IN-OUT
 
 
 

 

 


CRTAM,

PIŠEM,

DIŠEM!

Uređuje
Aleksandar Čotrić


ETNICA, BROJ 34



IZ MALOGA PRSTA

Ćutim kada stariji pričaju.
Volim da slušam kad neko laže.

Od kada nam je kuče pobeglo
iz dvorišta mama i tata se sve više igraju sa mnom.

Moj deda ima sve u malom prstu.
Njemu glava služi samo da nosi kapu.

Tata je iz prodavnice doneo konzerve za psa.
Ali je deda bio brži.

Moj se deda pravi gluv
kad ga baka zove.
A kad ga ja zovem
odmah dođe da se igramo.

Kad je mogla da rodi mene
moja mama može sve!

Mene deda sačeka uvek i
spred škole.
A onda ga ja odvedem do kuće –
da ne zaluta.

Moja mama zna bolje matematiku
od mene.
Ona studira na pijaci.

Kad mi mama uradi domaći zadatak,
tata kaže: “Ćuti i dvojka je prelazna ocena!”

Drugi čas mi je važniji od prvoga
jer na prvi uvek zakasnim.

Ja mislim da sam sve naučio
ali se nastavnica ne slaže
sa mojim mišljenjem.

Kad mi nastavnica upiše jedinicu
ni ja o njoj ne mislim ništa bolje.

Kad sam završio školu
rasteretio sam glavu.
Sad idem kao muva bez glave.

Dobre ocene su na dohvat ruku.
Samo treba zasukati rukave.

Baka i tati daje za džeparac
jer je on prosvetni radnik.

Tata kaže da me je donela roda
a baka tvrdi da nije roda nego veštica.

Mamu i tatu nikada nisam nacrtao.
Plašio sam se da se ne naljute
kad vide kako danas izgledaju.

Moja baka nikada nije išla u školu
a postala je baba.
Sve se može kad se hoće.

U mojoj se kući svi dobro slažu.
Mama i baka čak i govore.

Moda je ono što nosi moja mama
a što s tati ne dopada.

Za slabe ocene u školi
ja sam zaslužan.
U tome mi niko nije pomogao.

Mama kaže da je progledala
posle svadbe.
Ali, tada je za sve bilo kasno.

Uželeo sam se svojih drugova.
Jedva čekam da se pobijemo.

Moj striko nije normalan.
On je visok preko dva metra.

I ja sam dete ljubavi.
Mama i tata su se voleli
pre nego su se venčali.

U mojoj kući vlada harmonija.
Niko s nikim ne govori.

Mene nastavnica najviše voli.
Uvek me prvoga prozove da odgovaram.

Kada dobijem peticu mama kaže:
„To je moje dete!“
a kada dobijem jedinicu:
„Isti otac!?“

Da je naše magarence pametno
pokrilo bi se ušima.

Mitar Mitrović



NOVA MODA

Sad je došla neka moda nova.
Danju lete i šišmiš i sova.
Babaroge i još neke ale
Dobrotom se svojom sada hvale.

Ni veštica nije što je bila.
Sad je fina, nasmejana, mila.
Više je se i ne plaše deca.
Raduju se: „Eno tetka Veca!“

Ništa više ne izgleda isto.
Sve je na njoj uredno i čisto.
Haljine joj nekad krpe bile,
Sada sve od pamuka i svile.

Sija joj se i lice i kosa,
Skinula je i kvrge sa nosa.
Pa veštačke stavlja trepavice,
Ruž na usne i puder na lice.

Glas joj nežan, topao i mio.
Nije kreštav kao što je bio.
Stas joj vitak, pazi na masnoće.
Jede samo povrće i voće.

Oči kažu, dobro im je tako.
Na lepotu navikne se lako.
Sad sve sija, šljašti i miriše.
Niko ničeg ne plaši se više.

Tatjana Pupovac

SUMNJIVI IZVEŠTAJ
O JEDNOJ NEZGODI

Dogodilo se jednom raku,
Što se svakoga jutra smešta
Na isto mesto u plićaku,
Da su mu skroz zarđala klešta!

Vi ćete reći: „Ma, koješta!
Kako da raku zarđaju klešta?!“

Eh, kako, kako... Ni ja da shvatim.
Al` rak u vrlo teškoj pozi je,
Jer nije baš računao sa tim
Da može doći do korozije.

Vi ćete reći: „To je laž tvrđa!
Samo na gvožđe hvata se rđa!“

Tačno je, tačno... Priča ne štima...
Al` klešta su od gvođža - svi znaju.
Stoga, i ovim valjda kleštima
Valja da malo zarđaju.

Vi ćete reći: „To je bezveze.
Tvoja se priča bez cilja veze.“

A ja ću na to samo da dodam:
Tačno je sve što kažete, ali
Možda u tome cela je zgoda -
Što smo se lepo ispričali.

Dejan Aleksić



ŠTA SAM REKAO BAKI
DOK SE ŠMINKALA


- Pametno radiš, ali džaba..
ispod pudera viri baba.

- Pokrivam bore,
surovi stvore!

- Što ih pokrivaš? Neka se vide.
Vreme ne stoji, nego ide.

- Kako deda ne krije lice?
Ne zna da ima trepavice!

- Pusti... da ga vidiš u zoru?
Lepša je starost u koloru!

Tvoja baka voli da sine
zbog čovekove okoline!

Iako više nisam mlada,
doprinosim lepoti grada.

Metnuću malo zlatne boje,
pa ćeš videti, sunce moje!

- Dobro je. Svetliš. Nisi bleda.
Sada si slatka kao deda.

Mirjana Bulatović

ŠOFER

Ja, kad vozim –
Tako vičan,
Nekom biću
Šofer ličan.

Tad svi stoje
Nepomično
I plaše se
Mene lično.

Motre na me
Iz prikrajka
Kad se pravi
Policajka.

Dive se
U oba smera
Znanju novog
Šumahera.

Pa se smeje
Pola sveta
Kada padnem
S trotineta!

Ivana Milanov

- 11 -