Saznajna vrednost aforizma

Izuzetno je veliki, možda najveći među svim književnim vrstama, dijapazon u sagledavanju saznajne vrednosti aforizma, od mahom laičkog stanovišta da je to samo duhovita opaska do gledišta nekih mislilaca da aforizam ima izuzetnu saznajnu vrednost.

Najveći deo stručne javnosti, među njima i pisac ovih redaka, ne pravi vrednosnu, samim tim ni saznajnu hijerarhiju među književnim oblicima – svi raspolažu istim vrednosnim potencijalom, a razlikuju se samo u stepenu dosezanja tog načelno jednakog i beskrajnog potencijala. U tom pluralizmu ravnopravnih literarnih oblika aforizam se specifikuje kao optimalno sažet uvid nekog manje ili više prikrivenog paradoksa. Drugim rečima, privlačnost bilo koje  književne forme – aforizma, pesme ili romana – zavisi jedino od afiniteta čitalaca – neki više vole kratke forme, drugi obratno. Ima, međutim, mislilaca, poput engleskog flosofa Fransisa Bekona, koji smatraju da je aforizam najviši oblik mišljenja, otelovljenje saznajne izuzetnosti. Podsetimo se kako veliki mislilac obrazlaže to svoje stanovište.

Iako je pripadao duhovnoj eliti svoga vremena i smatran vrhunskim misliocem, koji je, samom prirodom svoje naučne i obrazovne profesije, gradio i obrazlagao svoja gledišta primenom sistematske metodike i proverene argumentacije – njegov Novi organon nauke je vrhunski domet naučne metodologije – ovaj maestro metodičkog mišljenja daje ne samo graduelnu već i  temeljnu, načelnu saznajnu prednost aforizmu. Po čemu je, iz Bekonove perspektive, Aforizam iznad Metode? Pre svega po tome što se odnosi na suštinu. Naime, kaže Bekon u svom obimnom delu De dignitate et augmentis scientarium (čine ga devet tomova): "Postao (je) opšti običaj da se na osnovu malobrojnih aksioma i opažanja gradi naoko prava nauka, opterećena raznim teorijskim tumačenjima i potkrepljena mnoštvom primera, sapeta Metodom." A u aforizmu, nastavlja dalje Bekon, "otpadaju objašnjenja i dodatne napomene; otpada raznolikost primera; otpadaju izvođenje i povezivanje (...)." Njih se ne tiče ništa slučajno, sporedno, varirajuće... Ovako definišući doseg i vrednost aforizma, Bekon je svestan da pisac aforizama ne može biti bilo ko. Naprotiv, to može biti samo čovek duboko prožet naukom, "svestrano (...) obrazovan", iz čije se obrazovanosti spontano ("u moždini") stvara aforizam kao najviši vid saznanja suštine. Drugim rečima, aforističar spaja u sebi dar izuzetne intuicije, optimalni smisao za bitno i ogromnu sumu znanja. Taj duhovni trolist je toliko srastao, toliko su se njegovi sastavni elementi međusobno proželi da su stvorili amalgam – otuda sintagma "govor iz moždine", koja kod Bekona nije metafora već činjenica.

Zanimljivo je i iz Bekonovog autopoetičkog spisateljskog ugla razmotriti ovako polarizovanu evaluaciju aforističkog i metodičkog pristupa pristupu i razabiru istine. Ma koliko bio oduševljen elegancijom, sugestivnošću i ekonomijom aforističkog iskaza, nije li ipak čudna tolika fascinacija najkraćom literarnom formom jednog genija klasične artikulacije umovanja i tolika (samo)kritičnost prema tradicionalnoj filosofskoj formi – filosofemama od više stotina strana? Po svoj prilici, veliki mislilac je bio iritiran poplavom naučne literature, hiperprodukcijom u kojoj je preovlađivala pseudo nauka, nauka pro forma a ne prava nauka... Drugim rečima, u toj pomodnosti gotovo masovnog bavljenja naukom "naučnik" bi izabrao određene premise i odgovarajuće aksiome i gradio svoju nauku. To je bilo doba (pseudo)naučnog circulus vitiosusa: premise i zaključci su imali naučni vokabular i poštovali uzuse metodičnog naučnog zaključivanja, a mahom su bili tautologija – pseudologična potvrda polaznih pretpostavki. Svestan koliko je i najiscrpnija indukcija daleko od mogućnosti da dosegne sveobuhvatnost, ne možemo ni zamisliti koliko se veliki mislilac, zagovornik empirijskog duha i metode indukcije, zgražavao nad poplavom opširnih umovanja sa proizvoljnim i umišljenim razabirom stvarnosti. Nije reč samo o metodološkim ogrešenjima – upozorava veliki mislilac sve posvećenike nauci – već i o mnogim predrasudama koje su se duboko uvrežile u ljudsku misao i sprečavaju je da vide stvarnost kakva jeste. Bekon je napravio čitavu tipologiju zabluda koje su toliko usađene u svest da figuriraju kao povlašćeni toposi mišljenja i koje ljudi poimaju kao idole. To su idoli plemena, idoli pećine, idoli trga i idoli teatra, kako je metaforično te prividno sušte istine a zapravo mentalne fatamorgane i hipotetičke konstrukte filosof nazvao.

Povodom Bekonove fascinacije aforizmom važno je imati na umu da u to vreme aforizmi nisu bili koncizni kao današnji već su dosezali i obime kraćih eseja, kao i da nisu bili toliko tematski i stilski razuđeni već refleksije u najširem smislu – satirični aforizam se kao poseban žanr profilisao tek sredinom prošlog veka, sa Lecom kao rodonačelnikom. Ipak, mutatis mutandis, možemo Bekonovu divinizaciju ovog malenog žanra da testiramo i na primerima naših savremenih satiričnih aforizama. No prethodno treba podsetiti na još dve fascinacije aforizmom – davnašnje, Galenove, koju je sam čuveni lekar sažeo u nekoliko reči: "U malenoj formi velika snaga" i nove, moderne, uvida afoprizmologa poslednja dva stoleća – o velikom estetskom i saznajnom efektu paradoksa kao primarnog strukturnog i značenjskog činioca aforizma, o čemu su studiozno pisali Teodor Fervejen, Franc Mautner, Andre Joles, Harald Frike, Peter Krupka, Ivan Foht, Zdenko Škreb, Ratko Božović, Žarko Trebješanin...

Aforizam Mileta Stankovića "U kulturno zaostalim sredinama uvek postoji višak učenih ljudi." – sublimira političku konstantu da su u zaostalim društvima na vlasti osobe koje, zarad lakšeg vladanja i što dužeg ostanka na vlasti, učene ljude tretiraju kao neprijatelje društva a ne kao nosioce duha napretka.

Takođe bi čitavu socio-psihološku studiju zahtevao naoko jednostavan a višeslojan uvid Ljubiše Manojlovića "Ljudi kažu da znaju šta treba raditi. Zašto to ne rade?" Isto možemo reći i za aforizam istog autora: "Žuljevi od aplauza bili su uvek dobro plaćeni."

Evo kako je ogroman jaz između "jeste" i "treba", između sile inercije i pasivnog zova morala, ukratko a efektno izrazio Dušan Radović, na fonu društvene hijerarhije: "Ima nepodmitljivih ljudi. To su oni od kojih ništa ne zavisi."  A tu paradoksalnu dijalektiku na pojedinačnom planu, psihološko-moralni bezdan, upečatljivo nam je dočarao poraznom konstatacijom: "Najviše vas mrze oni koji vam najviše duguju." O istom duševnom bezdanu rečito govore i aforizmi Vladimira Bulatovića Viba "Čovek čeka priliku, nečovek nepriliku." / "Izdaja prijatelja je prva vežba za izdaju domovine."

Satirične opaske Dragiše Kašikovića ovaploćuju implikacije čitavih istorijskih studija; u samo nekoliko reči efektno osvetljavaju paradoks pretvaranja rajskih obećanja u đavolju rabotu: "Istorija komunističke partije se čita kao kriminalni roman." / "Crkvu su likvidirali a sebe su proglasili za svece."

Politički ringišpil večnog povratka istog, takozvanu rđavu beskonačnost ili večni alibi da ne možemo bolje zbog loših uslova ovako nam je predočio aforističar i psihijatar Dragan Šušić: "Takvi smo zato što nas je ovo snašlo. A ovo nas je snašlo zato što smo takvi."
 
Iako među najžešćim satiričarima, često u znaku sarkazma i cinizma, Brana Crnčević ima i aforizme sa antropološkim implikacijama: "Srce ima prijatelje, mozak je usamljen." / "Dajte mi sredstvo. Cilj ću naći sam."

Mitar Mitrović je sročio aforizam koji sažima pogled na stvarnost odozgo, to jest kako političari vide (ili glume da vide) svet kao svojih ruku delo, i pravu sliku stvarnosti, iz vizure naroda: "Svakoga dana sve nam je bolje, ali treba to izdržati." Istu diskrepanciju u singularnoj verziji, dramu ličnog suočenja sa poraznom istinom, ovako je izrazio Savo Martinović: "Kad su mi se otvorile oči, poželeo sam da ih sklopim." Bane Jovanović ukazuje na ključni razlog što nam je tako kako je: "Tek pred zidom setimo se glave." Dok je Jovanović stavio u prvi plan našu mentalnu inerciju spram politike, njegov ispisnik Alek Marjano naglasio je ulogu političara kao krojača naše sudbine: "Neki više vole da otvore sajam knjiga nego da otvore knjigu." Zbog tog aforizma – te godine je sajam knjiga otvorio visoki državni funkcioner – Marjano je izgubio mesto urednika u satiričnom(!) listu "Jež".

Aforističare – i druge majstore kratkih formi – često inspirišu narodne umotvorine kao sublimacija viševekovnog iskustva. Narodna izreka "Ko peva, zlo ne misli" nadahnula je dvojicu naših vrhunskih aforističara. Milovan Vitezović je ovako nadogradio tu izreku: "Ko peva zlo ne misli. Ko misli, nije mu do pesme." A pisac i glumac Zoran Rankić je taj folklorni uvid o ljudskoj prirodi mikroskopski skenirao: "Ko peva, zlo ne vidi." Folklorom je često motivisan i Miljenko Žuborski, čarobnjak igre reči i smisla. Evo kako je, kontrastiranjem dva folklorna idioma, otkrio formulu opstanka u opasnim životnim okolnostima: "Bolje da opružiš noge nego da otegneš papke."

Dok nam Žuborski nudi recept spasa, Milovan Ilić Minimaks, takođe majstor jezika i stila, priziva našu legendarnu hrabrost, uključujući u sile stihije i farsu političkih izbora: "Ništa nam ne mogu zemljotresi, izbori i ostale elementarne nepogode."

Tragedija istorijskih prevrata je što su istovremeno i psihološko-moralni sunovrati: ko bi dole, sad je gore, tako da su političke promene mahom samo personalne. Revolucija nije prizvala društveni salto vitale već je svoj modus vivendi, linijom najmanjeg napora, gotovo u celosti prevela u način rada i  ponašanja svrgnutog režima. To je Rako Nikčević lucidno iskazao aforizmima: "Ne da oslobodilac da sloboda pjeva kao što je on pjevao o njoj!" / "Do slobode vođeni, u slobodi Vođini." No taj porazni ishod nije, kao što se obično misli, prizvan samo neodoljivim zovom bogatstva i privilegija – klijao je od samog početka, u nečistoj savesti samog prevrata: "Veliki je razlog i izvorni talog."

Da bi se došlo do čistog društvenog stanja, nužna je takozvana politička diferencijacija, ideološka ujdurma za kažnjavanje nepodobnih, mahom onih koji, bar donekle i unekoliko, misle svojom glavom. A Rade Jovanović zna i opasnu tajnu istinskog društvenog pročišćenja: "Koga sve treba smeniti? Mnogo pitate." Ironija je, konstatuje Dejan Pataković, što je sloboda govora u pogrešnim ustima: "Slobodu govora imaju samo oni koji nemaju šta da kažu." Zbog toga je i moglo da dođe do nultog hoda, do političke anomije, koju ironično konstatuje Rastko Zakić: "Glavna reč je njihovo najveće delo." A to je moguće – kaže isti autor – što "u svakom čoveku vreba rukovodilac!"

Mnogi aforizmi Srbe Pavlovića su kondenzacije velikih mitskih ili istorijskih narativa. Evo triptiha koji ih sažima aluzivnom simbolikom: "Prošlost nam je bila burna, o čemu svedoči i ova olupina." / "Srp i ćekić su jedno, a nož i viljuška – drugo." / "U mojoj kući tajna večera. Jedemo kradom jedni od drugih."

Na jednu od najvećih tajni našeg napretka u večnoj najavi a nikad na javi ukazuje i metaforična opaska Milena Milivojevića: "Ko je stalno okrenut prošlosti, u budućnost ulazi natraške." A mi se, konstatuje Dušan Puača, ne zalećemo u lako u budućnost, kao guske u maglu, jer "naš politički trenutak uspešno odoleva protoku vremena".

Evo kako je Milan Todorov, umesto tomovima stručnih knjiga, jednim aforizmom sa naoko neodređenim značenjem, figurom elipse, najavio krah komunističke ekonomije u vreme kad su glasnogovornici besklasnog društva najavljivali njen neviđeni bum: "U socijalizmu su dva i dva četiri. U kapitalizmu takođe. Ali kakva razlika!" Istoj temi Aleksandar Baljak je prišao parodijom oficijelne socijalističke retorike: "Socijalizam je napredniji od kapitalizma. Kapitalizam tek truli, a socijalizam se već raspao."  Razlog propasti je prost, smatra isti autor: "Nismo dosledni. Danas jesmo, sutra nismo." A da smo dosledni, niko ne bi bio gladan i žedan: "Ko u socijalizmu gladuje, taj ne ume da se ponaša." Ne bismo li sličnu opasku mogli uputiti i našem sadašnjem, vremenu takozvane tranzicije? Drugim rečima, mi smo takav narod da nam vreme ništa ne znači. Mi smo iznad vremena i prostora. To Dragutin Minić Karlo rezimira našom izuzetnošću u ovom profanom i prozaičnom svetu, suptilno spajajući dva folklorna idioma: "Srbi su nebeski narod. Neka im je laka zemlja."

& & &

U ovom esejističkom zapisu citirani su aforizmi naših savremenih starijih autora, i to iz njihovog ranijeg opusa – svi navedeni aforizmi nastali su pre 2000. godine, tako da već imaju i verifikaciju istorijske distance. Mada se prevashodno odnose na vreme kad su nastali, ne samo što nisu nimalo izgubili od aktuelnosti već osvedočuju i svoju trajnu misaonu vrednost. Iz njih, kako bi rekao Marks, "više saznajemo nego iz debelih naučnih kupusara" o duhu i dahu toga vremena.

I protekle dve decenije iznedrile su mnoge aforizme, i starijih i mlađih pisaca, čiji je kapacitet značenja toliki da svaki od njih zavređuje poseban esej. Neki od autora čiji aforizmi nisu citirani u ovom tekstu bili su, iako tada mladi, već u devedesetim godinama među našim vrhunskim satiričnim perima (Slobodan Simić, Aleksandar Čotrić, Vesna Denčić, Bojan Ljubenović...), a danas imaju napisane čitave biblioteke knjiga raznih žanrova. Svaka, doslovno svaka od njihovih knjiga, zaslužuje posebnu i stručnu i čitalačku pažnju.