Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Počasni građanin

DRUGI DEO

21.

Sve sumnje zamenio je optimizam. Radiša se osećao kao čovek kome je sve krenulo. Uspeh za uspehom beleži i kao gradonačelnik, i kao mesni lider Nove demokratske stranke. Sad mu valja požuriti da svoje ushićenje podeli i sa glavnim.

– Predsedniče, na korak smo od velikog uspeha! – govorio je poletno preko telefona. – Imamo elaborat iz Instituta za podzemne vode, možda ne obara s nogu, ali poslužiće. Kad sam im ga pokazao, sasvim su korektno reagovali i oni momci iz Amerike. A, pored svega toga, privukao sam na našu stranu i esesesovce, onog njihovog Zlatka pretvorio sam u ličnog potrčka. Čak sam ga ubedio da poturi svoju ćerku onom Jevrejinu, koji je, ruku na srce, zaljubljen u nju do ušiju. Mislim da će ta karika izdžati do kraja i da će Amerikanci zaleći iza našeg projekta. Bar na startu, dok ne prođu ovi izbori... To nam je najvažnije, zar ne, Predsedniče?
– Jeste važno, ali važne su i strane investicije – ipak je izbalansirao Predsednik. – Zamisli jednu fabriku za vodu u svom gradiću, moj Šopaloviću!
– Već sam zamislio – tiho je izgovorio Radiša. Mogao je i sam da izmašta nekakav pogon za proizvodnju vode samo kad bi uspeo da istera iz glave Mutivodino zlosutno saopštenje – da je njihova planina suva kao barut. Uostalom, zato se i ne zove Mokra gora, nego Suva gora. Svakako je sa tim upoznat i Predsednik, ali on kao da neće da se suoči sa realnošču. A možda je i u pravu, možda on zna nešto više? Što ako onaj Mutivoda nije sasvim u pravu? Uostalom, kakav je on uopšte stručnjak, zar na čelo Instituta nije zaseo kao partijski kadar?

22.


Kad bi se prodavale pameti, kažu, svako bi kupio svoju. Nije se samo Radiša Šopalović busao u grudi, to je činio i Zlatan Prišević. I on se obratio svom šefu Dejanu Iviću. (U vreme kojim se bavi naša hronika, na čelu svake stranke stajao je neprikosnoveni lider, koji je smatran malim bogom među svojim članstvom. Istina, između njega i običnih članova postojali su nekakva rukovodeća tela, razni partijski funkcioneri i funkcionerčići, ali se znalo i u okviru same partije, i izvan nje, da se oni malo, ili gotovo ništa ne pitaju. Samo predsednik u stranci vedri i oblači.)

– Šefe, nećeš mi verovati, ali ove novodemokrate su nasele na novo domanovićgradsko otkriće! – govorio je Zlatan gotovo posprdno preko telefona. – Sad nije u pitanju dragi kamen, već, verovali ili ne, voda! Ispod naše planine čitavo jezero, maltene okean! A fabriku će graditi niko drugi do Amerikanci! Ima da nas preplave investicije kao Dunav i Sava! Kao što smo mi nekada verovali u dragi kamen, sad oni veruju u tu vodu!
– Stani malo, Zlatane – zaustavi zahuktalog sagovornika lider esesesovaca. – Koliko smo mi verovali u dragi kamen, a koliko oni sada u tu vodu, nebitno je. Pravo pitanje je: gde smo tu mi?
– Na sigurnom, moj šefe – bez premišljanja uzvrati Zlatan. – Pre svega, oba Amerikanca su moji ljudi. Onaj Majkl je unuk Novice Spasića, nekada mog bliskog saradnika i prijatelja. Uostalom, izdejstvovao sam da se Spasiću u Domanovićgradu podigne spomenik kao zaslužnom građaninu! A onog drugog, Dejvida, potencijalnog investitora, drži u šaci moja ćerka Zlatica, u koju je on zaljubljen do ušiju. Tako da bez mene, bez moje saglasnosti, novodemokrata Šopalović neće moći da makne.
– Šta praktično dobijamo mi?
– Pa izbore, bar na lokalu. Narod ovde zna da je i voda, kao i nekada dragi kamen, delo jednog Spasića, onda Novice, a sada Majkla. Iza Spasića, pak, stojimo mi, esesesesovci. Ako se ovde zahukta, kako je već počelo, stvar će stići i do prestonice, i do vas. Uveren sam da ćete vi znati da iskoristite tu pogodnost u predizbornoj kampanji.
– U to ne sumnjaj.

nazad