Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Filozofija


Adam Svift

Politička filozofija

Vodič za studente i političare

3. Jednakost

Tri stanovišta koja se čine egalitarističkim, ali nisu

Već je bilo dovoljno reči o tome koliko je jednakost konkretna i posebna stvar. Sada ćemo navesti tri stava koji se mogu smatrati "egalitarističkim" u konvencionalnom smislu, ali koja, ako se dublje analiziraju, to nisu.
 


1 Utilitarizam (ili bilo koji princip agregacije)


Utilitarizam je stanovište da je moralno bitna stvar korisnost, ili sreća, i da je u svakoj situaciji ispravno delanje ono koje obezbeđuje njihov najviši mogući nivo. (Engleski utilitarist Džeremi Bentam (1748-1832) govorio je o "najvećoj sreći najvećeg broja".) Ideja da je ono čemu treba da težimo najviši mogući nivo korisnosti u celini mogla bi da nas dovede do zalaganja za ravnomerniju raspodelu resursa. No, s njome će se to postići samo u uslovima sve manje marginalne korisnosti (to jest, da se od svake količine dodatnih resursa ostvaruje sve manja korisnost). Očigledan način da se nivo ostvarivane korisnosti uveća jeste preraspodela resursa od onih koji od njih ostvaruju manju korisnost ka onima koji će ostvariti veću. Ako je tačno da se što se poseduju veći resursi korisnost od novih resursa smanjuje, tada, sa utilitarističkog gledišta, postaje logično da treba uzimati od onih koji imaju puno i davati onima koji imaju manje. To je uobičajen način razmišljanja kojim se obrazlaže potreba za preraspodelom. Nekoliko miliona dolara svakako manje vrede Bilu Gejtsu nego što bi vredeli hiljadama ljudi koji bi ih preraspodelom dobili.

Moralo bi biti jasno da, u tom slučaju, svako smanjenje nejednakosti predstavlja slučajno uzgredno ostvarenje. Jedan od načina da se to shvati jeste govoriti, sa oduševljenjem, o čoveku kojeg filozofi nazivaju "čarobnjakom zadovoljstva". On je izuzetno vešt u izvlačenju koristi iz resursa i u tome je podjednako uspešan, bez obzira na njihovu veličinu. Ako bi ostvarivanje potpune korisnosti bilo sve što nas zanima, tada bi trebalo da zaboravimo na jednakost i da sve raspoložive resusrse usmerimo k njemu. Takav stav važi za sve sakupljačke ciljeve. Postaviti ostvarivanje najveće moguće količine bilo čega kao cilj samo po sebi znači pokazivati samo uzgredno i pragmatično interesovanje za raspodelu toga (u ovom slučaju, korisnosti) ili svega što dovodi do njegovog ostvarivanja (u ovom slučaju, resursa). Složićete se s bilo kakvim načinom raspodele kojim se postižu najbolji opšti rezultati.

U tome je suštinska razlika između stavova koji se odnose na sakupljanje odnosno raspodelu. Značajno je ne poistovećivati je sa sasvim drugačijim stavom koji se obično javlja u raspravama o jednakosti i korisnosti. Primer čarobnjaka zadovoljstva mogao bi da nas ubedi da ne bi trebalo da nas zanima samo ukupna količina korisnosti. Kao očigledan naredni korak nameće se zalaganje za raspodelu korisnosti. Možda bi, mogli bismo pomisliti, trebalo da stvari organizujemo tako da svi dobijaju istu količinu korisnosti. To je istinsko egalitarističko stanovište. Zalažemo se za jednak položaj u pogledu korisnosti. Nećemo ovde razmatrati probleme koje takvo stanovište stvara, ali ćemo ih nagovestiti. Pre svega, zamislimo nekog sa suprotnim svojstvima od čarobnjaka zadovoljstva. Nazovimo ga bednim buretom bez dna. Da li zaista želimo da i dalje uzimamo resurse - ili korisnost - od normalnih, srećnih ljudi, sve dotle dok svi ne budu zasićeni kao on? Zatim, šta je sa onima čiji su ukusi skuplji? Recimo da meni isto znače pivo i čips koliko vama šampanjac i kavijar? Izjednačavanje korisnosti znači da ćete vi dobiti više novca od mene, što izaziva negativna osećanja. Stanovište koje razmatramo može zavisiti i od toga da li se vi možete smatrati odgovornim za svoj ukus. Ako se smatra da ne možete, bilo bi surovo učiniti vam život nesrećnim samo zato što ste odgojeni na takav način da vam je za postizanje sreće potrebno više resursa nego meni. ("Nije moja greška što su me mama i tata razmazili, te su mi potrebni šampanjac i kavijar da bih bio sretan.") Stanovište da treba da se zalažemo za jednakost u resursima, a ne u korisnosti koju oni stvaraju, polazi od pretpostavke da su ljudi odgovorni za svoje sklonosti. ("Ako si manje srećan od mene, iako raspolažemo istom količinom novca, problem je u tebi, postaraj se da budeš srećan.") Ta vrsta problema dovela je da se u akademskoj literaturi povede rasprava na temu "jednakost čega?" Recimo da se zalažemo za jednaku raspodelu. Za jednaku raspodelu čega se zalažemo? Ovde nema dovoljno prostora da se time podrobnije bavimo, ali se daje predlog dodatne literature.


2 Načela umanjenja, prioritet najsiromašnijima
i ostvarivanje najboljeg mogućeg položaja


Često mislimo da oni koji imaju manju količinu nečega polažu veće pravo na to od onih koji imaju veću količinu. To dovodi do zalaganja za usmeravanje resursa ka onima u najlošijem položaju. No, to nema nikakve veze s jednakošću. To ima veze sa onim što izraelsko-britanski filozof Džozef Raz (rođen 1939) naziva načelima umanjenja. To su načela prema kojima snaga argumenata da se nekome da neko dobro zavisi od mere u kojoj on poseduje svojstvo koje ga kvalifikuje za posedovanje tog dobra. Što više poseduje tog dobra, to su manji razlozi da dobije nove količine.

Što je neko gladniji, to su jači razlozi da se nahrani. No, kada ga nahranite, njegova glad se smanjuje, te i razlozi da mu se da više hrane slabe. Dajemo hieb gladnijima od nas ne da bismo ostvarili jednakost, već zato što činjenica da su gladniji znači da imaju jaču i hitniju potrebu za hlebom. Isto to možemo reći i za zdravstvenu zaštitu, novac i mnoštvo drugih stvari. Načela umanjenja mogu nas dovesti do preraspodele dobara od onih čije su potrebe manje ka onima čije su potrebe hitnije. Ipak, sve to ne govori da je jednakost bitna. Raz smatra da argumenti u korist načela umanjenja, a ne argumenti u korist jednakosti, predstavljaju osnovu svih naših zalaganja za preraspodelu.

Nemoguće je to objasniti bolje nego što to čini sam Raz: "Razlog što se zalažemo za razne nejednakosti nije sama nejednakost, već ono na šta ukazuje temeljno načelo. To je glad onih koji su gladni, to su potrebe onih koji nemaju dovoljno, patnje bolesnih, itd. Činjenica da su oni u lošijem položaju od svojih suseda značajna je, ali ne kao nejednakost u smislu posebnog zla. Njen značaj je u tome što pokazuje da je njihova glad veća, njihove potrebe hitnije, njihove patnje bolnije, i zato je naša briga za gladne, siromašne i bolesne, a ne zalaganje za jednakost, ono što nas navodi da im dajemo prednost". Poređenja su važna, ali samo kao sredstvo ustanovljavanja čije su potrebe najveće. Ne poredimo ljude da bismo među njima uspostavljali odnose jednakosti. Isto to važi i za ideje davanja prioriteta najsiromašnijima ili ostvarivanja najboljeg mogućeg položaja (te ideje nisu iste, ni međusobno ni s Razovog stanovišta, ali te razlike su male da bismo se ovde u njih detaljnije upuštali).


3 Ovlašćenost i dovoljnost


"Sva naša deca imaju pravo na krov nad glavom, tri obroka dnevno, pristojnu zdravstvenu zaštitu i obrazovanje, koje će ih pripremiti za učešće u političkom životu društva u kome žive i dati im veštine koje su im neophodne za takmičenje s drugima u dobijanju posla." Slični zahtevi često se iznose u zalaganju za jednakost, a njihovo ostvarivanje može zahtevati društvo s mnogo više jednakosti od onog u kome živimo. Nadam se, međutim, da je postalo jasno da oni nemaju nikakav izrazito egalitaristički smisao. To su zahtevi tipa "svi u društvu X trebalo bi da imaju - možda da na to polažu pravo - ono što imaju oni u društvu Y".

To možemo dovesti u vezu sa idejom o dovoljnosti. Moglo bi se smatrati da nije bitno da ljudi poseduju iste količine svega onog što je vredno, već da svi imaju dovoljno. Kada svi imaju dovoljno, raspodela - činjenica da neki imaju više od drugih - nije bitna. Postoji osnovni nivo koji bi svi trebalo da dostignu, ali nejednakost, kao takva, ništa ne znači. To je slično načelu umanjenja, u smislu da imamo više razloga da dajemo onima koji imaju najmanje. No, ovde postoji oštra granica. Umesto da se zahtevi pojedinaca postepeno umanjuju, manje-više u zavisnosti od onoga što već imaju, ovaj pristup postavlja oštru granicu ili prekid, odgovarajući nivo koji je važno obezbediti, ali iznad koga raspodela gubi značaj. (Mogli bismo zamisliti i iznijansirano, kombinovano stanovište prema kojem ljudi imaju pravo na dovoljnost, te je naša dužnost da je jedni drugima obezbeđujemo, ali da ima drugih moralnih razloga da im dajemo više, iznad osnovnog nivoa, u skladu sa idejom o načelu umanjivanja.)

Obezbeđivanje da svako ima dovoljno, kao osnovno načelo, može, svakako, da utiče na jednakost u raspodeli. Moguće je da dovoljno davanje svima znači uzimanje od onih koji imaju više od dovoljnog nivoa. A značajno je doći do saznanja da se ljudi mogu slagati u podršci pristupu dovoljnosti, a veoma se ne slagati kad je reč o tome šta je dovoljno. Neki smatraju "dovoljnim" da svi imaju krov nad glavom i osnovna sredstva za život. Drugi mogu imati mnogo zahtevnije poimanje dovoljnosti (poput onog iz prve rečenice ovog odeljka). Jasno je da ti stavovi dovode do veoma različitih načina raspodele. Podrška stanovištu o dovoljnosti - a ne čistom egalitarističkom stanovištu - ne govori ništa o nivou "radikalnosti" pojedinca. On se može zalagati za radikalno poimanje dovoljnosti. Sa filozofske tačke gledišta, bitno je na koji način pojedinac formuliše svoj cilj. Da li je cilj da se svima daju jednake količine nečeg ili je da se obezbedi da svako ima (prema svojoj proceni) dovoljno? Štaviše, vraćajući se na razmatranje da li treba da nas brine jaz, moguće je da je naše poimanje dovoljnosti u neposrednijoj vezi s pitanjima nejednakosti. Pretpostavimo da je tačno da ljudi ne mogu imati samopoštovanje u društvu u kome postoje neke vrste ekonomske nejednakosti. Sam zahtev da svi moraju imati samopoštovanje - ugrađivanje samopoštovanja u poimanje "dovoljnog" - bio bi dovoljan da se te nejednakosti otklone.

nazad