Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
DODATAK
 
 

 

 


Nove knjige ­

Budilnička energija

Aforizmi
Vukoman Bošković
Udruženje srpskih izdavača - Beograd, 2018.

Naši aforističari nastavljaju zmajevsko – domanovićevsku tradiciju. Više od toga, oni su naslednici znamenitog Sta­nislava Ježi Leca. Razmišljajući o Lecovom stvaralaštvu, Gabriel Laub ističe da "aforizmi ne samo da čitaocima pos­tavljaju zahteve, oni im se obraćaju, agresivno i neod­bra­njivo, zbog svog izbrušenog vrha, iznenađujućih tokova mis­li, svoje duhovne ubojitosti". Laub ne zaboravlja ni preciz­nost forme ni preciznost mišljenja, ali i višesmislenost ove umetničko – filozofske minijature. Nije u pitanju dvosmisle­nost ili višesmislenost, kao značenjska neodređenost, jer se uopšte ne radi o višesmislenosti kao entropiji, nego o zna­čenjskoj polivalentnosti. Svi tumači umetnosti aforizama prepoznavali su kritiku kao njeno temeljno uporište, kao njeno značenjsko i stilsko obeležje.

U stvaralaštvu najkompleksnijih i najdoslednijih aforističara u našoj sredini, u koje spada i Vukoman Bošković, dramatična sadašnjost i tranziciona kriza postaju nezaobilazna preokupacija, gotovo opsesivna tema. Doista, nije zaboravljena ni mistifikovana prošlost ni neizvesna budućnost. Nisu zapostavljene ni kolektivne vratolomije ni iracionalni mentalitetski talog. Njih posebno privlači tamna strana egzistencije, ali i empirijska realnost, u kojoj tvrdoglavom upornošću dominira tradicionalizam zatvorenog društva, autokratski mentalitet, predrasude svih usmerenja i parohijalna politička kultura. To je zajedničko polazište naših najumnijih aforističara, kritičara posrnule stvarnosti. Svi oni šire virus kritičkog mišljenja i slobodne javnosti. Njihove reči delovale su kao budilnici koji su remetili molograđansku ravnodušnost podanika i osionost vlastodržaca.

U najoštrije kritičare našeg anomičnog društva, u kome vladaju haos, nasilje i bezakonje, spada Vukoman Bošković, čija britka reč ne pravi kompromise u obeležavanju sveta okrenutog naopačke. Ovaj naš aforističar ima sposobnost da haotičnu stvarnost snagom svoje kreativne individualnosti vidi umno i oštroumno, proživljeno, duhovito i kritički. A kao hroničara i analitičara stvarnosti, njega prevashodno interesuju deformacije političkog života i strukturalni problemi društva. Njemu je tada, bez okolišanja, najbliži eksplicitni iskaz: Kad zaseda skupština, ne idem u cirkus. U tom duhu je i ovaj njegov forizam: Čobani su zamenili štale parlamentom. Odjekuje od blejanja i rike... Njima se pridružuje i opaska: Ako je politika kurva, onda je parlament javna kuća. U medijskoj sferi, takav parlament bi bio javna kuća bez zidova, institucija nespojiva sa demokratskom političkom kulturom.

Njegove ironične žaoke i ironijske hiperbolizacije negacija su bolesnog društva, vladajućeg političkog života i političkog bespuća. Teško je reći da li je ta takvu satiričnu orijentaciju bila odlučujuća pouzdana percepcija realnosti ili snaga kritičke imaginacije. Sigurno je, međutim, da se radi o važnom uticaju ovih autorovih predispozicija. Očigledno je da proživljeno iskustvo apsurdne stvarnosti podupire snaga njegovog slobodoumnog mišljenja i izoštrena svest o političkoj zajednici. Bošković pokazuje da svaki korak u pravcu demokratskih promena prate antidemokratski udari. On pokazuje da demokratije nema bez demokratskih institucija. Nema je bez vrednosti civilnog načina života, umne vlasti i slobodnog građanina. Vukoman piše: Opijeni od demokratije ne znaju šta rade. Prethodnoj, bliska je i ova opaska: Dok smo dokazivali da nismo konji, oni su nam stavili samare. A sama demokratija pojavila se u spornom obličju: Demokratija je učvrstila vlast. Narod ne sme ni da pisne. Tako se ova temeljna politička kategorija pretvorila u svoju suprotnost.

I pored toga što je Vukoman Bošković, rafiniran i senzibilan pesnik, suptilan liričar, kao satiričar deluje kao snažan vetar koji raznosi paučinu koja zamračuje svetlost i lepotu dana. On nastoji ne samo da prevrednuje sve što je moglo da se prevrednuje, već da se prema svemu beskompromisno odredi.

Njegov kritički diskus snažno je podržavao žestoki temperament. U pitanju je temperament pravdoljubivog kritičara i analitičara individualnih i kolektivnih izopačenosti države u ekstremnoj krizi. Međutim, kad se temperament ne kontroliše, status kritičara može da uplovi u kalambur, u ačenje. Vidljiva je granica između kritičarske opservacije koja ima unutrašnju snagu i one koja je skliznula u haotičnu proizvoljnost. Zato je naš autor i nastojao da izbegne opasnost od prisustva misaonog haosa nekreativne improvizacije, a za njega je kritička refleksija bila čin slobode i forma mentalnog provetravanja, put do katarze. A to je istovremeno i najbolji put do mislećeg čitaoca i kritičke javnosti. Kao egzistencijalni mislilac, kao kritičar društvenih poremećaja, kao analitičar individualne i kolektivne patologije, Vukoman Bošković svojom knjigom aforizama predstavlja se kao nepotkupljivi glas savesti i razuma. On postaje čovek pobune, stvaralac koji ne pristaje na farsičnu i trivijalnu političku stvarnos. Ne pristaje na brutalnu osionost vlasti i njene civilizacijske stranputice. Ako već ne može da promeni i preusmeri tokove društvene zbilje, on svim svojim kreativnim snagama i žustrim kritičkim usmerenjem stoji da izvrne ruglu vladajući način političkog mišljenja i nametnuti mentalni stereotip političkog života. Više od svega Bošković uspeva da ironijskom dosetkom ismeje protagoniste nemoralne i destruktivne politike, koja je izgubila i racionalnost i meru i odgovornost. Njegova negacija opšteprihvaćenih političkih vrednosti pretvara se u ubojitu pobunu, kritičku rečitost, u duhovitost kao misaoni nespokoj, u raskošnu dosetljivost. Doista, to može delovati kao donkihotska zanesenost, kao Don Kihotov sukob sa vetrenjačama, ali to je moralni čin koji ne bi smeo da se potcenjuje i bez koga nema istinske promene.

Iz Vukomanove misaone i kritički ispisane osmatračnice bilo je prepoznatljivo njegovo uverenje da je svekolikoj krizi – moralna kriza, u stvari najdublja i da je prethodila sveopštoj društvenoj katastrofi. Njegova percepcija moralnog sunovrata nije previđala krivce za remećenje moralnog poretka, a naročito njihovu čovekomrzačku zaslepljenost i destruktivnu ostrašćenost. On je u ideolatriji sile, koje su pratile zlo i zločin, video izvore uništenja razuma i odgovornosti. Zato bi njegov prelazak od političke ka etičkoj paradigmi trebao prepoznati u nastojanju da dođe do povećanja moći morala, kao regulativnog principa i univerzalnih moralnih vrednosti, do njihovog aktivnog uticaja na kolektivne predstave i javnu sferu. Otuda se u njegovom stvaralaštvu gotovo bez izuzetka uspostavlja ideja o etičkoj paradigmi kao alternativi, kao društvenom stanju do koga bi valjalo stići.

Buntovni Bošković pokušava da uspostavi slobodno mišljenje kao kritičku alternativu. On ne pristaje na zajednicu bez identiteta niti na neslobodnu javnost. Suštinski, Bošković postaje graditelj slobodne javnosti. Bio je to u njegovom stvaralaštvu trzaj snage otpora i vid nepristajanja na bezprizivno propadanje. Uverljivošću lucidne analitičnosti, ovaj umetnik kratke forme brani um, slobodu, jednakost i pravdu – brani vrednoost ljudskog postojanja. Suočen sa apsurdnim društvom, on postaje demistifikator svih ideologija i svih iluzija. Njegova misaona supstanca može se označiti kao antidogmatska kritička higijena kao iskorak zatvorenog društva. Njegovi misaoni šokovi, tematski najbliži ovdašnjim nemirnim vremenima, mogu doživeti aktivnu i aktuelnu recepciju, mogu se doživeti kao svetlost u mrkloj noći. A najvredniji su oni misaoni projektili koji poseduju univerzalno važenje i koji su smišljeni za dugo trajanje. U tome je i najveći značaj Vukomana Boškovića kao lucidnog mislioca vremenske krize.

Ratko Božović


POEZIJA PARADOKSA

Trn i ruža
Aleksandar Čotrić
Antologija bugarskog aforizma
Zavod za udžbenike - Beograd, 2018.

Istorija bugarske aforistike je duga i bogata, a ishodište joj je u narodnim umotvorinama. Sabrane u tamošnjim zbornicima, nikle iz iskustava i zapažanja sličnih našima, poznate su i nama, pa je nemoguće precizno im odrediti poreklo i u vremenu i u prostoru: Vinogradu ne treba molitva nego motika; At, sat i žena ne daju se na zajam; Dok je vuk živ, rep mu se ne meri... U Bugarskoj je pisao i danas piše veliki broj vrsnih autora pažljivo redigovanih romana. Pioniri žanra su Petar Beron (1800-1871) Ako mnogo govoriš, mnogo grešiš; Petko R. Slavejkov (1827-1895) Istina je gorka - zato je niko ne uzima u usta; Ljuben Karavelov (1835-1879) Krčma je naša naučna akademija, kafana je naša gimnazija, a čaša je naša biblioteka; Nešo Bončev (1839-1878) Kad nema šta da se kritikuje, nema kritike; Zahari Stojanov (1850-1889) Najgorča istina prijatnija je od najprijatnije zablude... Oni i njihovi naslednici međusobno se veoma razlikuju po tematici, stilu, semantici, sintaksi, meri humornosti... Zajedničke odlike su im eliptičnost, asocijativnost, višeslojnost značenja, veliki dijapazon citatnosti i optimalna komunikativnost sa čitaocima.

Zbog jezičke razlike, nedostatka prevoda i činjenice da smo živeli u različitim državama, bugarski aforizmi manje su poznati u Srbiji nego kratka forma nastala na tlu ostatka bivše Jugoslavije. To su proteklih godina donekle ispravili Gančo Savov iz Sofije i Vasil Tolevski iz Skoplja, koji su svoje prevode objavljivali u srpskim pisanim medijima (Savov) i Antologiji balkanskog aforizma (Tolevski).

Filozof i književni kritičar dr Dragoljub Kojčić sjajno zapaža da je aforizam kondenzovan književni izraz koji je upravo zbog toga i najteži, te da predstavlja spoj aksiomatske logike u dekodiranju društvene stvarnosti i efektnog stila u izrazu. I upravo među bugarskim i srpskim autorima ovakvog izraza postoje veoma slična stilska sredstva i teme. Ima u bugarskim književnim minijaturama tihe meditacije, misaone dubine i višeslojnosti značenja, ali i velike energije, snage, bunta, žestine, čak i prevratničkog duha. Autori smelo ispisuju krilate misli koje su slobodne, antidogmatske, otrežnjujuće, optimistične i pokretačke. Bugarske aforističare odlikuju veoma izražena samokritičnost i samoironija, ali bez samosažaljevanja, čestog sastojka u delima pisaca slovenske duše. Satiričari u zemlji ruža i te kako znaju da se našale i na račun svog mentaliteta, što ih čini samosvojnim i verodostojnim. Tako razmišljaju mnogi autori: Neka Bog čuva Bugarsku – kad nema ko drugi! (Valentin Dimitrov); Da bi postao svetac u bugarskom narodu, potrebno je da sam napraviš lomaču, da se spališ i da ostaviš novac za spomenik. (Boris Dimovski); Bugarin je uporan. Čak i kad ne zna šta radi, on će to da uradi. (Konstantin Kostov).

Bugarski aforizam je na sredokraći, može se reći da je svojevrstan most između srpskog i ruskog. Sličnosti sa srpskim su jezgrovitost, hrabar kritički stav, društvena angažovanost, duhovitost, ciničnost, a ruskom aforizmu bugarske autore približava refleksivnost i bavljenje krupnim, opštim temama, kao i naglašeni moralizam. Međusobni uticaji srpskih i bugarskih satiričara, posebno aforističara, mnogo su dublji i značajniji nego što izgleda nedovoljno upućenom čitaocu. Tako je, primera radi, jedan aforizam Brane Crnčevića poslužio njegovom bugarskom kolegi Stanislavu Stratijevu da izrazi svoje razmišljanje o razlikama i sličnostima dva mentaliteta: Kao što je rekao jedan srpski satiričar, 'slobodan čovek misli šta želi, a jede šta ima'. A mi smo uvek preferirali obrnuto: da jedemo šta želimo i da mislimo ono što imamo. Veliki prijatelj Srba, poznavalac srpske književnosti, pisac i prevodilac Gančo Savov smatra da kad se govori o kulturnim i, određenije, o literarnim vezama srpskog i bugarskog naroda, treba upotrebljavati pojam `uzajamnost` između dveju književnosti, pošto upravo ona ne samo polaže osnove prvih kontakata već se i u kontinuitetu razvija uzlaznom linijom, nezavisno od povremenih zatišja, nastalih zbog jednih ili drugih istorijskih i duhovnih procesa ili zbog političkih odnosa.

Bugarski aforizmi su vrlo specifični, po mnogo čemu različiti u odnosu na ono što se u ovom žanru stvara u zemljama regiona, pa i u Evropi. Po jednom autopoetičkom aforizmu, ovaj žanr je poezija paradoksa, a po drugom je poezija filozofije. Upravo ove dve odrednice možemo istaći kao osnovne odlike bugarskih aforizama: oni su poetični – književno oblikovani i s lirskom notom; filozofski – misaono zahtevni i paradoksalni – poenta (poruka) aforizma ima radikalno drukčije značenje u odnosu na uvodnu najavu (polje očekivanja). Za tu trolisnu poetičku specifičnost posebno su zaslužni aforističari koji pišu i duže književne forme, najčešće poeziju, ili svet posmatraju sa filozofske osmatračnice. Iako i u Bugarskoj preovlađuje satirični aforizam, autori u ovoj zemlji veoma rado, mahom i umešno, promišljaju većinu tema kojima se bave: pojmove života, ljubavi, duše, umetnosti, prijateljstva, sreće, savesti, pravde, vere, mudrosti, budućnosti, zdravlja, nade, vremena, otadžbine...

Kod bugarskih majstora kratke forme česti su i autopoetički – aforizmi o aforizmima, u kojima nastoje da definišu žanr, njegovu recepciju i uticaj u društvu, kao i njegov položaj u svetu duha i umetnosti – književnosti, filozofiji, kulturi u najširem smislu...

Smatrajući da je društvena kritika najvažnija funkcija ovog književnog izraza, Veselin Georgijev ga slikovito predočava figurom mača: Aforizam je kao mač: ili seče ili se prelomi, a slično razmišlja i Turhan Rasijev: Politički aforizmi treba da budu toliko oštri da probiju drvene glave partijskih lidera. Nastavljajući misao antičkog lekara i mislioca Galena (U malom tekstu velika snaga) i aludirajući na razornu moć koncentrisanu na malom prostoru, Jordan Nikolov zaključuje: Aforizam je atomska energija književnosti. Potencirajući konciznost izraza i jezgrovitost značenja forme kojom se bavi, Valentin Dimitrov kaže: Aforizmi su putevi spasa u džungli reči. Ističući umetnički značaj i književnu vrednost aforizma u odnosu na verbalnu ispraznost i duhovnu pustoš, Venceslav Konstantinov je sročio misao: Veliki aforizam – odjek smisla u praznom prostranstvu. Uviđajući sposobnost da se pronicljivim razmišljanjem introspektivno pronikne u dubinu duše, Stojan Stojanov poručuje: Aforizam je kao prozor noću. Kroz njega se bolje vidi unutra nego napolje. A razmatrajući odnos motivacije aforističara i društvene recepcije onoga što pišu, isti autor konstatuje: Aforizmi se pišu kad ima šta da se kaže ali nema kome.

Aleksandar Čotrić

- 7 -