IN-OUT
 
 
 

 

 


Piše: Vitomir Teofilović


Čarolijom duha
protiv čamotinje zbilje

Aforizmi, epigrami i druge parade duha Sava Martinovića

Savo Martinović je matador (1935) i jedan od korifeja srpskog humora i satire, žanrovski i stilski vrlo raznovrstan majstor kratkih formi, pravi maestro multiplexus. Veliki je poštovalac Čehovljevog saveta ljudima od pera da treba pisati tako da rečima bude tesno a mislima široko. To važi i za Martinovićeve duže proze – priče i roman od priča – "Saga o Sagu". Sve njegove knjige su jezgrovitog stila, njegova konciznost je obuzdala čak i epsku opširnost tradicije, "čojstvo i junaštvo". Ta svedenost je tako majstorski ostvarena da je i ne zapažamo – sačuvana je egzotika i narativno bogatstvo mitsko-istorijske baštine, kao i njena osobena folklorna leksika i idiomatika... Martinovićev raznorodan opus zaslužuje i semantičko i stilsko istraživanje najvišeg ranga, reč je o piscu raskošnog stila. U ovom eseju biće reči o Martinovićevim aforizmima, žaleći što zbog svedenosti prostora ovde nije moguće predstaviti Sagu o sagu, roman sazdan od aforistički profilisanih rečenica. Nije ovo jedini podvig te vrste u našoj savremenoj književnosti, ali je najuspešniji, maestralno izveden – aforizmi nisu zasebne cigle u ovoj impresivnoj građevini, ne remete osnovnu naraciju i duh celine, ali je prožimaju duhovitošću i misaonim vibracijama od početka do kraja. Delim svoje oduševljenje sa kritičarima i čitaocima i uveren sam da će ne samo ova već i sve druge Savove knjige dobijati i dalje najveće pohvale i da će privući pažnju i budućih magistara i doktora nauka.

Kao pisac sklon inoviranju i drevnih obrazaca, Savo je uveo u istoriju ideja i nov književni termin – epiforizam. To je sinteza aforizma i epigrama – značenje je u znaku aforizma, a forma u znaku epigrama.

Neverovatan je luk između Martinovićeve živosti duha i olovne težine njegovih poruka, lakoće stila i tegobe zbilje. Taj logički beskrajan a faktički do nultog rastojanja sveden raspon, tu blizinu, čak i preplitanje istine i laži, zdravog i bolesnog, sublimira aforizam Danas je u regionu jedino atmosferski pritisak bio normalan.

Mnogi su razlozi što nam je tako kako je. Vrsni humoristi znaju – a Savo je među vrhunskima – da je najlekovitiji smeh na svoj ceh. To nije samo izraz moralne samosvesti i građanske kulture već ovaploćenje spoznaje da, čak i uprkos nepovoljnim okolnostima, najviše za sebe i svoje društvo možemo činiti mi sami, a među nama najviše oni koji nam kroje sudbinu – političari. Od njih zavisi brzina naših vozova: Naši vozovi kasne zato što im nije prilagođen red vožnje. Ovde pridev prilagođen, razume se, ima metaforičko značenje – reč je o prilagođavanju, tačnije rečeno izneveravanju morala:  Lopov se nagodio sa sudom – da pola zadrži a pola izdrži. U reči sud ovde naziremo folklornu metaforu: kadija te tuži, kadija ti sudi, suprotnoj etici suda kao ruci pravde: ni po babu, ni po stričevima.

Društvena posledica ovakvog odnosa prema istini i pravdi je pogubna, krah sistema vrednosti ugrožava sam opstanak: Mesečna primanja prilagođena su dnevnim potrebama. Umesto da na mladima svet ostaje, što je temeljna pretpostavka opstanka svih živih bića, kod čoveka se dogodila regresija: Meni tata redovno daje džeparac – hvali se jedan penzioner. Taj naopaki hod nije samo trenutni sticaj okolnosti već postaje konstanta i dobija i pravnu verifikaciju; izopačena stvarnost postaje legitimni modus vivendi: Ti si i po zakonu dužan da me izdržavaš – upozorio je penzioner svoga oca.

Naopako postaje normalno kad naopaki ne samo osvoje vlast već i steknu moć da po svojoj slici i prilici stvore pravni poredak i njemu saobraze sistem vrednosti. Drugim rečima, kad država postane partijska a ne društvena zajednica opšteg dobra, kad uzurpira svu vlast. Šta preostaje građaninu: Ušao sam u vladajuću partiju. Nisam imao drugog izlaza. Minimalna egzistencija se obezbeđuje minimalizacijom svesti i savesti: Učlanite se u našu partiju. Obezbeđeni stan, hrana i mišljenje. Razume se, ništa, čak ni elementarna egzistencija lišena morala, ne dobija se besplatno; nije dovoljna samo slepa odanost: Strogo poverljivo: Ko nije platio partijsku članarinu, nema pravo da krade.

Mada u partijskoj državi nema istinskog mišljenja, vlast zna da mišljenja ne može u novogovoru doslovno da znači nemišljenje; pojam mišljenja, poput drugih aksioloških pojmova – istine, pravde, morala, humanosti – izborio se tokom istorije za izvestan stepen opšteg važenja i dostojanstva. Ne može se ni udruženim dejstvom represije i manipulacije iz reči sasvim izvaditi njihovo izvorno značenje (nomen est omen) i uliti im suprotno. Preokret mora da se obavi zaobilazno, ne dekretom: mišljenje je nemišljenje, već njegovim posrednim poništavanjem, radikalnim razdvajanjem mišljenjea od delanja: Ko jedno misli a drugo govori, ima najviše istomišljenika. Ova manipulacija je vrlo lukava – to nije naređenje odozgo drugim rečima već mnogo više od toga: naređenje koje može da se filuje bezbrojem poštapalica uverljivom argumentacijom: ne možemo odmah učiniti ono što je najbolje, najpravednije, najhumanije... zbog trenutnih okolnosti. Na taj način vlast u načelu poštuje sistem vrednosti, ali ga, pod maskom prilagođavanja državnim ili međunarodnim okolnostima, privremeno prilagođava sebi. Reči trenutno i privremeno mogu u praksi da traju vo vjeki vjekov, neodređeni broj mandata. Pri tom je, razume se, sve po pravilniku, politički život teče, ali se ništa u suštini ne menja; sve je privid zbivanja, praksa rđave beskonačnosti: Sve je po pravilniku. Poslanici podnose amandmane, a narod podnosi poslanike.

Razume se, maskirana istina može samo privremeno i delimično da fingira kao prava istina, ni najveštija maska ne može da bude lice. Ma koliko političkim manipulacijama i demagoškim trikovima obrađeni i mentalno preparirani, podanici u većem ili manjem broju naziru pravo stanje stvari. A pošto taj razabir stvarnosti ne može da bude delatan, ispoljava se duhovitim opaskama, otvorenim koliko to cenzorske makaze dopuštaju. Evo crnohumorne linije razgraničenja povlašćenih i nepovlašćenih građana: Gospodine, a zašto lažete ako niste član nijedne partije!? A rasprava među političarima nije konstruktivni dijalog već unakrsno pranje prljavog veša: Kad dva političara blate jedan drugoga, obojica su u pravu. O stanju na terenu ne može se pitati običan građanin. Ono što bi trebalo da mu je prednost – pozicija svedoka – ovde je mana! Ne sme da kaže ono što vidi jer će ispaštati. To nam Savo upečatljivo predočava ironičnom upotrebom reči odavde: Ništa me ne pitajte. Ja sam odavde.

Ironizacijom folklornog idioma preko svake granice Savo objašnjava odlazak mladih u daleki svet: Mladi vole otadžbinu preko svake granice. Lakše je razumeti odlazak mladih nego ostanak starih: Mladi znaju zašto odlaze. Stari ne znaju zašto ostaju. Odlazak u svet budi nostalgiju, a evo kako tu snažnu emociju tematizuje naš satiričar: Tek kad sam se vratio u domovinu shvatio sam da je nostalgija bolje rešenje.

Nacionalno razdvajanje po svaku cenu, po apsolutističkom modelu ili – ili umesto u duhu demokratije i – i, naš satiričar osuđuje na maštovit način, diskretno, minimalnim grafičkim sredstvom – crticom: Ja sam Srbin, crtica, Crnogorac. Nepotrebno precrtati.

Kako rade banke, škole i druge institucije? Stanje u bankarskom sistemu najbolje ilustruje aforizam: Štedite u našoj banci. Za ulog jamči ulagač. A odnos između banke i štediše u pogledu rizika satiričar nam predočava prećutnom metaforom spojenih sudova: Naslov stoleća: Pljačka banke i obrnuto.

Odvajanje crkve i države poništava se obrnutim postupkom: u državu se vraća vera, a izbacuje svetovna nauka. Tu radikalnu reformu obrazovanja, proterivanje svetovnosti u ime svetosti, satiričar nam dočarava ironičnom igrom reči, versko-folklornom sintagmom u božjim rukama: Darvin je izbačen iz škole. Sad je u božjim rukama.

Savo nije pesimista. Naprotiv, oduševljava ga potencijal vlasti: Naša vlast ima ogroman potencijal. Može da bude deset puta bolja. Samo treba izdržati prelazno stanje: Nama s njima nema života. Njima s nama nema smrti. Najbolje bi bilo da nije ovako kako je.

Ako je za utehu (a ne bi smelo da bude!), regresija nije samo naš već mnogo širi fenomen. Za razliku od prosvetiteljski optimističke vizije evolucije, današnja priroda uviđa da je evolucija bila njen pogrešan korak: Da majmun progovori, rekao bi: Bože, u šta smo se izrodili!? Iz tog razočarenja sledi logičan zaključak: Današnji majmun je izdajnik evolucije. Nikad od njega čovek!

Da ne bi čitalac pomislio da je reč o trenutnoj zalutalosti i shodno tome potencijalno lakom izlasku iz haosa, pisac nas uverava da je u samom načelu taj put pogrešan, puka želja a ne dostižan cilj. I kad smo čvrsto verovali da hrlimo u svetlu budućnost, to je bila samo iluzija: Socijalizam je počeo dobrovoljnim radom, a završio se prinudnim odmorima. Igrom kontraznačenja, ideološkom manipulacijom jezika da govori suprotno od izvorne konotacije, orvelovskim novogovorom, projekat srećnog besklasnog društva ukazuje nam se kao utopizam (nigdina, nemogućnost postojanja) te optimističke projekcije ljudskog društva: dobrovoljni rad je sintagma koja znači: prinudni rad, a sintagma prinudni odmor označava gubitak posla.

Da li je doista reč o istinskom utopizmu, apriorno neostvarivom snu ili o moralnoj i intelektualnoj invalidnosti političke elite, tvoraca istorije? Reklo bi se da Martinović nije metafizički pesimista ili nihilista, da je samo razočaran u istorijsku, konkretnu istinu; da se moglo i drugim, istinskim putem napred da smo pred sobom odista imali ljude posebnog kova, a ne ljude surogate, vođene ličnim i partikularnim umesto opštim interesima. Zato ih je i sama priroda, logika života, kaznila, kao što nam efektno kazuje aforistički dual: Desničar je doživeo šlog, ali je dobro prošao. Oduzeta mu je samo leva strana. / Levičar je doživeo moždani udar, ali je dobro prošao. Oduzeta mu je samo desna strana. Ta izvitoperenost, invalidnost ideološke svesti rezultirala je iz olako shvaćene revolucije – ne kao strateškog civilizacijskog iskoraka u budućnost već kao korišćenje najbliže prečice, makar se gazilo i preko leševa: Najkraći put do vlasti vodi sa ulice. Na putu do cilja i mrtvi su sredstvo: Na biračkom mestu desio se smrtni slučaj. Srećom, listić je bio važeći. Samo tako osvojena vlast može sama sebi da stavi svetački oreol, dostojan promene imena gradskog bulevara: Bulevar je promenio naziv. Odlučila je ulica. I da svaki svoj postupak, čak i nipodaštavanje podanika, smatra humanizmom, tolerancijom bez granica: Vlada je zabranila (...) štrajk glađu. Ali, dok traje kriza, prema štrajkačima neće biti preduzimane nikakve mere.

Vlast može da ignoriše sopstveni narod sve do granice njegove izdržljivosti, a ona je često granica same egzistencije, linija koja odvaja čoveka kao ljudsko biće od ništavila, stava da svako bitisanje, pa i biti niko i ništa, spada u modus vivendi, a nije redak slučaj da se poima – ako smemo ovaj glagol da svedemo na puku razgovetnost razabira – i kao "filosofija života": Bela zastava nam je spasila živote. Za nju se mora naći mesto u nacionalnom muzeju.

Čovek je čoveku vuk! – kao da je lajtmotiv, zajednički imenitelj Martinovićevih  aforizama. Tek kad umre, čovek uvidi da nije bio tako crn kao što je video sebe u očima drugih, računajući i bližnje. Toliko se iznenadi da bi se vratio među žive: Da je pokojnik čuo oproštajni govor, radovao bi se. Mislio bi da je umro neko drugi. No to je samo predstava za naivne. Pravi odnos, poimanje drugog kao inferiornije biće od sebe, nastavlja se i posle smrti, a razlozi te bezrazložne omraze pravdaju se i pseudo-logikom: Neću da idem komšiji na sahranu, iako bi on meni rado došao. Ovaj crnohumorni aforizam ima i svoju blažu, čisto humornu varijantu: Neću da idem komšiji na sahranu jer neće ni on meni.

& & &

Tematizovanje muško-ženskih odnosa je vrlo delikatno. Većina humorista ovog nadahnuća sklizne u jednu od dve najčešće zamke: ili u nadgornjavanje polova ili u ogoljenu erotiku. Martinović je među retkima koju ovu tematiku, varirajući na mnoštvo načina dijalektiku muško-ženskih odnosa, u rasponu od skladnih odnosa do borbe polova za prestiž, uspešno smešta u najširi društveno-istorijski kontekst, stvorivši čitavu riznicu bisera duha o ovoj večnoj temi.

Korpus aforizama o večnoj čegrsti među polovima, nadgornjavanju na stotinu načina – ko je od koga bolji, vredniji, sposobniji, iskreniji, pametniji... Martinović otvara podsećanjem na prvi susret: Ako ćemo o zaslugama, da nije bilo mene, nas dvoje se ne bismo ni sreli. Bilans među supružnicima, ko je od koga bolje prošao u braku, maštovito je relativizovao aforističkim dubletom u kome premise i zaključci prave rokadu: Žena je pametnija od mene. Bolje se udala no što sam se ja oženio. / Pametniji sam od žene. Bolje sam se oženio no što se ona udala. Savo je specijalista za aforizme dublete – impresivno pokazuju koliko su i naši utisci i naši zaključci na staklenim nogama ako nam slično i zvuče i znače naoko suprotni iskazi. Koristeći folklorne sintagme sa glagolom faliti kao značenjskim jezgrom, Savo je sazdao pregršt efektnih aforizama. Evo jednog kvarteta iz tog korpusa: Ako ti samo ja nedostajem, tebi ne fali ništa. / Ako ti samo ja nedostajem, tebi nešto fali. / Nama za idealan par fali samo jedna osoba. / Nama za idealan par fale dve osobe. A evo kako je prsten kao amblem i metafora dočarao početak i tok bračnog života: Prsten sam kupio jeftino, a posle sam ga skupo platio.

Odnos razuma i emocije u braku je nepredvidiva i uzbudljiva smeša: Oženio sam se pametnom ženom. To sam shvatio tek kad me je ostavila. No, i u bračnoj zajednici se raspoloženje menja i ne retko prelazi iz krajnosti u krajnost, iz malodušnosti u odlučni inat, makar bio i samo na rečima: Neću da živim sa ženom koja me je ostavila! Ako u prethodnom aforizmu nije naznačeno da li je odlazak supruge posledica preljube ili neke druge ljubavne nevolje, sledeći prepliće dva neverstva, žene i prijatelja, sa poentom koja na ironičan način, korišćenjem dvostrukog značenja priloga koliki, osvetljava i supružničke odnose i odnose među prijateljima: Dok sam spavao, prijatelj mi je oteo ženu. Nisam ni sanjao koliki mi je to prijatelj.

A evo koliko su u braku važne i ruke i noge: Nosio sam je na rukama sve dok me nisu izdale noge. A udovicu je u ciglo dve-tri reči opisao: Udovica je žena koja je i posle braka ostala živa.

Nije se Savo bavio samo poetikom braka, osmotrio je muško-ženske odnose i u većim geometrijskim slikama od dvougla i trougla. A gde je veća promenada žena nego kod ginekologa. No, i pored tolikog znanja i iskustva, i on ponekad pogreši, bar naoko: Najružniju ženu u gradu oženio je ginekolog. U šta li se to on zagledao?! A večni narativ o prikrivanju ženskih godina i uverljivosti tog prikrivanja Savo je briljantno ovaplotio pozitivnom hiperbolom i njenom neizbežnom senkom: Najstarija žena je priznala da ima sto devet godina. Bože, koliko li tek ima!?

Savo nije mimoišao ni večne zađevice između snahe i svekrve, majke i snahe: Što tašta rodi, to majka ne rađa! Makar proslavili i zlatnu svadbu, jedinstvo supružnika ne doseže zlatno doba – idealnu harmoniju: do kraja života rodbina je podeljena na svoje i njene. Narativno sazvežđe moji i njeni Savo je jezgrovito predstavio upravo tim toposima folklornog miljea: Imaju li gde doći tvoji od njenih? Tematizovao je i narativ kakva majka, takva ćerka, sa prećutnim, podrazumevajućim folklornim idiomom kao fonom ne pada iver daleko od klade: Moja tašta je gluvonema, a njena kćer je teži slučaj. Samo je gluva. A da bi porodični krug bio celovit, nisu zaobiđeni ni majka i sin, presekom tradicionalnog patrijarhalnog odnosa i moderne ironijske distance:  Hvala ti, majko, što si me rodila. Ne zahvaljuj, sine, nema na čemu.

Dotičući već i sam zlatno doba, ne bi bilo u redu ne osvrnuti se i na erotiku ozbiljnih godina. Savo je to varirao na više načina, često koristeći folklornu leksiku i simboliku. Evo kako je iskoristio folklorni idiom Što je babi milo: Što je babi milo, dedu bi ubilo. A folklorna sintagma ona stvar je srž mini-drame: - Je li ti još mila ona stvar? - Koja? - Dosta si mi rekao. A evo kako i mitska, prva ljubav, pod teretom godina odlazi u maglu sećanja: Prva ljubav zaborava nema. Da li beše Eva ili Ema?

& & &

Mada u svakoj knjizi osoben i zanimljiv, Savo je posebnu pažnju privukao knjigom "Pitamteja" – zbirkom aforizama u obliku pitanja. Tako je poluotvorenu formu, aforizam kao paradoks, promovisao kao širom otvoreno delo i vrhunski ovaplotio taj informatički i poetički koncept Umberta Eka, optimalno motivišući čitaoce da sami potraže odgovore na aktuelna pitanja. Ovo nije samo poetički motivisan poduhvat već i prećutna pobuna protiv inercije duha i tradicije poslušnosti; kritika društva posredstvom kritike sveznajućeg autora i čitalačke recepcije u duhu poslušne raje. Već prvo, uvodno pitanje zbirke, ima tu dvostruku konotaciju: Da li bi vam na početku dobrodošla završna riječ? Naredbodavno-poslušni sistem usadio nam je u dušu poslušnički sindrom: rešenje je naređenje, samo ga treba izvršiti. Poslušnička svest svih vremena i prostora nikad ne percipira svoju apologetiku kao slepo pokoravanje, kao moranje bez ostatka, već u širokom rasponu, od nužnosti prilagođavanja datim okolnostima: opasno je tražiti bolje, a nije ni ovo loše, bolje je nego kod mnogih drugih, do drugog pola, divinizacije svojih vođa, pa bi kritički stav ne samo bio pogrešan već i grešan. Zato Savo odmah postavlja graničnik – implicira stanovište da su izgubljenost i (s)nađenost relativni i dinamični pojmovi. Već drugi aforizam knjige je naoko jednostavno pitanje, ali sadrži dalekosežnu implikaciju: Može li izgubljen slučaj da nađe sebe?

Radijus pitanja u knjizi Pitamteja je toliko veliki da ga možemo sebi predočiti samo uz pomoć osnovnih pitanja ljudske egzistencije: ko smo, šta smo i kuda idemo?  Drugim rečima, to je moralno-intelektualna vivisekcija ključnih pitanja naše esencije i egzistencije. Veličinu tog radijusa i važnost postavljenih pitanja možemo uvideti samo lagano čitajući knjigu i razmišljajući o svakom aforizmu. Ovde, kao simboličnu prezentaciju te impresivne misaonosti, raskošne duhovitosti i osobene stilistike, navodimo samo jednu pregršt od hiljadu bisera: Je li težak život od svoje pameti? / Može li čovjek da upozna sebe bez tuđe pomoći? / Idete li u susret sudbini ili vas ona prati? / Mislite li da je tiranija djelo jednog čovjeka? / Treba li spojene sudove podići na viši nivo? / Je li normalan ko je moralan? / Može li se haos dobro organizovati? / Treba li istinu reći samo u krajnjoj nevolji? / Može li se u svijetlu budućnost širom otvorenih očiju?

Martinovićeva knjiga epiforizama Dijalog sa sobom, kao što već njen naslov sugeriše, u znaku je stvaralačko-moralne introspekcije, ali sadrži i dalekosežne poetičke i metateorijske implikacije. Ako je u Pitamteji problematizovao osnovne matrice naše upitanosti o društvenim protivrečnostima, ovom knjigom je napravio dalji pomak:  uvideo je da su i najozbiljniji odgovori mahom problematični, da to nisu pravi odgovori već samo formalni. Drugim rečima, mi poimamo apriorne, u opažajnost i svest utisnute odgovore, ne uviđajući da su to samo prividni odgovori, samo gramatičko-psihološke preformulacije pitanja. Začarani krug spojenih sudova. Do istinskih odgovora možemo stići samo ako probijemo taj krug, ako uvidimo da su odgovori češće odjeci pitanja nego njihovo razrešenje. Zato Martinović ove svoje misaono-poetske medaljone ostavlja značenjski otvorenim oku i duhu čitaoca, kako bi to rekao Moris Merlo Ponti. Evo kojim nam umećem i kojom misaonom suptilnošću pisac otkriva neveselu činjenicu da prividna ili formalna pravda može da bude supstancijalna nepravda: Kome smeta pravna država u kojoj svako može da radi što hoće? Ne smeta mi takva država. Smetaju mi isključivo takva prava. Istom fenomenu satiričar prilazi i iz drugog ugla, iz perspektive dijalektičkog odnosa uzurpacije zakona i slepe poslušnosti: Ko vam je dao pravo da zauzmete stav? To mogu i ovako da uzmem: Ko mi je dao stav da pravo zauzmem?!

Usredsređen na esencijalne teme i dileme, naš kroki-esej nije gotovo ni dotakao Martinovićev nenadmašni humor, duhovite i maštovite igre reči i smisla koje nas zadivljuju od početka do kraja svake njegove knjige. Navedimo ovde bar jedan simboličan primer, efektnu triptih sinesteziju:  Ako te boli grlo, nemoj da te boli uvo. Za to moraš imati nos.

& & &

Ja-forma je kod Martinovića samo stilsko sredstvo zbližavanja sa čitaocima i pogrešno je percipirati ga kao autorsko ja. To bi suzilo širinu i zaklonilo dubinu i dalekosežnost njegovih opservacija. Ja je ovde glas svih nas, vox populi moralnijeg i umnijeg nivoa od onog na kome danas obitavamo. Martinovićeve opaske jesu plodovi bogatog ličnog iskustva, ali su i vispreni socio-psihološki i politološki uvidi koji osvetljavaju i preispituju i naše lično i naše kolektivno ja, to je moralno-duhovna dijagnoza čitavog društva, pogleda na život i svet. Kad Savo kaže – Ko je od juče, veruje u bolje sutra – to nije opaska o ličnoj političkoj naivnosti već o poraznoj konstanti, nesvesnom podaništvu masovnih razmera – olake vere političkim obećanjima. Savo Martinović pripada plejadi naših vrhunskih satiričara, koji su već pola stoleća u svetskom vrhu. Drugim rečima, pripada vrhu vrhova.

& & &

U toku pisanja ovog eseja – krokija za portret Sava Martinovića kao aforističara – smatrao sam umesnim da svoj tekst oplemenim i citatima drugih autora koje su zadivili njegov humor i satira. No tih umnih i duhovitih citata je toliko da je bolje predstaviti ih, u dodatku, u najkraćem, simboličnom izboru. Ovo je, dakle, izbor izbora.

· Matija Bećković: Saga o sagu nije knjiga no dekret kojim je Savo Martinović proglasio Miladina Kalezića Saga za crnogorskog narodnog mudraca.
· Dejan Miličić: Ko nije čitao Bibliju humora i satire, neka uzme knjige Sava Martinovića.
· Brana Crnčević: Kad mi dođu u kuću Đogo, Nogo, Kapor... ja im čitam Sagu o Sagu i Novelu o Novelji, a prvo im kažem samo da čujete što je živ čovek napisao!
· Simka Crnčević: Ne mogu da zamislim nijednu crnogorsku kuću koja nema Gorski vijenac i Sagu o Sagu.
· Milosav Bato Klezić: Saga o Sagu je enciklopedija života na crnogorskim prostorima.
· Ratko Božović: Nije moguće da ti lično Bog nije pomagao dok si pisao Ključ za bravuru... Čestitam obojici.
· Vladimir Jovićević Jov, mašući Savovom Pitamtejom: Pogledajte što je napisao srpski Sokrat!
·  Olga Pižurica: Dijalog o dijalogu kao da je pisao Ivo Andrić!
· Veljko Radović: Sagova (Savova) riječ siječe, ali ne pozljeđuje. Siječe ko dijamant staklo – srče tu nema. (...) Sve je u ovu mudru knjigu stalo koliko je tačna mjera, kao u orah.
· Nikola Racković: Moja nadrealna radoznalost bi nestala kad bih ikako mogao doznati kako bi Saga o Sagu bila primljena u Latinskoj Americi ili Skandinaviji.
· Dragoslav Andrić: Bitna karakteristika Martinovića je poetski stil. Znatan broj njegovih aforizama ima odlike japanske tradicionalne poezije, posebno žanra koji se zove senriu. Razlikuju se od haikua po tome što su svetovnije, zabavnije (...) i što su najčešće satirične, ali na posredan, diskretniji način u poređenju sa evropskom satiričnom poezijom.
· Matija Bećković: Saga o Sagu je građena od suva kamena, bez Ništa između1, a Sagov Hazardni rečnik2 uvezan je Mrtvim uzlovima3. Nijedna reč u ovoj knjizi nije rođena na papiru, a što na papiru nije rođeno, na papiru i ne umire.

______________
1 Naslov knjige
2 Naslov knjige
3 Naslov knjige


- 16 -