Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Filozofija


Adam Svift

Politička filozofija

Vodič za studente i političare

3. Jednakost

Egalitaristička ravan

Odnedavno, politički filozofi ne pokazuju veliku naklonost prema jednakosti. No, gotovo svi ljudi - uključujući i maltene sve političke filozofe - veruju u neku vrstu jednakosti. Sa izuzetkom nekolicine rasista, predstavnici savremene politike i političke filozofije delaju na onome što kanadski filozof Vil Kimlika (rođen 1962) zove "egalitaristička ravan". Gotovo je opšteprihvaćeno načelo da članovi jedne političke zajednice treba da budu tretirani kao jednaki i da država treba podjednako da brine o svim svojim podanicima i da ih poštuje. Ono oko čega postoji neslaganje jeste značenje izraza "ravnopravan tretman". Kao što smo videli u prvom poglavlju, za libertarijance, poput Nozika, jednak odnos prema ljudima znači jednako poštovanje njihovog prava na svojinu, uključujući pravo na posedovanje sopstvenog bića, znači ne koristiti ih kao sredstva za ostvarivanje ciljeva drugih. To može proizvesti velike nejednakosti kad je reč o posedovanju novca, ali, prema Noziku, ta nejednakost nije toliko bitna. Neki smatraju da ravnopravnost zahteva raspoloživost istih mogućnosti, bez predrasuda u vezi s rasom ili polom, koje stvaraju prepreke nastojanjima pojedinaca da napreduju. (Nešto kasnije ćemo razmotriti različita poimanja istih šansi.) Drugi, pak, misle da ona podrazumeva mnogo ravnopravniju raspodelu dohotka i bogatstva. I tako dalje.

Čudna je situacija u vezi s jednakošću. Politički filozofi joj odnedavno upućuju temeljne kritike, a savremena politička filozofija odvija se na "egalitarističkoj ravni". Mali broj njih veruje u jednakost, ali svi se slažu kad je reč o značaju "ravnopravnog tretmana", uz razlike jedino oko njegovog tumačenja. Kako je to moguće? Odgovor na to je da stav da bi "država trebalo podjednako da brine o svim svojim podanicima i da ih poštuje" ne znači da jednakost predstavlja idealan princip raspodele (kako je shvataju oni koji je odbacuju). Pravo značenje tog stava je da svi građani moraju imati isto pravo da se prema njima postupa s brigom i poštovanjem, a da ta briga i poštovanje zavise isključivo od njihovog statusa kao građana (a ne od rase, pola, religije, nivoa intelektualnog razvoja, imovinskog stanja ili nečeg drugog). Načela poput tog ne postoje radi pravednije raspodele, već radi podrške stavu da je dobrobit svih građana ono što je bitno. Uskoro ćemo videti da prihvatanje da svi građani imaju ista prava na brigu i poštovanje može, prema nekima, u razumnoj meri da utiče na način raspodele dobara - uključujući i neke prihvatljive vrste nejednakosti - ali osnovno ili temeljno načelo nije jednakost kao ideal raspodele.

Temeljno načelo jeste da ljudi jedni druge - a otuda i država njih - tretiraju kao jednake. Oni koji smatraju da se jednakost prvenstveno odnosi na raspodelu dobara često su izloženi kritici da ne shvataju značaj jednakosti u društvenim odnosima. Ono što oni koji se zalažu za jednakost zameraju (ili bi trebalo to da čine) u vezi s tim nije činjenica da ljudi imaju nejednake količine nečeg materijalnog, već da su odnosi među njima hijerarhijski, uređeni kao odnosi nadređenih i podređenih. Neravnopravni društveni odnosi vode ugnjetavanju - marginalizaciji, eksploataciji, isključivanju, dominaciji - koje, po pravilu, dovodi do nejednakosti u raspodeli dobara. No, osnovni problem su ugnjetavanje i nejednakost u društvenim odnosima. Istorijski posmatrano, egalitaristički politički pokreti suprotstavljali su se stavu da su neki ljudi - belci, muškarci, aristokrate - bolji od drugih i svim ljudskim bićima pripisivali su istu vrednost, potvrđujući značaj njihovih međusobnih odnosa kao ravnopravnih članova zajednice. Danas grupe poput etničkih manjina, homoseksualaca i lezbejki, kao i osoba sa invaliditetom, ne traže toliko podjednake količine dobara kao izraz jednakosti u položaju i društvenoj prihvaćenosti. Čak ako ni u stavu da bi država trebalo da "sve ljude tretira kao jednake" nije reč o jednakosti kao idealu raspodele, taj stav ipak izražava privrženost odnosima koje pre karakteriše jednakost nego hijerarhija.

Tačno je, svakako, da i dalje živimo u društvu koje karakterišu ugnjetački (odnosi isključivanja, eksploatacije, itd.) društveni odnosi - između polova, etničkih grupa, ljudi s različitim seksualnim sklonostima ili fizičkim sposobnostima, itd. Ipak, dalje ćemo se baviti isključivo onom vrstom jednakosti koja se odnosi na raspodelu, i to iz dva razloga. Prvi je što mi nije poznato da ijedan politčki filozof ustaje u odbranu neravnopravnih i ugnjetačkih društvenih odnosa. Tačno je da neki od njih tvrde da se u pristupima drugih suviše često zanemaruju takvi odnosi ili se, možda nesvesno, njima doprinosi. Takođe je tačno da su neki učinili puno da skrenu našu pažnju na njih, da objasne na koji način oni deluju i da ukazu kakvim političkim aktivnostima se mogu izmeniti. No, nije mnogo učinjeno u vezi sa argumentima koji mene interesuju. Drugo, i značajnije, ono što je u neravnopravnim i ugnjetačkim društvenim odnosima loše jeste, po svoj prilici, to što su oni loši za one koji se u njima nalaze u nepovoljnom položaju. Ako to primenimo na razmatranje posledica takvih odnosa po dobrobit ljudi - koliko je njihov materijalni položaj, kad se sve uzme u obzir, dobar ili loš - čini se da automatski prelazimo na razgovor o raspodeli, gde je "dobrobit" ono što nas u raspodeli interesuje. Ja mogu pokloniti nesrazmerno veliku pažnju nejednakosti, kad je reč o dobrima očiglednog i individualističkog karaktera, poput novca, ali mnoge iznete tvrdnje mogu se uopštavati tako da obuhvate i druge činioce značajne u raspodeli stvari koje čine ljudsku dobrobit, poput kvaliteta međusobnih ljudskih odnosa.

Vratimo se ideji "ravnopravnog tretmana". Ta formula može se tumačiti na više različitih načina, koji omogućavaju manje ili više radikalne uticaje na raspodelu. Primera radi, uzmimo dve neosporne situacije, u kojima smatramo da bi država trebalo da tretira ljude kao jednake - jednakost pred zakonom i jednakost u pogledu građanskih prava. Jednakost pred zakonom može značiti samo da svi ljudi, bez izuzetka, podležu zakonu - da ne postoji jedan zakon za bogate, a drugi za siromašne, ili da postoje različiti zakoni u zavisnosti od društvenog položaja pojedinca (da li je posednik, rob ili nešto drugo). Takvo shvatanje jednakosti bilo bi i suštinski i formalno teško održivo pred zakonom. No, razlozi, poput onih koji mogu navesti na davanje prednosti "stvarnoj" nad "formalnom" slobodom (razmotrenih u drugom poglavlju), mogli bi dati uverljivost tvrdnji da "jednakost pred zakonom" podrazumeva nešto više. Ona bi mogla da znači da nejednakost u pogledu resursa kojima raspolažu pojedinci ne bi trebalo da utiče na njihov opšti pravni status. Ovakav slab položaj pojedinaca značio bi potrebu za pravnom pomoći - jednakost pred zakonom zahteva da nedostatak resursa ne uskraćuje ljudima mogućnost da se obraćaju za pomoć zakonskim organima i da pripreme odgovarajuću odbranu. Takav položaj je slab, jer ne sprečava bogate da troše koliko god žele na predstavljanje svojih interesa pred zakonom. On samo obezbeđuje da svako raspolaže određenim osnovnim resursima u svrhu učešća u zakonskom postupku. Jača verzija bi podrazumevala da pojedincima ne bi trebalo da bude dozvoljeno da troše sopstvene resurse na zakonske procedure, na svoju odbranu i na tužbe protiv drugih, ako bi to moglo da dovede do velike nejednakosti položaja učesnika u sporu. Mogao bi se, na primer, ograničiti iznos koji neko može potrošiti - recimo, dvostruki iznos pomoći koju obezbeđuje država. Najjači položaj bio bi da pojedinci mogu na to da troše strogo jednaka sredstva. Tek to bi obezbedilo stvarnu jednakost pred zakonom, u smislu jednake dostupnosti istom kvalitetu predstavljanja pred njim.

Slično važi i kad je reč o jednakim građanskim pravima. Formalno, ona mogu jednostavno da znače da svi građani imaju pravo glasa, da konkurišu za državnu službu, itd. No, mogla bi da znače i mnogo više. Na primer, da svi građani raspolažu osnovnim minimumom ili početnom količinom onih dobara koja su od značaja za ispunjavanje njihovih građanskih obaveza: obrazovanja, oslobođenosti od siromaštva - oni koji nemaju šta da jedu nisu u položaju da razložno raspravljaju o političkim pitanjima s kojima se njihova zajednica suočava - itd. Ako građanska prava podrazumevaju istinsko učešće u političkim aktivnostima i ako postoji istinska namera da svi građani mogu da ostvaruju svoja građanska prava, tada društvo mora da se veoma brine o onima koji nisu u položaju da to čine. Još konkretnije, treba da vođi računa o tome u kojoj meri nejednakosti u imovinskom stanju dovode do nejednakosti u političkom uticaju. U Sjedinjenim Državama politika se sve više svodi na mogućnost kandidata da sakupe sredstva za kupovinu vremena za emitovanje televizijskih poruka. Neki se tome protive, jer smatraju đa se time krši demokratsko načelo jednakosti građanskih prava. Kad je reč o pravnom aspektu, jedna verzija bila bi ograničavanje iznosa koje pojedinci ili političke stranke mogu da utroše, kako bi se nejednakosti svele u prihvatljive okvire. Druga bi naglasak stavljala na državno finansiranje političkih kampanja, koje bi moglo značiti strogo jednake iznose finansijskih ulaganja.

U oba slučaja, dakle, može se smatrati da načela da svi treba da budu jednaki pred zakonom ili u pogledu građanskih prava u manjoj ili većoj meri utiču na raspodelu dobara. Ta načela mogu se smatrati čisto formalnim, to jest, da nemaju nikakvog uticaja na raspodelu, ili da zahtevaju određene mere u vezi s njom. U ovom drugom slučaju, te mere se mogu razlikovati u značaju koji pridaju jednakosti. Obezbeđivanje da svi građani umeju da čitaju i pišu i da nisu u toj meri siromašni da ih to sprečava da učestvuju u političkom životu podrazumeva određene - značajne - mere u vezi s raspodelom obrazovnih mogućnosti i novca. No, ne podrazumeva ništa u vezi s jednakošću takve raspodele. Nastojanja da dvema suprotstavljenim stranama u sudskom procesu ne bi trebalo da bude dozvoljeno da utroše različite sume novca na predstavljanje svoje pozicije ukazuju na brigu o utvrđivanju određene ravnoteže u odnosima, ali ne i o strogoj jednakosti. Sa stanovišta ekstremnog egalitarizma, moglo bi se smatrati da se jednaka građanska prava mogu zaista ostvariti jedino ako imovinsko stanje pojedinaca ne bi bilo ni od kakvog značaja za njihov politički uticaj.

Neka od ovih razmišljanja mogu se uobličiti u načela poput "slične slučajeve treba rešavati na sličan način", ili da se nejednakosti mogu opravdavati "relevantnim razlozima". Visina novčanih sredstava kojima vi i ja raspolažemo može biti veoma različita. Vi ste, možda, sjajan preduzimač, koji je uočio veoma unosnu tržišnu priliku, i to je, moguće, razlog što raspolažemo tako nejednakim iznosima novca. To je obrazloženje činjenice da ste vi mnogo bogatiji od mene. No, taj razlog nema, ili ne bi trebalo da ima, bilo kakav uticaj na naš (ravnopravan) položaj kao građana. Kao građani, mi se ne razlikujemo od pravnih "predmeta" i, kad je reč o našim istovetnim građanskim pravima, trebalo bi da se prema svima nama postupa na isti način. Ovakav način razmišljanja o ovim pitanjima jasno ukazuje na to šta treba smatrati relevantnim razlogom, a takav pristup naj detaljnije je razradio američki filozof Majkl Volcer (rođen 1935). On se zalaže za takozvanu "složenu jednakost". Ona podrazumeva da različita dobra pripadaju različitim "oblastima" raspodele, od kojih svaka ima sopstvena i posebna načela. Nema ničeg lošeg u nejednakoj raspodeli novca, sve dok iza te nejednakosti stoje pravi razlozi - sposobnost pojedinaca da zarade novac na tržištu - i sve dok razlike u imovinskom stanju ne utiču na (ili ne izopačavaju) raspodelu dobara koja pripadaju drugim oblastima, kao što su zdravlje, obrazovanje ili politika. Ono čemu se, u vezi s tim, može prigovoriti nije nejednakost kao takva, već nejednakosti koje nisu opravdane relevantnim razlozima. Umesto da se bavimo nejednakostima u novcu (i nejednakostima u vezi s robom koja se legalno prodaje na tržištu), trebalo bi da se usmerimo na sprečavanje pretvaranja novca u robu koja nije, ili ne bi trebalo da bude, tržišna - robu koja bi trebalo da bude predmet raspodele prema sopstvenim, unutrašnjim kriterijumima za svaku oblast. Ovaj argument kojim se govori o oblastima ne odnosi se, u stvari, na jednakost. No, pozivajući se na relevantne razloge specifične za pojedine oblasti, Volcer se oslanja na neke intuicije na kojima se temelje ti argumenti o jednakosti pred zakonom i jednakosti u pogledu građanskih prava.

nazad