Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Počasni građanin

TREĆI DEO

9.

Bilo je tek osam sati izjutra kad je načelnik SUP-a Boban Zelenović – Šerif seo u ugao kafane hotela Alem i naručio kafu sa kiselom vodom. Pošto je od svojih ljudi bio obavešten da je Milena u svojoj kancelariji, zatražio je od konobara da je obavesti o njegovom prisustvu.

Milena je ostavila brata da malo čeka, kad je već banuo nenajavljen. Znajući svoju sestru, on je sa tim računao i zato se nije mnogo nervirao. A onda je ona užurbano prišla za njegov sto, sela uz kratak, gotovo zvaničan, pozdrav:

– Zdravo, braco.
– Zdravo, sele – uzvratio je Šerif istim tonom. – Hoćeš nešto da popiješ?
– Hvala, ništa. Koje dobro? Ti u kafanu ovako sabajle?
– Pa i ja mogu malo da se opustim. Ti znaš da je moj posao stresan.
– Za tebe ili za tvoje mušterije?
– Moj posao je sličan psihijatrijskom, a poznato je da psihići i sami pošandrče pod uticajem svojih pacijenata.
– Nisam znala da su i policajci tanana bića, da vade dušu na pamuk, a ne pendrecima – ironisala je Milena.
– Sa tolikim poznavanjem kriminalistike, sele, šteta što ne radiš u mojoj struci – uzvratio je sa ironijom i Šerif. – Nego, kako tvoji Ameri?
– K’o da ti ne znaš, svaki dan su nam za petama tvoji bilmezi.

Šerif za trenutak napravi kiselo lice, kivan na svoje agente koji ne uspevaju da budu diskretni.

– Stvar je u tome što grad očekuje od Amera da investiraju u radojevsku vodu, a ti i Zlatica ste u poziciji da ih malo, ako ne i malo više, pogurate. Znači, ništa lično, već u ime opšte stvari. Ako li krene stvar sa vodom, oživeće i naš grad, a samim tim i više gostiju u vašem hotelu. Dakle, sele, iz svega toga veća korist ide tebi, a ne meni.
– Zahvaljujem u ime hotela! – Milena nije mogla a da ne ironiše. – Nas dve guramo opštu stvar na sve načine, što znači i preko kreveta. Uostalom, ti to dobro znaš, tvoji mulci samo što mi se ne uvlače pod krevet.

Šerif je prećutno prešao preko toga, samo je ponovio ponudu da nešto popije. Ona je opet odbila, da bi ustala i otišla u svoju kancelariju.

10.


Tih dana, u hotelu Alem pojavio se jedan veoma upadljiv Arapin, sav u beloj odori kao beduin. Bio je utoliko redak gost budući da se dotle nijedan Arapin nije pojavio ne samo u hotelu, nego i u celom Domanovićgradu. Najpre je naručio kafu s ratlukom, a potom zatražio i alvu. Kako hotel nije imao alvu, jedan konobar je trknuo do obližnje poslastičarnice.

Dotični šeik (tako ga je odmah prozvalo hotelsko osoblje) bio je prilično mlad (mada svi Arapi nama Evropljanima izgledaju mlađi nego što jesu), a koliko ga je sama njegova neobična pojava činila upadljivim, čini se da je i sam nastojao da bude što više eksponiran. Na primer, nije seo u neki ugao, što gosti najčešće biraju, nego nasred kafane, kao da je želeo da ga svi vide. I da se zapitaju otkud on tu, šta traži u ovoj zabitoj balkanskoj palanci. Jedan konobar nije mogao da obuzda svoju radoznalost, pa je na nekakvom engleskom jeziku sročio pitanje odakle je gispodin, ako uopšte sme to da se pita. Zašto da ne, odgovorio je uz osmeh crnpurasti gospodin, pri tom su mu se zabelasali zubi, da bi se odmah predstavio: Hasan ben Hasan iz Saudijske Arabije. A onda, kao iznebuha, upita može li da dobije flašu, ili bar čašu, domaće radojevske vode! Konobar se našao u čudu, ali je ipak klimnuo glavom i brže-bolje otrčao do šefa sale da mu saopšti neobičnu, čak nemoguću porudžbinu. Otkud njima radojevska voda, i kako uopšte onaj šeik zna da postoji neko Radojevo, pa još i da ima vodu za koju se čulo nadaleko?! Šef sale je bio u nedoumici samo koji trenutak, da bi zatim zašao iza šanka, natočio vodu iz česme u čašu, dodao joj malo gazirane vode iz flaše, ubacio u to dve-tri kockice leda, stavio na tacnu i dao konobaru da je odnese gostu. Kad je šeik srknuo rashlađenu vodu, odmah je zaklimao glavom, izgovorio nešto na arapskom, pa onda i na engleskom: veri gud.

O šeiku su začas znali svi u hotelu, a i u gradu. Svašta se nagađalo ko je on i s kakvim ciljem je došao, da bi promućurniji, imajući u vidu ekskluzivnu narudžbinu, njegov dolazak vezali isključivo za radojevsku vodu. Da su, jednom reči, i Arapi saznali za njihovu vodu i da je ovaj mladi šeik samo izviđač, a da će tek potom nagrnuti i ostali Arapi. Potvrda da to nisu samo nagađanja ubrzo je stigla: kod šeika je došao visoki savetnik Srećko Srećković i odmah ga poveo kod gradonačelnika!

Eto tako je realizovan specijalni Srećkov plan o uvođenju konkurencije. Naime, vispreni visoki savetnik je otputovao u prestonicu, tamo na medicinskom fakultetu pronašao studenta Hasana iz Alžira, dogovorio se sa njim za ulogu koju će ovaj odigrati u Domanovićgradu, unapred mu platio troškove puta i dogovoreni honorar, da bi se ovaj dovezao svojim autom u Domanovićgrad, gde će izigravati šeika od Arabije. Sve one glasine oko njega docirao je dobrim delom sam Srećko. On je, na primer, nabacio vlasnicama hotela Zlatici i Mileni, kao u prolazu, kad je svratio po Hasana, kako se, eto, pojavio kao iznebuha neki šeik iz Saudijske Arabije koji je debelo zainteresovan za njihovu vodu. A od Zlatice i Milene do Majkla i Dejvida samo je jedan mali korak.

nazad