zar malo ima poslova? Kud god pogledaš u kući, svuda ima posla. Eto, recimo ćuran. Već nedelja dana kako ne jede, ne pije... još će i uginuti, a tebe baš briga, kazno moja! Uh, što ću te tresnuti po glavi!... A kakav je ćuran! Nije ćuran, već prava planina! Ni za pet rubalja takvog nećeš kupiti!
Markel Ivanovič: A šta ću... ovaj... da radim sa ćuranom? Neću ga, valjda, voditi lekaru!
Pelagija Petrovna: Zašto da ga vodiš lekaru? Lekari nisu učili da leče ptice... Ti se raspitaj kod ljudi... Ljudi sve znaju... A i sam bi mogao, budalo, da razmisliš šta ćeš i kako ćeš... Otidi u apoteku. U apoteci ima mnogo lekova!
Markel Ivanovič: Pa dobro, otići ću u apoteku.
Pelagija Petrovna: I otidi! Dajte mi, reci, za deset kopejki lek protiv proliva!
Markel Ivanovič: Pa, dobro!

(lenjo se podiže s otomana, uzdahne i počne da navlači pantalone – kad sedi kod kuće, Pelagija Petrovna ga, radi štednje, drži samo u donjem rublju. Podnapit i u glavi mu se od jednog slepog oka do drugog kotrlja teška, olovna kugla, hrabri ga misao da sad ide na posao. Pošto se obuče, uzme štap i dostojanstveno krene u apoteku.)

2.

Apotekarski pomoćnik: (debeli, ćelavi, velikih mekih bakenbarda upita Markela Ivanoviča) Šta želite?
Markel Ivanovič: Ja bih nešto onako... (gledajući s poštvanjem u meke bakenbarde lekarskog pomoćnika) Ja, pravo rečeno, nemam recepta i sam ne znam šta mi treba... možda ćete mi vi nešto posavetovati.
Apotekarski pomoćnik: A šta se desilo?
Markel Ivanovič: Reč je o tome što već nedelju dana ne pije, ne jede. I samo, znate, slabi. Bezvoljan je nekako neveseo, kao da je nešto izgubio ili mu savest nije čista.
Apotekarski pomoćnik: (podiže uglove usana, zaškilji, i sav se pretvori u uvo. Farmaceuti uopšte vole kada od njih traže lekarski savet) Hm... a ima li temperaturu?
Markel Ivanovič: To vam ne umem reći... ne znam... Budite tako dobri i dajte mi nešto. Verujte, žalost je gledati! Bio je zdrav, hodao po dvorištu, a sad... eto ti! Vrag bi ga znao zašto, namrštio se i ne izlazi iz šupe.
Apotekarski pomoćnik: U šupi se ne može... Sad je hladno.
Markel Ivanovič: Dobro, de, mi ćemo ga uzeti u kuhinju... A šteta će biti ako, znate, ugine. Bez njega ćurke ne mogu da žive.
Apotekarski pomoćnik: Kakve ćurke? (izbulji oči)
Markel Ivanovič: Obične... pernate.
Apotekarski pomoćnik: Ama, o kome vi to govorite?
Markel Ivanovič: O ćuranu.
Apotekarski pomoćnik: (lice mu dobi izraz "fuj", uglovi usana mu se opustiše, preko strogog lica prelete oblak, uvređeno) Ja... vas ne razumem.
Markel Ivanovič: Ne razumete šta je ćuran? Postoje obični petlovi koji idu s kokoškama, a ovo je ćuran... veliki, znate, s resom na nosu... i kad mu još zviždukneš, on raširi krila, nakostreši se i bli, bli, bli...
Apotekarski pomoćnik: (promuklo i uvređeno okrene pogled u stranu) Mi ćurane ne lečimo...
Markel Ivanovič: Pa njih i ne treba lečiti... Treba dati neku sitnicu i ništa više... Jer to nije čovek, nego ptica... i sitnica će pomoći.
Apotekarski pomoćnik: Izvinite, nemam vremena...
Markel Ivanovič: Ja znam da vi nemate vremena, ali učinite mi dobrotu! Šta vas košta da nešto date? Šta god hoćete, ja ništa neću reći. Budite tako dobri!
Apotekarski pomoćnik: (Ganut mlećivim tonom Markela Ivaniča, opet se namršti, podigne uglove usana i zamisli se) Kažete da ne pije, ne jede... da slabi?
Markel Ivanovič: Da... Kad bi dali nešto protiv proliva.
Apotekarski pomoćnik: Pričekajte, sad ću ja odmah. (iz ormnčića uze neku knjigu i zadubi se u čitanje. Lice mu dobi sokratovski izraz i na čelu mu se pojavi tolio bora da se Markel Ivanovič, gledajući ga, poboja da od napona može da pukne pomoćnikova ćela) Daću vam jedan prašak.
Markel Ivanovič: Najlepše vas molim. Samo izvinite za izraz... kako ću mu dati prašak? Jer on ne kljuca! Kad bi shvatio svoju vrednost lako bi bilo, ali to je nerazborita glupa ptica, staviš pred njega prašak, a on ni glave da okrene.
Apotekarski pomoćnik: U tom slučaju daću vam kapljice.
Markel Ivanovič: E kapljice su druga stvar! Kapljice se mogu i nasilno uneti.
Apotekarski pomoćnik: (Okrene glavu i vikne nešto nemački).

3.

Apotekar: Ja (odaziva se iz druge prostorije, i počne da barata sa praškovima, uzme flašicu, napuni je nekakvom mrkom tečnošću, umota je u hartiju, a za to vreme Markel Ivanovič nalakti se i čeka.)
Markel Ivanovič: (kao za sebe, prateći pogledom pokrete farmaceutovih prstiju.) Kako on, pseto jedno, sve tako vešto! I za sve to treba nauka!
Apotekar: (priđe Markelu Ivanoviču) Za sebe tražite deset kopejki kapljica?
Markel Ivanovič: Za ćurana.
Apotekar: (izbulji oči) Šta kažete?
Markel Ivanovič: Za ćurana.
Apotekar: (plane) Ja s vama govorim kao čovek i trebalo bi i vi da odgovarate ljudski.
Markel Ivanovič: Kako da vam odgovaram? Kažem vam da je za ćurana... onda znači za ćurana. Nije, valjda, za orla.
Apotekar: (narogušen) Ja ne mogu primiti na svoj račun.
Markel Ivanovič: Zašto na svoj račun? Ja ću da platim!
Apotekar: Ja nemam vremena da se šalim sa vama. (Odgurne u stranu bočicu s kapljicama i ljutito duvajući, počne nešto da tuca u avanu.)
Markel Ivanovič pričeka još malo, sleže ramenima, uzdahnu i izađe iz apoteke.

4.

Markel Ivanovič dolazi kući, skida kaput, pantalone i prsluk, počeša se, kašljucne, i legne na otoman.

Pelagija Petrovna: Šta je? Jesi li bio u apoteci?
Markel Ivanovič: Jesam... Neka idu do đavola!
Pelagija Petrovna: A gde je lek?
Markel Ivanovič: Ne dadu! (Odmahne rukom i pokrije se jorganom)
Pelagija Petrovna: Uh...što ću te zviznuti po njušci!
Markel Ivanovič: (čuje pretnju Pelagije Petrovne) I meni je žao. Idem da tražim na drugom mestu pomoć. (Ganut za sudbinu ćurana, ustaje, oblači kaput, pantalone i prsluk, ponovo kašljucne i odlazi iz kuće).

5.

Preko pijace ide policijski nadzornik Očumelov u novom šinjelu i s malim zavežljajem u ruci. Za njim korača riđi policajac i nosi rešeto puno zaplenjenog ogrozda. Na pijaci ni žive duše.

Markel Ivanovič: (Izlazi iz drvare trgovca Pičugina u uštirkanoj latnenoj košulj i raskopčanom prsluku, ispod tazuhe drži levom rukom psetance i podižući desnu ruku, pokazuje okrvavljeni prst. Čuje se pseće skičanje i povik) A, ti `oćeš da ujedeš prokletinjo jedna! Ljudi! U današnje vreme ujedanje je zabranjeno! U-aa!. (Iz radnji se pomaljaju sanjiva lica i skupljaju kraj samih vrata drvare). Platićeš ti meni, huljo! (Drščući celim telom vinovnik skandala – beo, mlad hrt, šiljate njuške i sa žutom pegom na leđima, u njegovim suznim očima vidi se izraz tuge i smrtnog straha)
Jeldrin: Izgleda neki nered, vaše blagorodstvo!...
Očumelov: (Okrene se polulevo i priđe gomili i Markelu Ivanoviču) Šta je to ovde? Zašto je ovde? Zašto si ti taj prst?... Ko je vikao?
Markel Ivanovič: Idem ja, vaše blagorodstvo, i nikog ne diram. (Iskašljavajući se u penicu) Idem zbog ćurana, da tražim lek za njega, bolesnog. Ne jede, ne pije, slabi. Vrag bi ga znao zašto, namrštio se i ne izlazi iz šupe. Kad odjednom ovaj gad, ni pet ni šest, pa mene za prst!... Vi izvinite, ali ja sam čovek, penzionisani činovnik. Neka mi se plati, jer ja ovim prstom možda neću moću nedelju dana ni da maknem. Toga, vaše blagorodstvo, nema u zakonu da čovek od svakog živinčeta strada... Ako svako počne da ujeda, onda je bolje da čovek ne živi na ovom svetu...
Očumelov: (Strogo, nakašljavajući se i mršteći obrve) Hm!... Dobro, de... Dobro... Čije je to pseto? Ja to neću tako ostaviti! Pokazaću ja vama za puštanje pasa! Vreme je već da obratimo pažnju na tu gospodu koja ne žele da se pokoravaju propisima! Kad ga rebnem novčanom kaznom, nitkova, upamtiće on meni šta znači pseto i ostale životinje-skitnice! Naučiću ja njega pameti! Jeldrine, odmah da doznaš čije je pseto i sačiniš zapisnik! A pseto treba ubiti! I to odmah! Sigurno je besno!... Čije je ovo pseto, pitam ja vas?
Neko iz gomile: To je, izgleda, generala Žigalova.
Očumelov: Generala Žigalova? Hm... skini mi, Jeldrine, šinjel... Strašna je vrućina! Mora biti pred kišu... Samo jedno ne mogu da razumem... kako je moglo da te ujede? (Obraća se Markelu Ivanoviču) Otkud će ono da dosegne do tvog prsta? Ovo je malo kuče, a ti, gle, kakva si ljudina! Mora da si prst ogrebao, a onda ti je palo na um da nas lažeš. Jer ti si poznata sorta! Znam ja vas, sotone jedne!
Neko iz gomile: On mu je, vaše blagorodstvo, cigaretom njušku opekao, radi smejurije, a ono, ne budi lenjo, nego ćap za prst... Glup i svadljiv čovek, vaše blagorodstvo!
Drugi iz gomile: Lažeš, Ćoro! Kad nisi video, što onda lažeš? Njihovo blagorodstvo je pametan gospodin i zna ko laže, a ko istinu govori... On ima u zakonu napisano... Sada smo svi jednaki... I ja imam brata u žandarmeriji... Ako želite da znate.
Očumelov: Bez priče!
Jeldrin: Ne, ovo nije generalovo... Ne drži general ovakve. On drži većinom ptičare...
Očumelov: Znaš li sigurno?
Jeldrin: Sigurno vaše blagorodstvo...
Očumelov: I ja to znam. General ima pse skupocene rase, a ovo... đavo bi ga znao šta je! Nit' mu je dlaka lepa, nit' njuška... jednom rečju, ne vredi ni lule duvana... Zar takve pse da on drži!? Gde vam je pamet? Da se nađe u Petrogradu ili Moskvi ovakvo pseto, znaš li šta bi bilo? Tamo ne bi ni pogledali u zakon nego odmah... kamen o vrat! Ti si, Markele stradao, pa nemoj tu stvart ako da ostavljaš... Treba ih naučiti pameti! Vreme je...
Jeldrin: A možda je generalovo (glasno razmišlja policajac) Na čelu im ništa ne piše... Onomad sam u njegovom dvorištu video ovakvo jedno.
Glas iz gomile: Pa naravno da je generalsko!
Očumelov: Hm!... Ogrni mi, brate Jeldrine šinjel... Nešto je zahladnelo... Ježim se... Odvešćeš psa generalu i tamo ćeš pitati. Kazaćeš da sam ga ja našao i poslao... I reci da ga ne pušta na ulicu... Pseto je možda skupo, a ako mu svaka svinja bude pekla cigaretom njušku, može oas da ugine. Jer pas ti je živinče nežno... A ti, budalo, spusti tu ruku! Nemoj da nam pokazuješ... taj tvoj glupački prst! Sam si kriv!...

6.

Jeldrin: Evo ide generalov kuvar, njega ćemo pitati... Ej, Prohore! Dođi, brate, ovamo! Pogledaj ovo pseto... Je li vaše?
Prohor: Baš si pogodio! Ovakve nikad nismo imali!
Očumelov: Ama, ne treba ni pitati. To je, očevidno, neko pseto lutalica! Šta ima tu da se priča... Kad vam ja kažem da je lutalica. Treba ga ubiti, i tačka!
Prohor: To nije naše, nego generalovog brata što je onomad doputovao. Naš gospodin ne voli hrtove. To njihov brat voli...
Očumelov: A zar je njihov brat doputovao? Vladimir Ivanič? (Na licu mu ozari ushićen osmeh) Gle ti, molim te! A ja nisam ni znao. Doputovali u goste? A!
Prohor: U goste...
Očumelov: Vidi ti, molim te... Zaželeli se brata... A ja nisam ni znao! Dakle, ovo je njihovo psetance? Baš mije milo... Uzmi ga... Lepo psetance... Živhno... Pa ovoga ham za prst! Ha, ha,ha... De, šta ti je što dršćeš! Prr... Prr... Ljuti se obešenjak... kuca mala... (Prohor vabi psa i odlazi s njim sa drvare... Svet se smeje Markelu Ivaniču.)
Očumelov: (preti Markelu Ivaniču) Pašćeš ti meni šaka! (Uvija se u šinjel i nastavlja svoj put po pijaci, a Markel Ivanič odlazi da traži lek za svog ćurana).

7.

Samoupravna bolnica. U odsustvu doktora, koji je sa starešinom policije otišao u lov, bolesnike primaju lekarski pomoćnici Kuzma Jegorič i Gljeb Gljebič, koji se nije umivao ni češljao od rođenja. Zapisuje ime, ime po ocu, prezime, zvanje, mesto stanovanja, da li je pismen, koliko ima godina i, kasnije, posle prijema, vrstu bolesti i izdati lek.

Gljeb Gljebič: Đavo bi znao kakva su ovo pera! Kakvo je ovo mastilo? Ovo nije mastilo, već katran! Čudim se našoj samoupravi! Tera da se bolesnici upisuju, a za mastilo daje godišnje dve kopejke! (viče) Prilazi!
Markel Ivanovič: (Prilazi uvijenog prsta) Tražim lek...
Gljeb Gljebič: Kako ti je ime?
Markel Ivanovič: (Smeška se) A zar ne znaš?
Gljeb Gljebič: Šta se smeješ? Đavo bi vas znao. Ovde se žuri, vreme je skupo, a oni teraju šale! Kako se zoveš?
Markel Ivanovič: Zar ne znaš? Da nisi bunovan?
Gljeb Gljebič: Znam, ali moram da pitam, zato što je propis takav... A bunovan nemam od čega da budem... Nisam takav pijanica kao vaša milost. Ne pijemo danonoćno... Ime i prezime?
Markel Ivanovič: Zašto da ti kazujem kad sam znaš? Već pet godina znaš... Da nisi u šestoj zaboravio?
Gljeb Gljebič: Nisam zaboravio, ali propis je takav! Razumeš li? Razumeš li ti kad ti se kaže ruski? Propis!
Markel Ivanovič: E pa kad je propis, neka te đavo nosi! Piši! Markel Ivanovič Lohmatov... Kako hoćeš, samo me izleči. Mene i mog...
Gljeb Gljebič: Šta si po zanimanju?
Markel Ivanovič: Penzionisani činovnik.
Gljeb Gljebič: Koliko imaš godina?
Markel Ivanovič: A ko će ga znati! Na krštenju nisam bio, ne znam.
Gljeb Gljebič: Imaš li četrdeset?
Markel Ivanovič: Možda imam, a možda i nemam. Piši kako znaš.

Gljeb Gljebič posmatra izvesno vreme Markela, mislii piše 37. Zatim, precrta 37, pošto promisli, piše 41.

Gljeb Gljebič: Jesi li pismen?
Markel Ivanovič: A zar činovnik biti nepismen? Tikvo!
Gljeb Gljebič: Pred svetom mene moraš oslovljavati sa "vi", a ne da govoriš tako. Ne pušite ovde!
Markel Ivanovič: Ja ne pušim, Gljebe Gljebiču!
Gljeb Gljebič: A šta ti je to u ruci?
Markel Ivanovič: Ovo mi je prst zamotan, Gljebe Gljebiču!

Gljeb Gljebič završava zapisivanjnje, Kuzma Jegorič se napio kafe i počinje pregled. Prvi uzima sebi apotekarsku dužnost i ide u delu gde je apoteka, a drugi – terapeutsku – i navčači kecelju od nepromočivog platna.

Kuzma Jegorič: Markel Ivanovič!
Markel Ivanovič: Ovde sam, baćuška!
Kuzma Jegorič: Ehm... Šta te boli?
Markel Ivanovič: Prst, baćuška.
Kuzma Jegorič: Ne zamotavaj tako prst... Skini tu krpu! Prst treba držati u hladnom, noge u toplom, a telo u umerenoj temperaturi. Boli li te stomak?
Markel Ivanovič: Ne boli, baćuška. Moga ćurana boli stomak, već nedelju dana kako ne jede, ne pije... i samo slabi, još će i uginuti. Kakav je ćuran, nije ćuran, nego planina, dajte mi za njega lek protiv proliva, za deset kopejki. A za mene šta treba za ovaj prst, ujeo me pas lutalica Generala Žigalova.
Kuzma Jegorič: Ti si malokrvan. Daću ti kapljice... Po deset ujutru, o ručku i uveče. A za tvog ćurana, iako ne lečimo životinje, ali iz sažaljenja, pošto tvrdiš da je kao planina, isto kapljice za deset kopejaka (seda i piše recept) Flašicu vrati! Ljuta pića ne treba piti.
Markel Ivanovič: Pa ja i onako već tri dana ne pijem. Meni je ovo od sekiracije za zdravlje mog ćurana. Stvarno, votka daje promuklost. Da nemam brigu o ćuranu, ja tu prokleti votku ne bih ni omirisao. Votka je đavolska krv... Od srca vam zahvaljujem... Silan ste vi vidar naš, Kuzma Jegoriču! Bolji od svakog doktora! Bogami! Koliko se ljudi za vas bogu moli! I-i! Strašno mnogo!

Kuzma Jegorič smireno obara pogled. Markel Ivanovič izlazi iz samoupravne bolnice, zadovoljan zbog propisanih kapljica, ne toliko za sebe, već za obolelog ćurana.

8.

Advokatu Zeljterskom sklapale su se oči. Žena Zeljterskog odavno je otišla da spava. I sva živina je zaspala, samo Željterski nije mogao da ode u spavaću sobu, mada su mu se kapci sami sklapali od umora. Kod njega je sedeo Markel Ivanovič, koji je došao posle ručka, i kako je seo na otoman, tako od toga časa nijedanput nije ustao, kao da se prilepio za stolicu.

Markel Ivanovič: (Sedeo je i unjkavim glasom započeo da priča kako ga je ujeo pas lutalica generala Žigalova) Idem ja iz drvare na pijaci, i nikog ne diram. (Iskašljavajući se u penicu) Idem zbog ćurana, da tražim lek za njega, bolesnog. Ne jede, ne pije, slabi. Vrag bi ga znao zašto, namrštio se i ne izlazi iz šupe. Kad odjednom ovaj gad, ni pet ni šest, pa mene za prst!..
Zeljterski: Ispričao si, i sada si počeo ispočetka. (Zeljterskog obuzima očajanje).
Markel Ivanovič: Nije samo to! Očumelov, policijki nadzornik, na kraju meni je zapretio: "Pašćeš ti meni šaka!" Uvija se u šinjel i nastavlja svoj put po pijaci, a ja odlazim da traži lek za svog ćurana.
Zeljterski: (kao za sebe) Ovaj starkelja će do jutra presedeti. Težak zvekan! Pa kako on ne shata... (svakog časa gledao je na sat, govorio da ga boli glava, izlazio iz sobe, i ništa nije pomoglo. Markel Ivanovič nastavlja priču o psu lutalici.)
Markel Ivanovič: Vi izvinite, ali ja sam čovek, penzionisani činovnik. Neka mi se plati, jer ja ovim prstom možda neću moći nedelju dana ni da maknem. Toga, nema u zakonu da čovek od svakog živinčeta strada... Ako svako počne da ujeda, onda je bolje da čovek ne živi na ovom svetu... Zato mi je trebna vaša pomoć.
Zeljterski: Čujte, znate li zašto mi se dopada život na selu? (Pribegava neučtivijim metodama).
Markel Ivanovič: Zašto, gospodine?
Zeljterski: Zato što se ovde život može uskladiti. U gradu se gotovo i ne može sprovoditi nekakav određeni režim, ovde pak, naprotiv. Ustajemo u devet, ručamo u tri, u deset večeramo, u dvanaest spavamo. U dvanaest sam uvek u krevetu. Ne daj bože da legnem kasnije: sutradan se ne mogu izbaviti od migrene!
Markel Ivanovič: Nije valjda... To je zbilja stvar navike. Imao sam ja jednog, znate, poznanika, nekakvog Kljuškina. Upoznao sam se sa njim u Serpuhovu. (počne da priča o Kljuškinu, otkuca dvanaest, kazaljka je već bila blizu pola jedan).
Zeljterski: (poče da ga obliva znoj, ljutio se. Ne shvata! Glupak! Zar misli da mi svojom posetom pričinjava zadooljstvo?) Čujte, šta da radim? Nesnosno me boli guša! Đavo me nadari da svratim jutros do jednog poznanika, čije dete leži bolesno od difterije. Verovatno sam se zarazio. Da, osećam da sam se zarazio. Imam difteriju!
Markel Ivanovič: Dešava se! (ležerno prounjka)
Zeljterski: Bolest je opasna! Ne samo da sam ja bolestan, već mogu i druge da zarazim. Bolest je neobično zarazna! Da ne zarazim i vas, Markele Ivanoviču!
Markel Ivanovič: Mene? Ki-ki! Živeo sam u bolnicama s tifusarima, nisam se zarazio, a da se od vas odjednom zarazim! He-he... Mene dragi moj, starog duba, nikakva bolest ne može da obori. Danas sam bio u samoupravnoj bolnici i lekarski pomoćnici su mi rekli da sam malokrvan! Prepisali su mi neke kapljice..! A isto i za mog obolelog ćurana...
Zeljterski: Oprostite što vas prekidam, Markele Ivanoviču (zajauka) Kada vi ležete?
Markel Ivanovič: Ponekad u dva, ponekad u tri, a dešava se da uopštene legnem, osobito ako sedim u dobrom društvu ili mi reumatizam ne da mira. Danas, naprimer, leći ću u četiri sata, jer sam se ispavao do ručka, a bio sam i u samoupravnoj bolnici! Ja sam u stanju da uopšte ne spavam. (kazaljka je već prošla pola jedan)
Zeljterski: Oprostite, A ja uvek ležem u dvanaest. Ustajem u devet sati, tako da hteo-ne hteo, moram ranije da legnem.
Markel Ivanovič: Naravno. Ranije ustajanje dobro je i za zdravlje. Pa, tako, eto... u samoupravnoj bolnici lekarski pomoćnici su mi pomogli ovim kapljicama, ne samo za prst već i za mog obolelog ćurana. Ljuta pića ne treba piti, rekao mi je lekarski pomonik Kezma Jegorič. Pa ja i onako već tri dana ne pijem. Meni je ovo od sekiracije za zdravlje mog ćurana. Stvarno, votka daje promuklost. Da nemam brigu o đuranu, ja tu prokleti votku ne bih ni omirisao. Votka je đavolska krv... Od srca sam mu se zahvalio i... da vam kažem, Kuzma Jegorič je bolji od svakog doktora! Bogami!
Zeljterski: Vrag bi ga znao. Prožima me jeza. Uvek se tako dešava pred napade. Moram da vam kažem da ponekad dobijam čudne nervne napade. Obično posle ponoći... danju nemam napade... iznenada u glavi počinjeda mi šumi: žžž... Ja gubim svest, skačem i počinjem da gađam ukućane svim što mi padne pod ruku. Padne li mi pod ruku nož, ja nožem, stolica, ja stolicom. Sada me prožima jeza, verovatno, pred napad. Uvek počonje jezom.
Markel Ivanovič: Ma šta kažete... A što se ne lečite!
Zeljterski: Lečio sam se, ne pomaže... Sve što mogu da učinim to je da izvesno vreme pre napada upozorim poznanike i ukućane, kako bi izišli, a odavno sam prestao da se lečim...
Markel Ivanovič: Psss... Kakove sve bolesti nema na svetu!-I kuga, i kolera i razni napadi... (zavrti glavom i zamisli se)
Zeljterski: Pročitaću vam svoje književno delo. Tamo mi negde leži roman, pisao sam ga još u gimnaziji... Možda će dobro doći... Ah, uzged budi rečeno, ako želite, pročitaću vam svog prvenca? Onako dokon napisao sam nešto nadvoje-natroje... Roman u pet glava s prologom i epilogom... (ne sačekavši odgovor, izvuče iz stola stari, požuteli rukopis, na kome je krušnim slovima bilo: "Uzavrelo more. Roman u pet glava"... Sada će sigurno otići, zanosio se Željtrelski, listajući grehove svoje mladosti. "Čitaću mu dotle dok ne počne da urla"...) Pa čujte, Markele Ivanoviču...
Markel Ivanovič: Veoma rado... ja volim... (prebaci nogu preko noge.)
Zeljterski: (čitač počne sa opisivanjem prirode. Kad sat otkuca jedan, priroda ustupi mesto opisivanjem dvorca, u kome...
Markel Ivanovič: Da mi je da proživim u takvom dvorcu! (uzdahne) I kako je dobro napisano. Celog života bih sedeo i slušao!
Zeljterski: "Vi pitate, šta ja želim? O, ja želim, da tamo, daleko ispod svoda južnog neba, vaša ručica čežnjivo podrhtava u mojoj ruci... Samo tamo, tamo će življe zakucati moje srce ispod svodova mog duševnog stanja... Ljubavi, ljubavi!" Ne, Markele Ivanoviču... nemam snage... Posustao sam!
Markel Ivanovič: A vi prekinite! Sutra ćete dovršiti, a sada da porazgovaramo... Eto, nisam vam još ispričao šta je bilo na pijaci... U drvaru sam ušao da se raspitam za samoupravnu bolnicu, gde bi mi pomogli u lečenju mog ćurana, i tada mi se dogodio onaj slučaj sa psom lutalicom generala Žigalova.
Zeljterski: A vi se obratite starešini policije. On je nadležan za takve slučajeve.
Markel Ivanovič: Starešina policije otišao je u lov sa doktorom. U odsustvu doktora, koji je sa starešinom policije otišao u lov, bolesnike primaju lekarski pomoćnici Kuzma Jegorič i Gljeb Gljebič.
Zeljterski: (pošto je isprobaosva sredstva, nijedan metak nije pogodio Markela Ivanoviča, preostaje mu jedino da od njega zatraži novac na zajam) Markele Ivanoviču! Opet vas prekidam. Želim da vas zamolim za jednu sitnu uslugu... Znate, u poslednje vreme, živeći ovde na selu, mnogo sam se istrošio. Nemam ni prebijene kopejke, a, međutim, krajem avgusta treba da mi stigne novac.
Markel Ivanovič: Ipak... zadržao sam se kod vas... Dva je odavno prošlo... A o čemu vi ono, gospodine, govorite?
Zeljterski: Želeo bih da od nekog pozajmim dvesta, trista rubalja... Da ne poznajete vi takvog čoveka?
Markel Ivanovič: Kako bih mogao da poznajem? Ipak... vreme je da pajkite... Ostajte zdravo... Vašoj supruzi (kroči prema vratima)
Zeljterski: Ma kuda ćete?...(likuje) A ja sam želeo da vas zamolim... Znajući koliko ste dobri, nadao sam se...
Markel Ivanovič: Sutra, a sada moram da se gubim kod žene! Po svoj prilici načekala se Markel Ivanoviča, svog dragog... Zbogom, anđele... Na spavanje! (Brzo se pozdravi sa Zeljterskim i izađe.)

9.

Markel Ivanovič odlazi kući negde pred zoru pripit, gde zatiče uplakanu suprugu Pelagiju Petrovnu.

Pelagija Petrovna: Gde si do sada, prikletinjo jedna? (plače i proklinje svoju sudbinu)
Markel Ivanovič: Pa valjda znaš, da sam prvo bio u apoteku da zatražim lek za našeg ćurana, i da tamo nisu dali ništa, onda sam otišao u drvaru na pijaci, da pitam za savet šta da radim. Izlazim iz drvare ne dirajući nikoga, i tada me je ujeo jedan pas lutalica generala Žigalova za ovaj prst (pokazuje prst desne ruke) i onda je naišao policijski nadzornik Očumelov sa policajcem Jeldrinom. Nazvao me budalom, i zapretio mi da ću ga zapamtiti. Navodno da sam ja izazvao psa da me ujede! Kako je naš ćuran, jeli mu bolje?
Pelagija Petrovna: (plače) Naš ćuran je dobro!
Markel Ivanovič: Bio sam u saoupravnoj bolnici, i tamo su mi lekarski pomoćnici Kuzma Jegorič i Gljeb Gljebič dali kapljice za moj prst i za našeg ćurana. Iza toga sam otišao kod advokata Zeljterskog, za koga su mi rekli da je došao u selo na odmor i da se nadiše svežeg vazduha. Objasnio sam mu ceo slučaj i razgovarali smo dugo. Kaže: u gradu se gotovo i ne može sprovoditi nekakav određeni režim, ovde pak, naprotiv. Uputio me je za pomoć policijskom nadzorniku, ali on je sa doktorom otišao u lov; moram da sačekam da se vrati...
Pelagija Petrovna: Nesrećo! Naš ćuran je sada mrtav leš. Možeš da mu daš sve kapljice odjednom; i tvoje i one koje su za njega! (Plače i proklinje svoju sudbinu)
Markel Ivanovič: Eh, sudbino! Za sve je kriva ona, kako su autoritativno tvrdili moji roditelji i bivši pretpostavljeni. Jesu li oni u pravu ili nisu, tek ja znam da se ne sećam nijednog dana svog života kada nisam bio njen i osećao da ona vlada mnome. Ona me ni danju ni noću ne napušta; ja isto tako ne ispoljavam nameru da pobegnem od nje, veza je, dakle, čvrsta, trajna... Ali nemoj da mi zavidiš!... Ova dirljiva veza mi donosi samo nesreću. Smeta mi da čitam, pišem, da šetam, uživam u prirodi. Kad pišem ona me gura laktom i svakog časa, kao drevna Kleopatra isto tako drevnog Antonija, navodi na laž. Drugo, kao francuska kokota ona me upropašćuje. Radi njene ljubavi žrtvovao sam joj sve: ugled, konfor. Sve, sve proždire ona, ala! Mrzim je, prezirem... Odavno je vreme da se rastanem od nje... Dece za sada nemamo...
Pelagija Petrovna: Kaži mi, nesrećo njeno ime, da se ja obračunam sa njom za sva vremena (plače).
Markel Ivanovič: Želiš da saznaš njeno ime? Molim... Ono je poetsko i podseća na Lili, Leli i Neli...
Pelagija Petrovna: Ne interesuje me na koga ona podseća, da li na Lili, Leli ili Neli, već kako je njeno ime (plače neprekidno).
Markel Ivanovič: Njeno ime je – Lenost. (Plače zajeno sa Pelagijom Petrovnom, kao u duetu, skladno i iskreno).