Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Filozofija


Adam Svift

Politička filozofija

Vodič za studente i političare

3. Jednakost

Jednakost uzvraća udarac

Jednakost je na udaru, kako u ovom razmatranju, tako i u delima političkih filozofa koji se u njemu navode. Završićemo onim što se može reći u njegovu korist.

Pre svega, mora se imati u vidu da se blaži oblik jednakosti, koji nema veze s jednakošću kao idealom raspodele, nalazi u osnovi drugih neegalitarističkih načela. Očigledan primer je Rolsovo formulisanje principa razlike. Na pitanje "da li je Rols egalitarista", odlučan odgovor je - ne. On prihvata nejednakosti ako one donose korist najsiromašnijima i ne pridaje vrednost jednakosti samoj po sebi." No, vraćajući se na to kako Rols dolazi do principa razlike, o čemu je bilo reči u prvom delu knjige, lako je uočiti da ideja jednakosti među ljudima ima ključno mesto u tom načelu. Početni položaj, u kome ljudi u uslovima nepoznavanja odabiraju načela regulisanja raspodele koristi i obaveza u društvu, on prikazuje kao uobličavanje shvatanja da građane treba smatrati slobodnim i jednakim. Upravo zato što smo, kao građani, svi jednaki, pravednost od nas zahteva da razmišljamo na način koji odvraća pažnju od razlika u obdarenosti i društvenom položaju. Razmišljajući na taj način, kaže Rols, nastojaćemo da ostvarimo najbolji mogući položaj najsiromašnijih u društvu, opredeljujući se za princip razlike, a ne strogu jednakost u raspodeli dohotka i bogatstva. To znači da, iako bi bilo pogrešno nazivati Rolsa egalitaristom u strogom smislu, ne bi bilo tačno tvrditi da se on ne zalaže ni za koju vrstu jednakosti. U osnovi njegove teorije je jednakost ljudi kao građana. Nešto slično važi i za sva druga načela koja se čine egalitarističkim, ali to, u stvari, nisu.

Drugo, čak i ako ima razloga davati prednost ostvarivanju najboljeg mogućeg položaja siromašnih nad jednakošću, pa čak i ako se razlozi davanja novca siromašnima, a ne bogatima, ne odnose na jednakost, ne moramo da gušimo svoje osećanje da ima nečeg lošeg u nejednakostima, koje nastaju u okolnostima na koje ne možemo da utičemo. Pretpostavimo da smo ustanovili pravu i objektivnu meru prednosti, kojom se uzimaju u obzir razlozi za uvažavanje značaja tog jaza. Imajući sve u vidu, opredeljenje za 20 : 20, umesto za 25 : 30, moglo bi se smatrati čudnim, ako bi to bio jedini izbor koji nam se nudi. Kome može biti od koristi odluka da se opredeli za 20 :20? No, ako za nejednakost između onih koji imaju 25 i onih koji imaju 30 ne postoji poseban razlog - ona nije, na primer, rezultat toga što su se oni sa 30 opredelili da rade više, već je, jednostavno, stvar sreće - možemo imati osećanje da smo se, u izvesnom smislu, opredelili za situaciju koja je, iako ukupno uzevši bolja, lošija u tom vidu da je nepravedna. (Setimo se, u vezi s razmatranjem radikalno jednakih mogućnosti, da ako bi jaz 25 : 30 u potpunosti bio posledica različitih izbora pojedinaca koliko će raditi, to uopšte ne bismo smatrali nejednakošću. Nejednakost se ne može opravdavati samo posmatranjem raspodele određenih dobara u vreme t. Potrebno je poznavati proces kojim je ona nastala. Na taj način jednakost ishoda i jednake šanse mogu postati isto.)

Na kraju, zadržimo se malo više na principu razlike. U prvom delu knjige razmotrili smo tri koncepcije pravde: Rolsovu pravdu kao nepristrasnost, Nozikovo stanovište, koje se zasniva na posedovanju sopstvenog bića i ovlašćenosti, i stanovište o zaslugama. Oni koji se zalažu za jednakost smatraju da imaju opravdane primedbe, kako na Nozikovo libertarijanstvo, tako i na onu vrstu konvencionalne tvrdnje o zasluzi, prema kojoj pojedinci zaslužuju da budu nejednako nagrađeni na osnovu talenata koje poseduju ne svojom zaslugom, već slučajem. No, veći je izazov princip razlike, koji je duhom bliskiji. Kako može biti logično davati prednost jednakosti nad najboljim mogućim položajem? Egalitaristi mogu na to odgovoriti postavljanjem tog istog pitanja u drugačijem smislu. "U redu", kažu oni, "recimo da se zalažemo ne za jednakost, već za ostvarivanje što je moguće boljeg apsolutnog položaja onih koji imaju najmanje. Prihvatićemo načelo koje opravdava nejednakosti, ako ono doprinosi ostvarenju tog cilja. Recite nam sada, na koji način nejednakosti zaista doprinose, ili uopšte mogu da mu doprinose?"

Oni, naravno, znaju da će onaj ko se u odbrani nejednakosti poziva na princip razlike odgovoriti: "Potreba za podsticajima... nejednakost je od ključnog značaja za ekonomski razvoj... da bismo delili moramo da proizvodimo... veći kolač uvećava veličinu svačijeg komada... pogledajte šta se dogodilo pod državnim socijalizmom." To su sve poznate stvari. Osnovna ideja je da pojedinci, osim ako su različito plaćeni, neće imati podsticaja da rade u proizvodnoj umesto u neproizvodnoj delatnosti - ili čak uopšte da rade. Različite tržišne cene poslova ostvaruju ključnu funkciju u motivisanju ljudi da obavljaju poslove za koje drugi žele da ih oni obavljaju. Ako bi svi isto zarađivali, ceo sistem bi zapao u haos neefikasnosti. Zbog toga nejednakost pomaže onima u najnepovoljnijem položaju.

Treba napomenuti đa bi tržišne cene imale značajnu ulogu čak i kada niko ne bi bio podstaknut željom za novcem. Ako tržište funkcioniše kako treba, te cene nam ukazuju na želje ljudi, govore nam šta oni, u celini, žele. Ekonomisti to nazivaju "signalnom" funkcijom tržišta. Čak bi i potpuno altruistički opredeljenim "svecima", koji jedino žele da čine ono što drugi najviše žele da oni čine, bio neophodan nagoveštaj o ceni da bi znali o čemu je reč. Signali sa tržišta utiču na dociranje resursa - uključujući ljudske resurse (ljude i njihove veštine) - tamo gde će oni dati najbolje rezultate. To je, u načelu, sasvim drugačije od načina na koji tržište vrši raspodelu novca pojedincima. Jedan egalitaristički filozof razradio je izrazito utopijski sistem kojim se alokativna i distributivna funkcija tržišta razdvajaju: postoji cenovni signal (tako da ljudi znaju šta im se najviše isplati da rade), ali svi zarađuju isto (tako da ljudi ne raspolažu novcem koji bi inače zaradili na stvarnom tržištu). To pretpostavlja da ljudi podležu moralnim, a ne ekonomskim podsticajima. Žele da rade ono što drugi žele da oni rade, ne za novac, već zato što ti drugi to žele.

No, vratimo se stvarnom svetu, u kome žive stvarni ljudi, a ne egalitaristički sveci. Za opis tog sveta i predviđanje onog što bi se dogodilo ako bi se uklonile ekonomske nejednakosti, slika koju već imamo o njemu čini se da bi sasvim odgovarala. Ljudi su podložni ekonomskim podsticajima i bez određene mere nejednakosti taj sistem bi se raspao. No, razmišljajmo o tome kao o opravdanju za nejednakost, a ne kao o opisu ponašanja ljudi ili predviđanju njihovog ponašanja koje bi bilo odgovor na odsustvo ekonomskih podsticaja. Na koji način se opravdava nejednakost? Pozivanjem na činjenicu da su ljudi sebično motivisani željom za ekonomskim nagrađivanjem. Konkretnije, polazi se od pretpostavke da kod ljudi ne postoji motivacija da doprinose ostvarivanju najboljeg mogućeg položaja najsiromašnijih. Kada bi ona postojala, oni bi obavljali sve poslove koji, dugoročno gledano, najviše doprinose poboljšanju položaja najsiromašnijih i ne bi brinuli koliko će za to biti plaćeni. Tu nailazimo na neobične situacije. Ima nečeg šizofreničnog kod pojedinca koji tvrdi da se zalaže za ostvarivanje najboljeg mogućeg položaja najsiromašnijih i istovremeno traži finansijski podsticaj da bi činio ono što doprinosi tom cilju. "Zato što se slažem s Rolsom da je nivo ljudske obdarenosti apsolutno stvar sreće, ne smatram da zaslužujem da zarađujem puno novca. Slažem se s njim da su nejednakosti opravdane samo ako donose korist najsiromašnijim. No, ako želite da koristim svoju obdarenost i postanem glavni izvršni direktor neke velike korporacije, bojim se da ćete morati da me veoma dobro platite. U suprotnom, jednostavno nemam razloga da obavljam taj posao."

Kreatori poreske politike moraju, svakako, uzimati u obzir činjenicu da ljudi zaista iskazuju takvo koristoljublje. Ako prihvatamo princip razlike, trebalo bi da uspostavimo poreski sistem za koji smatramo da će, s vremenom, doprinositi ostvarivanju najboljeg mogućeg položaja najsiromašnijih. Motivacije pojedinaca moramo prihvatati onakvim kakve su i činiti sve da njihovo delanje uputimo pravim smerom. To je veoma teško, naročito kada se ima u vidu postojanje globalnog tržišta rada, te neki ljudi mogu jednostavno zapretiti da će otići drugde, ako im aktuelni poreski sistem u nekoj zemlji ne odgovara. Trebalo bi, svakako, na kraju da dozvolimo veoma različite dohotke pojedinaca, a ne da namećemo poreski sistem koji obezbeđuje da svako na kraju ima isto. Moguće je da nejednakosti, koje danas odlikuju Veliku Britaniju i Sjedinjene Američke Države, jesu opravdane, imajući u vidu sebične motivacije pojedinaca. No, postavlja se pitanje da li su te motivacije, same po sebi, opravdane. Ako nisu, pozivanje na podsticaje nije baš temeljita odbrana nejednakosti. Ono, u najboljem slučaju, pokazuje da nejednakost predstavlja zlo koje se ne može izbeći. Ja mogu imati opravdanje što dajem novac nekome ko mi je oteo dete. No, to ne znači da je način nagrađivanja kod takvog prenosa sredstava opravdan.

Posebno smo se usredsredili na razmatranje opravdanja nejednakosti pozivanjem na načelo nejednakosti. U tom kontekstu nije opravdano pozivati se na posedovanje sopstvenog bića ili na tvrdnju o zasluzi koja uživa podršku javnog mnjenja. Mnogi od onih čije su plate iznad proseka smatraju da je to, iz jednog ili oba ta razloga, opravdano. U tom slučaju, odgovor egalitarista biće drugačiji (okvirno: "Ne, ljudi nisu vlasništvo samih sebe u smislu kojim se može opravdati ta vrsta ekonomske nejednakosti. Ne, sreća ima suviše veliku ulogu u našem životu da bismo smatrali da ljudi zaslužuju ono što ostvaruju na tržištu.") No, mi govorimo o ljudima koji opravdavaju nejednakost upravo tvrdnjom da ona ide u korist najsiromašnijih, a ne pozivanjem na bilo koji od navedenih razloga. Navodna nedoslednost ispoljava se u istovremenom tvrđenju da se prihvata takvo opravdavanje i da se lično primanje podsticajnih plaćanja smatra opravdanim.

Sa egalitarističkog stanovišta, oni koji zahtevaju podsticajna plaćanja iskorišćavaju - ucenjuju - nas ostale. "Mi smo obdareni pojedinci. Tržište nam stavlja do znanja da je ono što mi možemo proizvesti ili učiniti veoma značajno vama ostalima. Da li želite da našu obdarenost upotrebimo? U redu, to ćemo učiniti, ali samo ako nam platite više nego što drugi ljudi dobijaju. U suprotnom, nema pogodbe." Ovde nema nedoslednosti, jer ti ljudi se ne zalažu za princip razlike. Samo za iznuđivanje. Ako zalaganju za princip razlike dodamo: "Smatramo da su nejednakosti opravdane jedino ako idu u korist najsiromašnijih", dobijamo nedosledno iznuđivanje.

Čak i s tog stanovišta, onaj ko se iskreno zalaže za princip razlike mogao bi doista da opravdava neke oblike nejednakosti. Pretpostavimo da je posao neurohirurga ili glavnog izvršnog direktora velike korporacije toliko stresan da ga uspešno mogu obavljati jedino ljudi koji imaju đakuzi i duge odmore i slobodno vreme za golf usred radne sedmice. U tom slučaju, to što oni uživaju ta preimućstva zaista može biti od koristi najsiromašnijima. Ako bi trebalo da budem podvrgnut operaciji mozga, prijala bi mi pomisao da je hirurg proveo lepo prethodno veče i da je dobro spavao. Neka preimućstva mogu jednostavno predstavljati funkcionalne potrebe za obavljanje posla na pravi način. Efikasna organizacija proizvodnje u fabrici ili rada u kancelariji moguće je da zahteva sposobnost nekih ljudi da kažu drugima šta treba da rade. Moguće je da su akademicima, da bi u potpunosti razvili svoje intelektualne sposobnosti, neophodni dugi odmori i celoživotni posao (vredi pokušati). To nisu čista podsticajna plaćanja. Ona ne predstavljaju dodatna preimućstva koja neurohirurzi, nadzornici ili akademici dobijaju kao podsticaj da obavljaju svoj posao. Ona su, pretpostavljamo, samo ono što je ljudima potrebno da na pravi način obavljaju svoj posao. Nema nedoslednosti u zalaganju za princip razlike i u zahtevanju preimućstava te vrste. Ispravno gledanje na to je da razlog tih nejednakosti nije u tome što one koriste osobi koja obavlja posao, već u tome što koriste nama ostalima. Niko nikoga ne ucenjuje.

Neke stvari koje mogu imati privid nejednakosti to, u stvari, nisu. Kad je reč o poslu koji je izrazito naporan ili stresan ili, pak, neprijatan, na veću platu treba jednostavno gledati kao na neku vrstu "kompenzacione razlike", koja je pomenuta u prvom poglavlju, kada je bilo reči o zasluzi. Za ljude koji obavljaju izuzetno stresne poslove obično se, i s pravom, smatra da "zaslužuju" veću platu od onih koji takve poslove ne obavljaju, ali to, u suštini, ne predstavlja polaganje prava na osnovu zasluge niti opravdavanje nejednakosti. To je uravnotežavajući element, nastojanje da se, uzimanjem svih stvari u obzir, obezbedi jednakost. Slično tome, moguće je da neki poslovi zahtevaju duži period obuke, tokom kojeg je zarada mala ili je uopšte nema. U tom slučaju, određena natprosečna plata mogla bi se smatrati nadoknadom za propuštenu zaradu. U oba slučaja, dodatna zarada sadrži element "podsticaja". Bez nešto veće zarade ljudi ne bi imali podsticaj da obavljaju neprijatne poslove ili poslove koji zahtevaju dugu obuku. No, ovde je reč o izjednačavanju podsticaja, a ne o opravdavanju nejednakosti. Moralo bi biti jasno da se nejednako nagrađivanje, koje bi se opravdavalo pozivanjem na te argumente, veoma razlikuje od onog koje je rezultat tržišta. Opšte uzevši, to znači da što je nečiji posao prijatniji, zanimljiviji ili donosi više zadovoljstva, to je bolje plaćen. Kako ljudima obično predstavlja zadovoljstvo da iskažu svoju obdarenost, nema prave potrebe da, na ime nadoknade, budu plaćeni više zato što to čine. Argumenti te vrste podrazumevali bi da bolje budu plaćani oni koje nedostatak obdarenosti primorava da obavljaju poslove koji sa sobom nose posebno opterećenje - kao što su dosada ili nepovoljni uslovi rada.

Ako se brižljivije razmotri, opravdanje nejednakosti pozivanjem na ostvarivanje najboljeg mogućeg položaja najsiromašnijih (ili na princip razlike) čini se manje jednostavnijim nego što to na prvi pogled izgleda. Ako moramo da biramo između jednakosti i najboljeg mogućeg položaja najsiromašnijih, kao što to u stvarnom svetu biva, možda ćemo se opredeliti za ovo drugo; 25 : 40 može se činiti boljim od 20 : 20. No, zašto moramo da biramo? Zašto nam je potrebna nejednakost da bismo položaj najsiromašnijih poboljšali od 20 na 25? Zašto u društvu za koje smo se opredelili ne bismo resurse podjednako podelili, u odnosu 32,5 : 32,5 umesto 25 :40? Uobičajen odgovor na to pitanje je da drugi ljudi ne veruju u ostvarivanje najboljeg mogućeg položaja siromašnih. Oni veruju u ostvarivanje najboljih mogućih prihoda od sopstvenih fizičkih sredstava. Čini se da to nije u skladu s razmišljanjem na kome se zasniva stav o ostvarivanju najboljeg mogućeg položaja siromašnih, prema kome su takva sredstva moralno proizvoljna i, kao takva, ne mogu biti opravdanje za nejednako nagrađivanje.

Ovde se postavljaju dva veoma bliska i sasvim opšta pitanja: (1) odnos između mišljenja ljudi o pravilima prema kojima bi struktura njihovog društva trebalo da se izgrađuje i njihovih uverenja o tome kako njihovo delanje u okviru te strukture može dobiti opravdanje, i (2) mera u kojoj je legitimno da pojedinci slede svoje interese - ne obavezno sebične; u njih bi mogli da spadaju i interesi njihovih prijatelja, porodica, itd. - umesto da se ponašaju objektivno. Stav koji izlažem govori da je nedosledno reći: "Slažem se s Rolsom. Obdarenost ljudi je samo stvar sreće i, zato, trebalo bi da uspostavimo pravila da nejednakosti mogu postojati jedino ako idu u korist najsiromašnijih. No, kao pojedinac koji dela u okviru sistema koji se upravlja prema tim pravilima, imam opravdanje da koristim to što imam sreću da zarađujem najviše što je prema tim pravilima dozvoljeno." Drugi se s tim ne slažu. Prema njima, u različitim okolnostima prihvatljivi su različiti načini razmišljanja. Kao građanin koji razmišlja o tome šta je pravedno u pogledu strukture, moram biti nepristrasan i ne smem se zalagati za pravila koja idu meni u korist samo zato što sam se, igrom slučaja, našao u povoljnom položaju. Za mene, kao učesnika u ekonomskom životu, sasvim je, ipak, opravdano da sledim svoje lične interese i ostvarujem najveće moguće prihode od sopstvenog povoljnog položaja. Prihvatljivost različitih načina razmišljanja u različitim okolnostima? Ili, jednostavno, čisto licemerstvo? Drugi kažu da je neopravdano to što sledim uske, lične interese, ostvarujući najbolje moguće prihode od svog slučajem stečenog povoljnog položaja, ali da postoji jako moralno opravdanje - recimo moja roditeljska želja da moja deca ostvare svoje očigledne muzičke sposobnosti (za šta su im neophodni instrumenti i časovi) - da tražim natprosečnu nagradu za svoj rad, ako mogu da je dobijem. Neumesna predrasuda u korist interesa moje dece? Ili normalna roditeljska briga? Tim pitanjima se sada posvećuje znatna pažnja.

Jedna stvar je jasna i ona odražava suštinsku razliku u stavovima akademskog političkog filozofa i praktičnog političara. Političari obično misle da se bave stvaranjem što efikasnijih pravila i pri tom ljude - licemerne, koristoljubive, pristrasne i tome slično - smatraju neizbežnim. Staviše, oni moraju biti izabrani da bi svoja pravila sproveli u praksi, što ih dodatno motiviše za pravljenje kompromisa, kada je reč o vrednostima i stavovima njihovih birača. Položaj filozofa je drugačiji. Oni nude razloge zašto bi ljudi trebalo da razmišljaju i da se ponašaju drugačije, bolje. To ponekad uspevaju da rade i veliki političari.

nazad