Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Nove knjige ­

Virtuelni dopisi kao opisi stvarnosti

Pisma iz Srbije
(četvrto izdanje)
Bojan Ljubenović
Laguna - Beograd, 2018.

Bojan Ljubenović (1972) se pojavio na književnoj sceni pre dve decenije, zbirkom aforizama Pisma iz Beograda (1998), koja je na velika vrata primljena i u stručnoj javnosti i kod čitalaca – to su aforizmi posvećeni Beogradu, a po svojoj lirskoj intonaciji i dobrodušnom humoru imaju dubinsku srodnost sa aforističkim medaljonima Duška Radovića iz njegovog čuvenog serijala Dobro jutro, Beograde. Otada je Bojan napisao niz knjiga raznih žanrova.

Zbirka priča Pisma iz Srbije, kao što već i naslov kazuje, napisana je u epistolarnoj formi, a pošto je epistolarna beletristika u naše vreme prilično retka, treba je ukratko prikazati. Epistolarna književnost je dobila ime po latinskoj reči epistola (pismo) i ima dugu tradiciju – nastala je u poznoj antici kao lirsko-misaona poezija, sa intimističkim tonovima i intelektualnim pretenzijama, jer je mahom upućivana ili posvećivana mecenama, a kasnije i bliskim prijateljima ili uvaženim rođacima, čiju naklonost kao društvenih uglednika je radi nekog cilja trebalo zadobiti. Kasnije se ova forma proširila i na druge književne vrste – u XVII veku su se pojavili i epistolarni romani, da bi vek kasnije ušli u visoku modu... U potonjim vekovima epistolarna forma je korišćena i u parodijske svrhe, kao što se služila i fiktivnom građom.

Ljubenović se opredelio za ovu retku formu smatrajući je poetički‚ najpovoljnijom za obradu velike teme na koju se namerio, a to je da iz satirične vizure opiše svoju državu i današnji život braće Srba. Ovako težak, obiman i delikatan zadatak može se obaviti na razne načine – setimo se Marksove fascinacije Balzakovim romanima, iz kojih je, kako je sam rekao, naučio više nego iz sto naučnih kupusara. Ljubenović se odlučio za epistolarnu formu iz više razloga. Prvi se tiče ekonomije stila ili literarnog prostora – roman zahteva više likova i razuđenu radnju, u epistolarnom prosedeu to je svedeno na minimum. Osim efekta sažimanja, ova forma omogućava neposredno prikazivanje emocija i unutrašnjeg života subjek(a)ta kazivanja (naratora), ali ta unutarnja perspektiva, koja je izražena upotrebom ja-forme (Ich-Forme), omogućava da se indirektno prikaže više tačaka gledišta bez upotrebe takozvanog auktorijalnog pripovedača, čime kazivanje dobija na neposrednosti kazivanja i uverljivosti.

Kao što je slučaj sa svim književnim rodovima i vrstama, njihova specifičnost i formativni uzusi su se na početku striktno poštovali, da bi postepeno genologija (priroda žanra) postajala sve elastičnija. Isto se dogodilo i sa epistolarnom formom – od stvarnih pisama tokom vremena prešlo se na miksove stvarno-fiktivno, potom i na čisto virtuelnu prepisku, kao i na razne parodijske varijacije. U tom danas opšteprihvaćenom poigravanju žanrovima (licentia poetica), Ljubenović se opredelio za virtuelno-realni epistolarni duet: virtuelan je formalno (nisu stvarni ni adresant ni adresat), ali realan supstancijalno – pisma sve verno kazuju kao da su (als ob) autentična. Posebno je zanimljivo što je adresat samo anonimni primalac, nikad pošiljalac pisma. Primalac je neimenovani građanin neke uređene demokratske zemlje, ali iako je sveden na opšte mesto, dovoljan je kao reper. On je profilisan indirektno – pošiljalac pisama nam ga dočarava kroz njegova hipotetička pitanja ili čuđenja: ti se možda pitaš, ti možda misliš... Drugim rečima, iako je pred nama fiktivan epistolarni dijalog, on je i literarno i supstancijalno veristički uverljiv.

Evo, najpre, kako stranac vidi naše poimanje položaja svoje zemlje u svetu: Osim što kao papagaji ponavljaju kako njihova zemlja ima izuzetno povoljan geografski položaj, o geografiji više ništa ne znaju – aludirajući na tužnu činjenicu da ne znamo ni gde su nam granice.

Pisma su koncipirana kao tematski izveštaji sa lica mesta, a pošto je raspon tema jedne (svake) države i života njenih građana ogroman, veliki je i broj pisama. Svako pismo tematizuje jedan segment društva ili aspekt života, što je vidljivo iz samih naslova pisama: Novac, Geografija, Stanovništvo, Društveno uređenje, Ekonomija, Bogatstvo, Poljoprivreda, Javna preduzeća, Srpske psovke, Srbi i Amerika, Srbi i Hrvati, Srbija i Evropska unija, Rusofili, Srpske novine, Fudbal, Tajna policija, Srpske slave, Vojska Srbije, Kosovo, Beograd i unutrašnjost, Banke u Srbiji, Koreni demokratije, Tajne srpke kulture, Zanimanje intelektualac, Srbi i korupcija, Zatvor... Ova impresivna lista dovoljan je tematski okvir za više knjiga, ali ovde je samo delić liste od stotinu (104) naslova – kratkih tematskih poglavlja.

Poglavlja su kratka, ali slikovito, potkrepljena upečatljivim primerima, uverljivo predočavaju naše društvene teme i probleme. Uverljivost  se postiže gustinom građe, mnoštvom podataka i dinamičnim, filmičnim tempom kazivanja, a posebnu draž tekstova čini njihova raskošna duhovitost, koja zrači doslovno iz svake rečenice. No ta lepršavost duha nije duhovitost radi duhovitosti (šala, komika) – komični efekti izviru iz same materije, iz paradoksalnosti samog života, posebno onog koji nam kroji politika. Na svakoj strani svoje knjige, u svakom pismu, uviđamo da živimo u haosu koji fingira da je red koji čini poredak. Sublimacija izraza spada u glavna Ljubenovićeva sredstva oneobičavanja – pošto smo oguglali na ekstenzivnu haotičnu stvarnost, poimamo je u većoj ili manjoj meri kao prirodno stanje stvari; tek kad nam se pred očima zgusne istina, opažamo njenu nesuvislost, iščašenost, paradoksalnost. Tako dobijamo monolitni amalgam – golu istinu u raskošnom ruhu i duhu humora i satire. To Ljubenović čini na impresivan način, koji nije moguće na odgovarajući način predstaviti suvim jezikom kritike; može se dočarati samo originalnim tekstom – citatima.

Sučeljavajući naše folklorne sintagme vrteti se oko nečega i raskrsnica svih puteva sa našim džombastim putevima, stranac ironično zaključuje: Srbi misle da su centar sveta i da se sve vrti oko njih. Tvrde čak i da su raskrsnica svih puteva, mada ja te puteve dosad nisam video.

Ako nam stranac oduzima poene na geostrateškom značaju, dodaje nam ih glede brojčanog stanja: (...) Tvrdim da Srba mora biti više od osam miliona i za tu tvrdnju nudim ubedljive dokaze. Pogledajte, na primer, bilo koji međunarodni incident, problem, ili čak lokalni ili svetski rat i videćete da nijedan ne može da prođe bez učešća Srba.

Kao da podrazumeva naš folklorni idiom da su Srbi u svakoj čorbi mirođija, stranac proširuje prisustvo i uticaj Srba na globalni nivo i glede sporta i umetnosti: Nema fudbalskog ili košarkaškog kluba na svetu a da se bar dvojici njegovih igrača prezime ne završava na "ić". Nema kolektivnog sporta u kojem Srbi ne uzimaju medalje, niti filma na čijoj odjavnoj špici ne promiče neko ovdašnje ime.

Nije ništa manje paradoksalno ni naše društveno uređenje. U pismu upravo sa tim naslovom u svakoj rečenici suočavamo se sa tim paradoksima i njihovom rašomonskom percepcijom: Radnici se kunu da žive u robovlasništvu, intelektualci da ovde vlada prosvećeni feudalizam, opozicija tvrdi da je ovo diktatura, a vlast da se radi o vrhuncu demokratije.

Srbi imaju – nastavlja svoje pismo stranac – višepartijski sistem, ali još uvek pate za jednopartijskim. Zato, čim neka partija pobedi na izborima, svi se masovno učlanjuju u nju. Nema Srbina koji nije bio član bar tri partije (...). Začuđuje i naš izborni sistem: Ovdašnji parlament ima dvesta pedeset poslanika. Oni se biraju na izborima, ali za njih niko ne glasa jer poslanike biraju stranke. (...) Evo kako stranac vidi funkcionisanje našeg stranačkog režima Ministarstva su podeljena po stranačkom principu i jedno drugom se ne mešaju u rad. Kažu da je jednom neki ministar slučajno zalutao u tuđe ministarstvo i od tada mu se gubi svaki trag.

Stranac je zapazio i našu političku konstantu: satanizaciju prethodne vlasti, a divinizaciju sadašnje: Svaka nova vlada je najbolja u istoriji Srbije, a ona prethodna je lopovska i rasipnička.

Evo kako pismopisac opisuje naše novčane prilike, uključujući ih u širi društveni kontekst: Pre dvadeset godina Srbija je postavila svetski rekord u visini inflacije koji će teško neko prestići. Šanse za to ima jedino sama Srbija. Inače, u Srbiji ima više vrsta inflacija. Najpoznatije su inflacija morala, inflacija znanja i inflacija reči. No, vratimo se novcu. Navikli smo na dinar kao novčanu jedinicu, a šta je sa njegovom vrednošću: Neki ekonomisti tvrde da je precenjen, dok drugi kažu da je stabilan, a treći da vrtoglavo pada. Danas je na istorijskom minimumu, a već sutra se istorija ponovi. (...) Ono što pouzdano znam jeste da za jedan dinar ne može ništa da se kupi.

Paradoks na kub je da imamo i manju novčanu jedinicu – paru, sto puta manju od dinara. A u zdravim ekonomijama za svaku monetu može nešto da se kupi – i najmanja ima realno robno pokriće. No, paradoksima sa novcem ni tu nije kraj. Evo kako naš satiričar, koristeći nekadašnju ruralnu praksu kao metaforu, slikovito i efektno opisuje srpski način štednje i čuvanja novca – Srbi masovno menjaju dinare za devize, a devize ne čuvaju u bankama, jer srpske devizne rezerve su među najsigurnijima na svetu. Čuvaju se u čarapama i slamaricama, a te sefove još niko nije obio. Pismopiscu je čudno i ono što je nama najnormalnije: Ovde postoji više menjačnica nego bilo gde u svetu.

 & & &


Bojan Ljubenović je, kreativno obnavljajući jedan vredan književni oblik, sazdao satirično delo visoke književne vrednosti i ujedno rendgenski snimio naše ukupno društvenopolitičko stanje. Širom otvorenih očiju metaforičnog stranca, mozaički razuđeno i sveobuhvatno je opisao današnji život Srba i Srbije, predočio nam slikovito sve naše teme i dileme, od još uvek živih mitskih i paganskih predstava i predrasuda, do samoiluzije o svojoj izuzetnosti u svetu (najbolji, nebeski narod; narod najstariji...), anahronoj percepciji svoje nacije i države, viziji koja nas sputava na putu modernog razvoja uprkos velikim potencijalima kojima i kao zemlja i kao ljudi raspolažemo. Nema tog narativa, nema mitologeme ni ideologeme, nema ni folklornih ni novokomponovanih stereotipa, idioma i para-izgovora koji nisu stavljeni na tapet. Naški rečeno, nema nikakvih burgija, izvrdavanja i pravdanja za neučinjeno ili pogrešno učinjeno. Svi fazoni su "pročitani" i izloženi podsmehu. To posredno, naoko tuđim okom i duhom razabrano samoosvešćenje Ljubenović je tematizovao kroz stotinak životnih slika i prilika, koje se sve zajedno slivaju u jednu značenjsku žižu, u pitanje svih pitanja: ko smo, šta smo i kuda idemo? A ovo temeljno humanističko pitanje nije nam predočeno suvim analitičkim jezikom već briljantnim književnim medaljonima – to su duhovite i punokrvne priče o pojmovima koji život znače. A humor je najbolji lek kad je na svoj ceh.

Bojanova knjiga je enciklopedija naših velikih i malih zabluda, samoiluzija svih vrsta i boja. Knjiga koja osvešćuje dubinski, kao svojevremeno Dositejeva Pisma Haralampiju, a na Horacijev, zabavni način. Bitno je naglasiti da ni naše najveće mane i greške nisu prikazane kao trajne odlike našeg mentaliteta, kao naš usud, već kao posledica nepovoljnih okolnosti i prepuštenosti inerciji. U podtekstu je humana, dobronamerna kritika, sugestija da možemo mnogo bolje i nada da je to vreme blizu. U tom pogledu Bojanova knjiga nam priziva u sećanje i čuvenu, žestoko kritičku a izuzetno dobronamernu knjigu Arčibalda Rajsa "Čujte, Srbi"...

Pisma iz Srbije nedavno su štampana u petom izdanju, uskoro će i šesto. Trebalo bi da ih ima svaka srpska kuća. 

Vitomir Teofilović


Bistri izvori mudrosti

Putokazi za Nedođiju
Bojan Rajević
Udruženje književnika Crne Gore - Podgorica, 2019.

"Sve duše kao i sve kućne
fasade imaju i skrivenu unutrašnjost"

Brandao



Mudre, za(umne), nesputane ovještalim govorom svako­dnevice, razbarušene a kanonski iskontrolisane, misli i primisli junoše Rajevića sa vrhova jezičkog gorja Bećkovićevskog, tamo gdje se on danas uspinje onom vrludavom, epige­netskom stazom, tamo gdje biva novi iskušenik jezika, onaj koji koji vladičanskim pozdravom otvara vrata suštastvene mudrosti, da bi slušao odronjavanje bisera iz usta starca Lovćena, koji od pamtivjeka pod svojom snježnobijelom kapom, plete vunene čarape za oblake...

Parafrazirajući jednu Pekićevu misao o kritičkom i ironijskom segmentu teksta, satira Balkanskog podneblja je u svom najvećem dijelu zbir prosječnosti, jedna neriješena bitka između vječnoga: šta i kako? U jedno trenutku znamo šta, ali ne znamo kako, drugi put znamo kako, ali nismo načisto s tim šta? Ergo, ta naša satira ipak nije rđava, a nije ni mala! I to je dobro, jer na taj način otvara prostore mladim Rajevićima, prostore koje onda sami mogu da domišljaju i u kojima se lakše diše. Jer djelo koje je savršeno, time je i mrtvo, pošto uskraćuje komunikaciju, pitanje, nadgradnju... I sada treba braniti tu satiru, tu žilu kucavicu svake velike književnosti! Po verbalnim i iznenađujuće inventivnim tekstološkim varijacijama Rajevićevog novog rukopisa, stepenu njegove autorske zapitanosti nad relativno nejakim mogućnostima odgovora koje pruža tekuća satirično-književna produkcija, estetika autora ne nalazi zadovoljenje njegove zahtjevne moralnosti, te se on neminivno, budući već poznat kao satiričar koji je shvatio sušinu onog Pekićevog šta, ali i pisac sa već realizovanim i potvrđenim kako, svojom moralnom stranom snažno okreće unutrašnjem fundusu iskustvenog i naučenog.

Svijet još nije gotov, nedostaje mu svježa krv, sadržajnija misao, beskonačna brušenja riječi, smislenije rečenice, otvaranje novih prostora i još štošta od onog kompleksnog mehanizma koji daje taj nužan sadržaj i neoboriv alibi pisanju. Ovaj mukotrpni posao je naprosto suština stvaranja, i još uvijek onaj žiototvorni firmament istine i pravde. Dovršiti nesavršeno, dobra je prilika da se stvari "dovedu u red", da se dotakne otajstvo božanske promisli kreacionizma, a haos kao osnovno i predbožansko stanje stvari – dovede u red! I to ljudskom rukom? Hm... veliki je to posao! I zaludan, rekli bi nevjernici.

Ali pisci nikad nisu ni vjerovali u savršenstvo koje egzistira bez njihove ingeniozne inervencije i detalja koje je Demijurg nepažnjom ispustio. I evo, dakle, sumnjičavaca i vječitih tragača u potrazi za savršenom novom zemljom, u kojoj bi se i Šopenhauer, to globalno zakeralo, odrekao svoje parenetične prirode. Ta zemlja mora biti mala, kao mali prostor aforizma, ali su nužne bogata flora i fauna, jer bujna mašta zna mnogo nepotrebnih stvari i kako teško biva svesti bujad maštovitosti na cvijetak kratke misli, ali dugog života i mirisa. U toj zemlji mnogi su zaorali svoju satiričnu brazdu, ali kao što ni ovaj moj, pomalo egzotični esej, ne može obraditi ni obradovati mnoge orače duha, rekao bih – većinu, crne vrane se bijele u crnoj gori, zemlji božanskog, bećkovićevskog duha!

Bijeli se mlađani, mudri Rajević, Bojan neobojan efemernim, patvorenim, provincijalnim, prizemnozemuničnim, nesuvislim, ulagivačkim... Njegovu misao nećete naći na lajkovačkoj pruzi, a ni ime na menijima zbornika, enciklopedija, plaketa i samodovoljnih, uvijek istih festivalskih plakata! Lijepa je i poetizovana misao časnog profesora Rajevića-knjigoznalca, i u svojoj dubini me često podsjeti na elegantnu, nezlobivu i ljudsku toplinu mudraca i poete sa Bistrih izvora mudrosti, Duška Radovića, koji je sa krova jedne Crne kuće, grijao čitav jedan Beo grad, a mudrošću iz vremena jednog jezika Kule Vavilonske, i danas grije čitav jedan narod.

Bojan Bogdanović

AFORIZMI

Diktatora ćemo stalno birati jer su demokratski procesi nezaustavljivi.

Ja, pa ja, pa ja… Nezahvalno je dalje nabrajati jer uvijek postoji mogućnost da nekog preskočim.

Još su naši djedovi imali novine u poljskom WC-u, što samo svjedoči o dugoj tradiciji medijskog praćenja svih aktivnosti u nas.

Kako da izvučemo živu glavu iz odlične bezbjednosne situacije?

Kod nas i nema toliko nepotizma. Nismo svi svoji.

Najviše volimo da spavamo kad napolju pada kiša. Mi bez podrške spolja ne možemo ni da zaspimo.

Vrijeme kraljevine, vrijeme komunizma, vrijeme demokratije… Ubiće nas ovolike vremenske promjene…

Bojan Rajević

- 7 -