Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Piše: Vitomir Teofilović

Ciklus o srpskom aforizmu

Polimorfizam aforizma

Mada i male literarne forme imaju svoju žanrovsku osobenost, ono što ih razlikuje od drugih književnih vrsta, često imaju i jednu dodatnu odliku, koju bismo mogli nazvati težnjom ka morfološko-strukturalnoj srodnosti sa većim formama i njihovim semantičkim potencijalom. Ovo često odličje aforističara je motivisano nastojanjem da se u malo reči što više i na što različitije načine kaže. Da li je to kompleks malih formi i time motivisano nastojanje da pokažu i dokažu da su ravnopravne sa velikim formama, da poruče: gens una summus, odnosno da kvantitet ne spada u odlike kvaliteta, da je s onu stranu vrednosti? Verovatno je (i) to motiv nekih pisaca kratkih formi – delikatno je zalaziti u psihologiju stvaralaštva i tajne majstorskih radionica – ali izvesno je da to nije slučaj sa autentičnim piscima, sa piscima kojima je osnovna vokacija mala forma, sa majstorima kratkih formi. Nije njima (pre)malo da se izraze u striktnom okviru svog faha – aforističara ili epigramatiste, recimo, već osećaju potrebu da svoju poruku reljefnije kontekstualizuju i stilski obogate "pozajmljujući" izražajne mogućnosti većih književnih formi. Podsetimo se definicije aforizma – to je iskaz čiji drugi deo negira prvi na osnovu implicitnog, unutarnjeg paradoksa. Taj specifični žanrovski zadatak može se obaviti na dva načina – pukim (minimalističkim) ovaploćenjem naznačene formule, a može i prožimanjem te formule elementima drugih književnih formi – u prirodi je spisateljskog poduhvata da se postigne što veća originalnost izraza i značenja, da se specifikuje viđenje stvarnosti (izabrane teme) i načina (stila) kojim će se to viđenje izraziti, a to se lakše postiže širenjem spektra izražajnih sredstava.

Veselin Lari Mišnić je odličan primer ovog aforističkog nastojanja, u izvenoj meri zahvaljujući i raznoobraznosti svoje muze – pisac je raznih žanrova: piše pesme, priče, romane, aforizme... Ako bi se morao odrediti zajednički poetički imenitelj te vrlo razuđene stvaralačke mape, jezgro Larijeve literarne vokacije, to je sklonost ka naraciji. Njegove pesme, čak i aforizmi, na mikro-planu tematizuju narativne izazove; percipiramo ih kao mikro-priče. A da bi ovaj delikatan poetički naum učinio efektnijim i uverljivim, Lari naraciji dodaje sceničnost, ostvarujući trostruku sintezu: misao – mikro-priča – mikro-drama. Na taj način i njegove pesme i aforizmi, osim onoga što su po formalnoj fakturi (pesme; aforizmi), po unutarnjoj strukturi su i scenične mikro-priče. Ovaj triptih uočljiv je ne samo kod dužih Larijevih aforizama, već i kod najkraćih. Evo indikativnih primera: Slepom vođi narod je štap. / U ćorsokaku izlaz je na ulazu. / U njegovom zagrljaju nema mesta za dvoje.

Aforizmi Slobodana Simića na vrhunski način iskušavaju žanrovsku morfološko-strukturalnu fleksibilnost aforizma. Evo narativa osvete u mikro-formi, prevođenja biblijske priče na aktuelnu zbilju: Oko za oko, zub za zub. Mi smo za tradicionalnu medicinu. U istoj matrici je i narativ lukavog lopovskog maskiranja, minimalizacije kriminala: Drž’te lopova! Nije platio porez! Motiv samoodbrane ovde je pretočen u hipokriziju vlasti.  Evo i mikro-drame, izmeštanja legitimnog građanskog prava u sferu neprijateljske, izdajničke rabote: Tražiš pravdu?! Ko te šalje!?

Narativ vanrednog stanja Aleksandar Čotrić nam je uverljivo dočarao vođinim monologom u pseudo-drami (pred nemom masom), koristeći dvostruku konotaciju glagola koštati: – Šta će nam vanredni izbori?! – pita predsednik vladajuće partije. – Znate li koliko to može da nas košta?! A biblijski narativ Božjeg ukazanja tek stvorenom ljudskom rodu Čotrić je tematizovao koristeći motiv večnog jaza između reči i dela: Od starta je sve krenulo naopako. U početku je bila reč, a tek kasnije se javila misao. A narativ kralj je go Čotrić je inverzijom pretvorio u narativ suprotnog značenja: Narod je go, ali se kralj ne usuđuje da mu to kaže. U dramskoj formi Čotrić stavlja pod lupu ironije narativ ljudi posebnog kova, koristeći metaforu kaljenja čelika, čest topos u ikonografiji revolucionarnog etosa: – Kako se kalio čelik? – Na minus 50 stepeni Celzijusa.

Mnogi aforizmi Sava Martinovića su mikro-naracije ili mikro-drame. Evo najpre jednog koji sintetizuje oba pomenuta žanra, narativ Diogenovog traženja čoveka i dijalošku formu: Zvoni telefon i čuje se pitanje: "Gde si ti, čoveče?!" Čuje se i odgovor: "Pogrešili ste broj!"  U duhu samoironije varirao je i narativ odnosa majke i sina: – Hvala ti, majko, što si me rodila!  – Ne zahvaljuj se, sine, nema na čemu!

Dragan Šušić varira narativ fah-idiotije: Žali se jedna žena na muža: Sem što je akademik, on ni o čemu drugom pojma nema.

Među najpoznatije narative ćopićevske osme ofanzive spada Vibov pseudolirski aforizam: U šumi vila, u vili mercedes, u mercedesu čovek, u čoveku srce koje kuca za radničku klasu.

Osim narativne i dramske forme u mini izdanju, u aforizmima često srećemo i esejizaciju, razvijeniju i razuđeniju aforističku misao od standardne konciznosti. Jovan Hadži Kostić je, pseudogramatičkim sredstvima, definisao pojam krađe kao tuđu, nikad kao svoju rabotu: Glagol krasti je nepravilan: još nikad nisam čuo da ga neko izgovara u prvom licu jednine. Uverljivo nam je, figurom odsutnog prisustva Umberta Ekane pominjući već podrazumevajući besparicu, predočio sve ređi odlazak u kafane, cinično podvodeći pod poročne topose i one u kojima se snabdevamo životnim namirnicama: Odavno ne ulazimo u kafane, a više ne zalazimo ni u trafike. Od poročnih mesta ostaju nam još samo pekare i pijace.

Đorđe Otašević je sažeo čitavu istoriju Balkana u egzistencijalne topose glad i rat, prepustivši uživanju u čarima života nula minuta: Otkako smo se doselili na Balkan, jednu polovinu vremena smo gladovali, drugu polovinu ratovali, a ostatak uživali. Crnim humorom Vesna Denčić je efektno, koristeći metaforu lanac kriminala,  sublimirala narativ sprege kriminala i politike pod maskom državnog obračuna sa kriminalom: Lanac kriminala je presečen. Jedna polovinaje u zatvoru, druga na vlasti.

Mnogi aforističari su nadahnuti narodnim umotvorinama, otuda u aforizmima mnoštvo oralnih motiva i folklornih narativa. Petar Lazić skicira narativ Pirove pobede ukrštanjem sintagmi čist kao suza i mrtva usta: Pobeda je čista kao suza jer mrtva usta ne govore.

Biblijski narativ greha kao večne ljudske odlike Dejan Milojević prevodi iz sfere metafizike u oblast politike: Grešiti je ljudski. I patriotski. Istoj matrici značenja pripada i Milojevićev aforizam sazdan na političkoj manipulaciji velikim rečima i populističkim sloganima:  Čovek je naše najveće bogatstvo. A mi nikad nismo škrtarili.

& & &

Aforizam je oduvek bio blizak sa poezijom – ovu bliskost nam najčešće očituju rime i poetski ritam. Stilski postupak prožimanja poetske atmosfere i racionalne, mahom crnohumorne aforističke poruke iznedrio je međužanr, a slobodno ga možemo nazvati i novim žanrom – afogram, koji je po značenju (paradoksalnom uvidu-poruci) aforizam, a po formi epigram.

Na našem jezičkom prostoru prvi je na široka vrata, čitavim zbirkama, uveo u književni opticaj Rako Nikčević (1938-2009). Evo kako je na jednostavan ali efektan način, kroz kontrast videti/prevideti, stavio u pitanje saznajnu prednost ptičje nad žabljom perspektivom, njegoševsku maksimu Ko na brdu ak’ i malo stoji... prevodeći je iz opšteg iskustva u sferu politike: Odozgo se bolje vidi, / ali i previdi! Značenjski porazno a stilski briljantno je rezimirao ishod(e) komunističkih revolucija i današnji položaj proletera: Proleteri svih zemalja, / ne valja! Jednostavno ali upečatljivo je objasnio i diferencijalni socijalni razlog, vododelnicu klasne podvojenosti: Jedni žive od rada svoga, / drugi od ukupnoga!

Savo Martinović je svoju knjigu Dijalog sa sobom, zbirku afograma (termin koji je u književni opticaj uveo pisac ovih redaka) žanrovski imenovao svojim neologizmom epiforizmi, stavljajući u prvi plan njen poetski profil. Ovako je tematizovao večno pitanje šta je moguće a šta nije: Može li biti što biti ne može? / Može ako se moguće i nemoguće slože.  Pisac poštuje veru, ali ne veruje u maksimu o sreći niščih. Daleko od sreće, smatra ih otpisanim iz ljudske zajednice: Šta će išta onome koji nema ništa? / Tome nema rašta ni dati svašta. Evo i posredno izraženih različith simptoma starosti muškarca i žene: Što je babi milo, / dedu bi ubilo.

I knjiga Dare Trifović satkana je od afograma. Ona na tih i diskretan način, koristeći deminutiv redaka umesto pretencioznog pojma redova, sublimira dragocenu vrednost čitalačkog iskustva: Ko čita očima iskusnih predaka, / više teksta nađe između redaka. Na sličan, suptilan način, bez patetike svojstvene retorici politike, tematizuje i topos političara kao kovača naše sudbine: Kovači naše nevolje / sebi su dane skovali bolje. Evo takođe jednostavne a umne opaske o stvaralačkom postupku: Ko samo ponavlja šta je drugi rek’o, / taj sa svojom pričom ne može daleko.

Većina aforističara koristi rimu i pesnički ritam, čak i kad nam upućuju sumorne poruke. Aleksandar Baljak, podrazumevajući ponor između proklamovanog i stvarnog osećanja naroda, ovako opravdava brigu neprestanu o dragim vođama, bogovima među ljudima: Omiljeni vođa ima obezbeđenje / da razdragane mase ne bi pale u iskušenje. Pisac ovih redaka tumači tu svetu brigu nepresušnom žudnjom vladara ka svemoći i slavi, kao i  uvek respektabilnim brojem njihovih slavitelja: Oda? O, da! Slobodan Simić, duhovito sučeljavajući pojmove praksa i teorija, časteći ih epitetima iz rečnika zoologije, predočava nam političku manipulaciju distihom koji svojim crnohumornim značenjem potire čak  i senku lirizma: Teoretski smo dobro potkovani, / a praktično smo osedlani.

& & &

Predočili smo samo elementarnu skicu i predstavili delić od mnogobrojnih vidova sprege aforizama i većih formi, plodonosnog spoja malog i velikog. To je još jedna potvrda neiscrpnog izražajnog potencijala ove malene forme, čiju nam magičnu moć efektno predočava metafora aforizam je svet u kapi rose.



IZ MALOG MOZGA


Janoš Curkanu (1951), moldavski prozaista, pesnik, esejista i aforističar.


Bolje je biti mali šef, nego veliki sluga.

Mnogo je ministara sa kvalitetima vozača. Ali među vozačima ih je malo.

Budali koja ima kravatu i skup sat na ruci, više se veruje.

U ratu možete biti ubijeni samo jednom,
ali u politici možete biti ubijeni više puta.

Ako izgledate glupo i kad ćutite, znači da ste zaista glupi.

Velika laž, koju govori veliki čovek, može postati istina!

Neki glupi poslanici mogu biti zamenjeni drugim, jednako glupim,
samo na demokratskim izborima.

Ako i izbegnemo lekare, sveštenike ne možemo nikako.

Nikada stoku nisu pitali šta misli o jarmu.

Šta bi se dogodilo sa jajetom, kada bi žumance proglasilo nezavisnost?

Ponekad pružamo ruku onima koji zaslužuju da ih udarimo.

Kada nemate šta da kažete, slobodno recite ono što želite.

Ne priznaju svi leptiri da potiču od gusenica.

Ambiciozna budala stvara dve budale.

Tamo gde se političari takmiče, zemlja nikad ne napreduje.

Sa brnjicom na ustima možete slobodno govoriti sve što želite.

I mali mozak može da napravi veliku štetu!

I najveća budala smatra se hommo sapiens-om.

Bilo bi dobro kada bi klovnovi bili aktivni samo u cirkusu.

Jedno je znati istinu, a drugo je saopštiti je.

Lažljivac koji govori istinu više nema kredibilitet.

Ljudi prihvataju samo laži koje im odgovaraju.

Preveo sa rumunskog Aleksandar Čotrić

- 8 -